LAZANSKI OTKRIVA ŠTA ČEKA IRAN AKO ZARATI SA AMERIKOM

Piše: Miroslav Lazanski

Ko napada tankere u Persijskom zalivu? Vašington optužuje Teheran, hitna sednica Saveta bezbednosti UN povodom tog pitanja teško da će nešto rešiti, kriza se nastavlja, a jasno je da je koren svega nafta. Ameri otvoreno poručuju, ako ste naši saveznici, onda ćete obavezno kupovati našu naftu i gas. Jeste da je skuplje, ali ste zato naši saveznici i ta čast mora da se plati. Svi ostali koji prodaju jeftiniju naftu i gas ima da budu zaustavljeni, a kupci te jeftinije nafte i gasa sankcionisani.

Iran je na sve te američke pretnje i sankcije odgovorio da će u slučaju embarga na izvoz njegove nafte odgovoriti potpunom blokadom Hormuza, strateškog morskog tesnaca kroz koji ide glavnina izvoza nafte zemalja Zaliva. Iranci podsećaju da je u vreme prve velike naftne krize u Zalivu, u vreme iračko-iranskog rata 1984. godine, kada su irački borbeni avioni gađali iranske tankere, tada drugi čovek Irana Hašemi Rafsandžani izjavio: „Srećom, mi smo već razradili svoju politiku, ili će Persijski zaliv biti siguran za sve, ili neće biti ni za koga”.

Može li, dakle, Teheran ostati miran u pogledu pitanja plovidbe kroz Hormuz, čak i ako mu EU uvede embargo na kupovinu nafte? Imaju li ajatolasi manevarskog prostora da ubrzaju program proizvodnje atomske bombe, da borbenom retorikom drže pod tenzijom problem plovidbe kroz Hormuz, što je od vitalne važnosti i za druge države Zaliva, i da iranska privreda u tim okolnostima ipak funkcioniše bez većih potresa koji bi mogli da dovedu do socijalne nestabilnosti?

Pitanje izvoza iranske nafte nije jednostavno, sankcije oko toga neće biti donete na nivou UN, jer su protiv toga Rusija i Kina, koja kupuje ogromne količine iranske nafte. Za Zapad je veliki problem upravo to: kako sprečiti da Iran izvozi naftu u Kinu i tako dolazi do finansijskih sredstava  radi nastavka nuklearnog programa? Zaustavljati te tankere, ili nadoknaditi Kini tu naftu izvozom iz drugih zemalja: Nigerija, Libija, Irak, Indonezija, Venecuela, Meksiko?

Iran može prebaciti izvoz nafte u luke izvan Zaliva i izvan Hormuza, iako su tamo kapaciteti lučkih terminala relativno skromni. Može i Saudijska Arabija da prebaci izvoz svoje nafte do luke Janbu na Crvenom moru, Irak može da pojača transport nafte preko naftovoda kroz Tursku…

S druge strane, industrijski kapitalistički svet ima zalihe nafte za punu potrošnju za oko tri meseca, a oko 100 miliona barela nafte nalazi se na tankerima koje je Saudijska Arabija, osim uobičajenih brodskih kapaciteta, iznajmila i koji se kao strateška rezerva stalno nalaze u raznim svetskim lukama. Američke naftne strateške rezerve iznose oko 550 miliona barela i one bi bile stavljene na raspolaganje u slučaju većih poremećaja u Hormuzu.

Evropa danas mnogo manje zavisi od iranske nafte nego pre dvadesetak godina, kada je kroz Hormuz prolazilo oko 60 odsto svetske nafte. Danas, samo 30 odsto nafte za Zapad prolazi kroz Hormuz, zapravo, najviše nafte iz Zaliva kupuju, osim Kine, Japan, Australija i Novi Zeland.

SAD su se gotovo potpuno oslobodile zavisnosti od nafte iz Zaliva, samo oko tri odsto nafte koju troše dolazi iz Zaliva. Zapadni svet se posle prve velike naftne krize počeo sistemski spremati za drugu krizu i u tom kontekstu razvijeni su drugi, alternativni izvori energije. Prag bola bila bi, naravno, cena od 250 dolara po barelu nafte, ali i do sada su visoke cene nafte malo uzbuđivale političare. Bum doživljava proizvodnja malolitražnih i elektroautomobila, solarnih uređaja i generatora struje na vetar.

