Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autor: Milijana Baletić
Kada se podvuče crta ispod, toliko omiljenog potezanja i spočitavanja poštovanja „ljudskih prava“ od strane svetskih moćnika i gospodara – pa se, na ovom starom evropskom kontinentu, saberu svi pokazatelji i parametri – najugroženiji autohtoni narod, kome je tu koren, koji je tu ponikao, gradio i sebe i Evropu – danas su Srbi.
I, ko neće izvorne, pravoslavne Srbe takvi kakvi jesu, u svoj svojoj suštini, istorijskom korenu i oreolu koji nose? Upravo ih neće – Evropa.
A, tek „bogatstvo“ razigrane im mašte u različitosti metoda koje nad nama primenjuju, od toga da nas fizički nema, do one im najuže specijalnosti – da nam sve uzmu osim života – pa onda, prema svojim potrebama i planovima, tu bezličnu ljušturu koriste da prave – i naprave – nov narod.
Kada se istorijske činjenice poslažu, sve ono kroz šta su u Evropi prošli Jevreji – prošli su i Srbi: progon, pogrom, masakr, genocid, logore!
Na žalost, za Srbe je bilo i dodatnih posebnosti. Žive su nas i na kolac nabijali, derali kožu i, neretko, polumrtve, bacali u jame – da im duže umiremo.
Jevrejima, da ja znam, to nisu radili!
Imali smo i zajedničke dželate, ali – nikada Jevreji nisu prolazili istrebljenje, kroz pravljenje drugog naroda od njih!
Jevreji su uvek ostali – Jevreji!
I kada prođe ratna stradalna stihija, oni su opet, po svim obeležjima, isti onaj iskonski narod – narod svoga jezika, vere, običaja, kulture, čvrste međusobne empatije – koji gradi svoju sabornost, zajedništvo, nastavlja neprekinutu istorijsku vertikalu – kojom se ponosi i za koju gine!
Međutim, pogrom nad nama ne prestaje sa završetkom rata! On se, tek tada, manje ili više otvoreno – nastavlja do istrebljenja! To je to što Srbe razlikuje od Jevreja!
E, ali da bi ovaj metod neprijatelj mogao primeniti – treba pogodan gen – koji Jevreji, izgleda, nemaju, a mi ti toga imamo na pretek. Jedino što je tu dobro, ako tu išta dobro ima, jeste da se svi oni sami, kao trulež i strano tkivo – čim naiđu na malo muke, ili para – od zdravoga odvajaju.
I taj, skoro se može reći, prirodan proces, ne bi ni bio nekakva opasnost koja izaziva potrese, da oni u tom svom obolelom biću, tako nečasno i pogano, ne kidaju, kradu, otimaju, nose – svako obeležje zdravog bića srpskoga roda, sa čijega su stabla – kao trulež – pali!
Oni tu još – kroz vrtlog obmana i zabluda – zadiru i u zdravo tkivo, čupaju, smotaju i nose.
U tom beščašću – uz pomoć naših neprijatelja – grade svoj identitet, nekakvoga novoga naroda, grupišu se i onda bezočno jurišaju u seču stabla sa kojega su otpali. Jer, oni i nemaju s čim otići, ako ne otrgnu, otmu, pokradu – ono što je naše.
Kada sva ta rabota ne bi imala takve posledice kakve ima – častan čovek bi sa gađenjem, i nosom u šakama – od takvih okretao glavu i spašavao sebe od smrada!
Ali to beščašće – u koje se oni u’vate, za šaku srebrnjaka udeljenu iz ruku neprijatelja – vuče ceo narod i prostor u sukob i sunovrat.
Samo dva dan pre nego što je, uz jako prisustvo policije – bagerima srušio konak ženskog manastira Svetog Vasilija Ostroškog blizu Ulcinja, gledam Mila Đukanovića, 8. juna u prostorijama NATO u Briselu. Bože, kako je, samo, on sebi tu bio moćan – ta se tragikomedija, teško može, sa bilo čime porediti.
