LAZANSKI UPOZORAVA: OVO JE TRENUTAK „BITI ILI NE BITI”

Piše: Miroslav Lazanski

Ovo je trenutak „biti ili ne biti”, jer delovi jedinice „Rosu” očito su prešli Rubikon. Ušli su na prostor severa Kosova i u severnoj Mitrovici hapse Srbe.

Odnosno, posle razrešenja ove najnovije krize, kakvo god bilo to razrešenje, situacija na Kosovu neće više biti ista. Priština je aktivirala „tešku artiljeriju”, zapravo, pretposlednje oružje iz svog arsenala, zabranu ulaska srpske robe na Kosovo.

Preostao joj je još samo ulazak njenih bezbednosnih snaga, ili vojske na sever Kosova, kao poslednje oružje u kompletnom definisanju njene državnosti. Sada se i to dogodilo.

Srbija, za sada, nije na „liniju fronta” izvukla ni „laku” ni „tešku artiljeriju”. Beograd računa da još postoje šanse za, koliko-toliko, časnu izlaznu strategiju i Prištine i EU. No, koja je to izlazna strategija za Prištinu, za EU, pa i za SAD kada je Ramuš Haradinaj javno izjavio „da nema ukidanja carina od 100 odsto na srpsku robu sve dok Srbija ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu”. Zašto je to Haradinaj izjavio kada dobro zna da takav ultimatum Srbija neće prihvatiti?

Da li on tom izjavom kupuje sebi titulu velikog albanskog patriote pred moguće nove izbore na Kosovu? Izlazna strategija za EU iz ove krize, ukoliko EU želi da zadrži kredibilitet ne samo kod nas već i šire, samo je jedna: po svaku cenu naterati Prištinu da ukine carinu od 100 odsto za srpsku robu i da se snage „Rosu” povuku sa prostora severa Kosova.

Izlazna strategija za SAD, ukoliko želi da zadrži, kakav-takav, uticaj u Srbiji, jeste da natera Haradinaja da poništi odluku o carini, ali i da Vašington naredi Prištini da povuče „Rosu” iz severne Mitrovice.

Pretpostavimo, Haradinaj to pod pritiskom prihvata, vlada u Prištini pada, idu novi izbori u kojima je Haradinaj novi albanski superpatriota. EU pokazuje da ipak ima poluge moći, SAD da nisu uvek na strani Prištine, a Srbija se vraća pregovorima u Briselu.

I svi relativno zadovoljni i nezadovoljni, ali to je upravo to: kompromis. Time je izbegnut i direktan izbor između sile i prava, između moći i slabosti? Hoće li nas to definitivno uveriti da živimo u hobsovskom svetu hegemonije i sile u militarističkom političkom diskursu geoekonomskih motiva?

No, kako god da se razreši najnovija kriza između Srbije i Prištine, a moraće da se razreši tako da Priština ukine carinu od 100 odsto na srpsku robu i povuče svoje snage sa severa, jer sve drugo vodi u jači sukob, istorija je pokazala da se sukobi ne mogu rešavati bez analize njihovih uzroka, i da se mir i bezbednost ne mogu nametati silom. A zalaganje za pravni poredak zahteva, pored priznavanja svega toga, i politički kompromis za njegovu zaštitu.

Američka i NATO agresija protiv SR Jugoslavije 1999. bila je nezakonita i prema američkim i prema međunarodnim zakonima. Američki kongres nikada nije glasao za takvu odluku, UN nikada nisu usvojile takvu odluku, Jugoslavija nije posedovala nikakvo oružje za masovno uništavanje, nijedan jugoslovenski vojnik, avion, ili brod nije prešao granice zemlje da bi napao neku NATO državu. „Pregovori” u Rambujeu nisu bili pregovori, aneks B tražio je potpunu NATO okupaciju celokupne jugoslovenske teritorije.

Pravi cilj rata bilo je rasparčavanje SR Jugoslavije na što manje delove i potpuna vojna, politička i ekonomska dominacija SAD na Balkanu, kao i rušenje koncepcije nacionalnog suvereniteta malih država. Priče o ljudskim pravima i univerzalnoj pravdi za sve, u vizuri takve demokratije, priče su za malu decu. Ono što je Priština jednostrano proglasila doletelo je na krilima NATO aviona. Poklonjeno.

No, kako sada posle svega izaći iz tog pravno-političko-strateškog američko-albansko-srpskog ćorsokaka? Ili jednostavnije, zašto Amerikanci više vole Albance nego Srbe? Je li istina zaista u tome da su Albanci rekli i pokazali Amerikancima da bi mogli sa njima, Albancima, u regionu pa i šire, da imaju velikih problema, dok su Srbi bili konstruktivni, miroljubivi i uzdržani? Drugim rečima, da su Albanci pokazali „veći remetilački  kapacitet” od Srba?

Amerikanci su propustili da oko Kosova osvoje srca i duše većine Srba, propustili su da otvoreno pokažu kako cene dostojanstvo srpske države. Pribežište od etičkog stava moralnosti našli su u krutom stavu amputacije dela srpske državne teritorije. Očekivali su da će biti dovoljno ako Srbima daju dovoljno farmerki, dovoljno rok-muzike i dovoljno „Mekdonaldsa”. Pogrešno. Srbi nisu učestvovali u „hladnom ratu” da bi zavredeli takav grub postupak.

„Novi albanski prostor”, termin koji se u Tirani i Prištini koristi od 1999. godine, ekonomsko, političko, kulturno, saobraćajno povezivanje Kosova i Albanije, potpuna integracija, o kojoj se sada već otvoreno govori, postaviće vrlo brzo i pitanje teritorijalnog povezivanja s Albancima u Crnoj Gori i u Makedoniji.

Srbi i Albanci, dve nacije, dve kulture, dve religije, dva jezika, isti životni prostor. I nasleđe nepoverenja i krvavih sukoba. Kako to sve prevladati? Da bi se krenulo napred prvo je potrebna zajednička vizija tog prostora, zajednički stav o krajnjem ishodu. Te vizije nema.

Naime, kada bi postojao zajednički srpsko-albanski stav da ništa nije dogovoreno sve dok ne bude dogovoreno, onda bi dijalog o svim ostalim stvarima, voda, struja, povratak izbeglica, saobraćaj, sve bi to bilo daleko lakše izvodljivo. Ako postoji zajednički stav o krajnjem ishodu, uslovljen opštim sporazumom o svim nerešenim pitanjima, onda će i pretresanje teških i komplikovanih problema biti olakšano.

Problem je što Priština ima, barem javno, polazno stanovište od kojeg teško da može da odstupi. Sada još i zaoštrava svoje stavove. Sa druge strane, Srbija ima širi manevarski prostor. Srbija može da čeka reakcije EU i SAD u nekom razumnom vremenu. Ako to izostane, Srbija, zahvaljujući geografiji, može pomoći svom narodu na Kosovu na razne načine.