Hoće li Iranci, u slučaju da im EU izrekne sankcije na izvoz nafte, pokušati da blokiraju prolaz Hormuz kako su to i najavili? Tehnički, prolaz se ne može potpuno blokirati, jer ako potope i nekoliko supertankera ostaje dovoljno mesta za prolazak drugih. Drugo je pitanje ko bi posle toga plovio tim prolazom, tu je i pitanje brodarskog osiguranja.

Hormuz je širok oko 65 km, prosečna dubina mora tu je oko 80 metara. Teheran može minirati to područje, ali američka Peta flota ima sofisticirane kapacitete da ukloni te mine: od minolovaca do helikoptera i podvodnih plovila–robota. Iranska ratna mornarica i ratno vazduhoplovstvo u sudaru sa američkom flotom i avijacijom nemaju baš nikakve šanse, jer je reč o mogućem sukobu vojne tehnologije druge generacije sa tehnologijom četvrte i pete generacije.

Iranci mogu da pošalju u akcije i avione-kamikaze iz sastava avijacije revolucionarnih gardista, ali ti avioni mogli bi da priđu samo tankerima, ne i američkim brodovima. Iranske rakete more-more i obala-more lako se obaraju američkim protivraketnim sistemima na brodovima.

Prvenstveni cilj Teherana jeste da što pre dođe do svoje atomske bombe, nafta i Hormuz mogu zbog toga i da sačekaju. Iran bije bitku za vreme i Teheranu sada ne treba nikakav rat oko Hormuza i nafte, jer kada bude imao atomsku bombu Zapad će sa Iranom morati da razgovara na drugi način. No, Zapad ide logikom ekonomskog iscrpljivanja Irana računajući i sa iranskom opozicijom prema ajatolasima. Za sada ta strategija ne daje rezultate, a nepomirljivost spojena sa nemoći osetno povećava rizik od rata.

Problem Hormuza je političko i strateško pitanje dominacije u svetski najvažnijem morskom naftnom prolazu. Tu su i četiri ostrva: Abu Musa, Veliki i Mali Tumb, te Kozje ostrvo. Specifičnost područja pojačava i oblik državne teritorije Omana koji se sastoji od dva međusobno odvojena sektora. Eksklava koja čini zaleđe rtu Musandamu ima dominirajući položaj u Hormuzu.

Tri ostrva, Ab Musa i dva Tumba čine plovidbu kroz Hormuz komplikovanom. Naime, najmanja širina između iranskih i omanskih ostrva jeste oko 33 km, pa onda uz teritorijalne vode Irana i Omana od po 12 milja, odnosno od po 22,2 km, ne preostaju međunarodne vode u Hormuzu. Osim toga u području ostrva Abu Musa postoji nafta. Kada brodovi ulaze u Hormuz plove severnom rutom, a kada izlaze idu južnim pravcem.

Iran je zauzeo i okupirao ostrva Abu Musa, Veliki i Mali Tumb i pored protivljenja arapskog sveta. Teheran je to učinio pre sticanja nezavisnosti Ujedinjenih Arapskih Emirata 1971. godine i sada na tim ostrvima ima svoje vojne baze. Iran je podigao i vojne baze u Jasku, Buširu i Bandar Abasu, kao i u Cah Baharu prema pakistanskoj granici. Godine 1972. Teheran je stacionirao svoje trupe i na malom ostrvu Um-al-Ganemu uz obalu omanske eksklave.

Amerikanci u tom području svoju najveću bazu, osim u Bahreinu, imaju na ostrvu Dijego Garsija u Indijskom okeanu. Tamo je aerodrom sa pistom od 4.650 metara, rezervoari goriva kapaciteta 80.000 tona, kasarne za 1.000 vojnika, luka u kojoj baziraju nosači aviona i 12 brzih desantnih brodova SL-7 od po 21.000 tona deplasmana, oprema i oružje za 12.000 vojnika Sedme marinske brigade.

Uz američke vojne baze u Saudijskoj Arabiji i u Emiratima, uz borbenu avijaciju Saudijske Arabije, koja je posle izraelske najsnažnija u regionu, Iran ne bi trebalo da se upušta u ratnu avanturu. Amerika je područje Persijskog zaliva proglasila ključnom tačkom američke spoljne politike i to je poznata „Karterova doktrina”, čime je obeležena strateška linija sa koje SAD u tom delu sveta ne žele da odstupe.

(Politika)