Analizirati izraze lica Generalnog sekretara NATO i Mila – pa to je prizor za istoriju.
Stoltenberg mudro uzdržan, svestan da im ide po planu, a Milo zakovrnuo glavu, gleda s visine, naduvao se nekom, samo njemu znanom, snagom… Ma – sav bitan! Brate mili, koja blamaža i zastiđe!
Gospode dragi, da li takvi uopšte znaju kojim očima ih gledaju isti ti koji su ih i kupili za takva nepočinstva?
Mada, znali ne znali – za to se, ipak, moraš roditi.
Kada se analizira nekoliko stotina godina naše novije istorije, retki su svetli primerci, gde su oni Srbi – poput Mehmed Paše Sokolovića – na koje je okupator stavio šapu – mučenjem ili potkupljivanjem, svejedno – takvu poziciju iskoristili da oporave, grade, jačaju i čuvaju svoj srpski rod – rod iz kojega potiču!
Doduše, naši neprijatelji nije da se nisu i izveštili, kroz vekove. Već odavno im teško može promaći pogan da je ne uoče, kupe, gurnu u „bitku“ i popridrže – dok im ne odradi posao.
Oni, u ovom rasrbljivanju, u zavisnosti šta im za koju podvalu i otimačinu u kom periodu „pije vodu“ – na političkim pijacama potrguju, ili one koji bezočno idu đonom kao Milo, ili one, koji nam u rukavicama, kao „dobrotvori“ naroda – razbijaju temelje iznutra. U stvari, obe te fele oni imaju na lageru.
Za ove druge, najbolji je primer „otkriće“ od pre nekoliko dana, kad smo saznali da se poezija Desanke Maksimović, kao prevaziđena, izbacuje iz školskog programa.
Međutim, kad se otvori lavina, mi saznasmo da je samo na Desanki puklo, a da su „čistunci“ mozga srpskog naraštaja, do sada posahranjivali podugačak spisak onih koji pevaju, pišu i svedoče o dubini i suštini našeg stvaranja, stradanja i trajanja.
Izbačeno je toliko veličina, da im dela ne bi – istinom iz prošlosti – „trovala“ nove generacije, kojima su namenili ulogu zombiranih pomiritelja sa zločincima koji su im ubijali, progonili pretke, oteli teritorije, jezik, kulturno blago, preveravali, katoličili, islamizirali, komunjarili – ubijali identitet!
Šta će njima „Krvava bajka“ Desankina u kojoj je plač nad nevino pobijenim srpskim učenicima – pod nemačkim rafalima u Drugom svetskom ratu u Kragujevcu!
Pa niste, valjda, očekivali da će nemački „Klet“ – koji je kupio preko 60% prava, da u Srbiji štampa udžbenike – otvarati nam oči naraštaju?!
A, kad se povuče linija od ultimatuma Austrougarske pred Veliki rat 1914. – do ovoga ultimatuma, nakon sto godina, koji nam je stigao iz Berlina – samo je potvrđen kontinuitet politike Germana prema Srbima!
Oni su i tada u njihovoj okupaciono „prosvetnoj“ politici u BiH, pod Benjaminom Kalaje od 1882-1903. sprovodili, kako su to zvali – „duševno prerađivanje Bosne“. A u ovom sadašnjem, isto nanizano u „tačkama“, koji su nam uručili nemački parlamentarci u Beogradu 2013. između ostalog se zahteva i – „promena granica i promena svesti Srba“. Ili u prevodu – da se odreknemo i KosMeta i pameti.
Ili će se, možda, srpskom istinom pozabaviti Hrvati, čijem smo „Profil internacionalu“ isto prodali pravo da nam štampa udžbenike i „obrazuje“ decu!
I zgradu BIGZ-a, takođe, prodali smo „Školskoj knjizi“ iz Zagreba. A naš „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“ – potpuno je gurnut sa tržišta, jer – nećemo, valjda, mi držati „monopol“ nad našom istorijom, tradicijom, kulturom, nacionalnom svešću, naraštajem i narodom!
