RAKETNI STRUČNJAK ŠOKIRAO: RUSIJI NE TREBAJU RAKETE NA KUBI, RUSIJA IMA… (VIDEO)

Izlazak američke strane iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa potpisanog 1987. ne bi trebalo da brine Rusiju.

Taj Sporazum je izgubio na značaju razvojem moderne tehnologije, a sam je bio pun rupa koje su obe strane koristile kako bi zaobilazile dogovoreno, jedan je od zaključaka emisije „Na nišanu Lazanskog“, čiji je gost bio profesor dr Momčilo Milinović.

Amerikanci su kao razlog izlaska iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa spomenuli rusku raketu „Novator 9M729“. Milinović kaže da je sporazum sam po sebi diskutabilan i objašnjava da je ta raketa nastavak rakete SSX4, krstareće rakete koja je uništena, a koja je ekvivalent „Tomahavku“.

On ističe da je stabilnost u međunarodnim odnosima ugrožena, ali da je ona izgledala drugačije pre pola veka i da evoluira već 52 godine, a da se sve svodi na to ko ima modernije naoružanje i bolje je taktički raspoređen.

„Prvo je stabilnost značila da niko neće da upotrebi nuklearno oružje za masovno uništenje. Onda je stabilnost bila da neće niko prvi da ga upotrebi. Sad delimo oružje na ofanzivno i defanzivno. Počinje priča kako izgledaju rakete za prvi udar, a kako izgledaju rakete za drugi. Potrebno bi bilo, dakle, da se garantuje svakome ko ima rakete za prvi udar da mu ostane dovoljno nakon prvog udara za drugi udar. To je sad stabilnost. Sve diktira raketa.“

Po mišljenju profesora, Rusi su kasnili sa krstarećim projektilom vazduh-zemlja i nisu imali izbora, osim da radi svoje odbrane krenu intenzivno da rade na S-300p, S-300pmu i S-300v i dodaje da je S-400 pravo čudo. On dodaje da Amerikanci Rusima jako zameraju i tvrde da kriju da svi sistemi S-300, S-400, sad i S-500 imaju u uputstvu za upotrebu balističko gađanje.

„Svaka raketa S-300 može da gađa na 400 km dometa, a da ima nuklearnu glavu. Svaka S-500 može da gađa na 650 km. Ona je apsolutno balistička raketa malog dometa, zemlja-zemlja. Rusi su priznali da u sastavu obuke imaju prinudno gađanje na zemlji. Rusi vrlo lukavo kažu da je ta raketa za PA odbranu, ali i protiv PVO. To im Amerikanci jako zameraju i kažu da oni već imaju rakete malog dometa koje mogu da koriste u svako doba.“

Milinović navodi da ni Rusi nisu ostali dužni Americi, podsetivši ih da oni upotrebljavaju raketu „Minitmen 2“ na 1500 km kao metu, i da su stavili u njega Peršingov sistem za vođenje koji je ukinut po ugovoru iz 1987. Druga stvar koju im zameraju je proizvodnja dronova. Kada je potpisivan ugovor, dronovi nisu postojali, pa ih iz tog razloga u ugovoru nema, što po mišljenju Milinovića obesmišljava sve potpisane ugovore.

„SAD su naoružale vazduhoplovstvo bespilotnim letelicama velikog dometa i kažu da se u ugovoru dronovi nigde ne spominju. To je podvala. Razvoj moderne tehnologije je prevazišao sve potpisane ugovore. Taj ugovor nema više nikakvog smisla. Oni sa dronom mogu da lete bilo gde na 3500 km i da bace šta hoće“.

Milinović kaže da je mnogo trikova i podvala u ugovoru koje se tiču krstarećih raketa, koje su podmetnute Gorbačovu, ali napominje da ni Rusi nisu ostali dužni i da je sada u pitanju igra ko će koga da prevari.

Na pitanje zašto jednostavno Rusi ne postave postojeće rakete na Kubu i time skrate let do američkih strateških ciljeva na 5 do 7 minuta, kao što su ovi njima postavili rakete u Rumuniji i Poljskoj, Milinović kaže da nema razloga da Rusija to uradi. On objašnjava nema stvarnog sukoba između Rusije i Amerike, kao i da je međunarodna stabilnost danas drugačija od one u vreme Hladnog rata.

„Novi uslovi stabilnosti više nisu bipolarni, to je osnovno. Oni su fragmentizovani na zone A2 i Ad. Sada je stabilnost 24 sata na telefonu jedni s drugima, a to smo videli i u Siriji. To je budućnost stabilnosti. Svi će biti stabilni ukoliko su svi na telefonu, a posebno male zemlje. Sad je cenkanje preko telefona.

Ne vidim razlog zbog kojeg bi Rusi sada jurili po Kubi. Postavljanje npr. Cirkona na Kubu je nepotrebno, jer on sad već ima takvo vreme da OOD američki ne može da reaguje na Cirkon“.

Milinović otkriva da Trampa od Rusije mnogo više muči Kina i priznaje da mu nije jasno zašto je to tako, jer je, kako kaže, kineski ofanzivni arsenal mali u odnosu na američki — ukupno imaju 270 raketa. On veruje da su razlog rakete DF21 i DF26 koje su verne kopije demontiranih ruskih raketa.

„Kina ima rakete koje mogu da pogode Ameriku, ali ih ima jako malo, tridesetak. Međutim, priđete li Kini, bićete poskidani kao zečevi na moru. Američka mornarica misli da ima puno prostora u Pacifiku da gađa Kinu kako hoće i čak i da Kina lansira DF21 i DF 26 na Guam, Amerikanci mogu da ih gađaju Trajdentom iz Honolulua. Mogli bi da poravnaju Kinu, ako bi im bio potopljen jedan nosač aviona. Međutim, oni iz nekog razloga paniče zbog Kine, a posebno su zabrinuti, jer su sad sve nove rakete sa čvrstim gorivom“.

Po Milinovićevom mišljenju, po Rusiju je od američkog izlaska iz Sporazuma  mnogo opasnija ponuda pribaltičkih zemalja za cenkanje oko Krima — da one priznaju da je Krim ruski, a da im se vrati Kalinjingrad.

„To je sve jedna velika igra. Rusi bi trebalo da se pozabave 152. Raketnom brigradom iz Kalinjingrada. To je njihov ključni problem. Ona ima ograničene kapacitete, u njoj su Iskanderi, u njoj će biti novi Cirkon, odnosno 9M 729 raketa, Ako je budu postavili, tad će imati tačku“, zaključuje Milinović.