A to, što stranci drže monopol nad štampanjem udžbenika u Srbiji, e – s tim monopolom se nema problema. Jer, u ovoj trgovini – obe strane su, izgleda, našle svoj interes. Oni da nam promene svest, a mi – da za to dobijemo pare!
I, aj’ ti sad udri u kuknjavu što više nema ni „Jame“ Ivana Gorana Kovačića u koju su stale sve ustaške jame, jasenovci, jadovna…, napunjene srpskim mučenicima u prethodnici današnje Hrvatske – Endehaziji!
I kud, u opšte, danas sa „Jamom“ u ovom naređenom regionalnom pomirenju – i kako u EUropu, a uz pristanak njene članice Hrvatske – sledbenice ustaške NDH?
Šta će im Desankina „Gračanica“ na ovom EUropejskom zacrtanom „putu bez alternative“, koja nam je postavila ultimatum da im okupirani KosMet pod njom, NATO i Šiptarima, poklonimo – sa sve Gračanicom?!
Šta će njima „Jazavac pred sudom“ i sarkazam Petra Kočića nad tadašnjim austrougarskim okupatorom? Što da Kočić budi narod, koji bi mogao da progleda i pod ovdašnjim, a starim, okupatorima! Pa zar to igde i jednome okupatoru i njegovijem kolaboracionistima, treba?! Ne – da ja znam.
Kakva bi to tek sprdačina od okupacije i kolaboracije bila, kada bi oni ostavljali našoj deci da ih vaspitavaju Desanke, Gorani, Kočići, Njegoši…?!
Nama i lezbejska organizacija „Labris“ vršlja po mentalnom sklopu dece, rediguje i zabranjuje pojedine udžbenike, jer im se ne sviđaju milenijumska tumačenja „rodnog identiteta i seksualne orjentacije“.
Aktivistkinja „Labrisa“ Jovanka Todorović se 2018. pohvalila kako je na njihov zahtev – u državi Srbiji – „promenjeno šest od ukupno osam udžbenika“!
Gospode dragi, pomozi mi!
I, naravno, nije to cela priča. Teško to staje u jednu kolumnu.
Sve ovo je povereno nečemu što se zove Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Osnovali su ga „žutima“, još 2004. a današnji direktor je Grušanović Zlatko. Tako da, od obdaništa do kraja srednje škole – od kada nam deca prohodaju, pa dok ih potpuno mentalno ne zaokruže – oko Zavoda na njih budno motri.
Zavod ima armiju eksperata kojima smo poverili glavu našega potomstva.
Nije Zlatko sam ostavljen da se jaka sa tolikim kulturnim blagom, menja identitet i svest naraštaju.
Uhlebili smo mu i pomagače, od zamenika Dejane Milijić Subić, pa pomoćnika Olivere Todorović, do stručnog saradnika za izdavaštvo Miće Reljića. Tu je i predsednik Upravnog odbora Đurđica Komlenović i Nadzornog odbora Zoran Milošević – čitav tim „odabranih“ stručnjaka.
Nije ni njima lako. Oni paćenici nepatišu, ne bi li iskasapili tolike književno-estetičke, etičke i identitetske vrednosti, a još sve to u čvrstoj sprezi sa dubokom nacionalnom ukorenjenošću, koje je vekovima ostavljao srpski rod.
Tako da nema smisla da ovakvi pregaoci budu sakriveni iza nekakvoga naziva, Zavod.
Po mom dubokom uverenju, svi oni koji su zaslužni za prepiranje mozga i „promenu svesti u Srba“ – moraju biti istaknuti na vidno mesto.
Poimence – moraju biti upamćeni! Zaslužili su!
A tek kolike su zasluge vlade Srbije koja je, direktno nadležna za ovaj Zavod?!
(Fakti)
