Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Drugi gasovod posle Snage Sibira do Kine iz Rusije preko Mongolije dobija sve izrazitije karakteristike. Trasa je određena, studija izvodljivosti je skoro gotova, a prvi put je najavljen i period njene izgradnje.
Nedostaje jedan važan detalj – komercijalni ugovor između Rusije i Kine. Kada će biti potpisan?
Izgradnja drugog gasovoda od Rusije do Kine postaje sve realnija. Prvo, već je određena trasa cevi dužine preko 960 km. Drugo, do kraja godine očekuje se gotova studija izvodljivosti projekta, nakon čega će inženjeri i tehničari pristupiti izradi glavnog projekta gasovoda. Pripremni radovi će trajati oko dve godine.
Konačno, prvi put je objavljen i datum početka izgradnje gasovoda – 2024. godine. To je rekao zamenik premijera Mongolije Sainbuiangiin Amarsaikhan. Izgradnja bi mogla da potraje još četiri do pet godina, odnosno prvi gas kroz cev može proći najkasnije 2028-2030.
Prema rečima mongolskog lidera, tri zemlje – Rusija, Mongolija i Kina – potpisaće sporazum o regulisanju tarifa i cena nakon početka izgradnje gasovoda.
„Gasprom neće graditi gasovod pre nego što se potpiše komercijalni ugovor o prodaji gasa“, rekao je Igor Juškov, ekspert Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost i Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije.
Uostalom, reč je o snabdevanju 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje kroz cevi. To je čak i više od kapaciteta Snage Sibira-1, preko koje Gasprom može da isporučuje 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Sada Kina uzima sav gas koji Rusija tehnički može da isporuči ovim gasovodom. Zato što je ruski gas sada izuzetno jeftin za Kinu, jer je sa Pekingom potpisan tradicionalni ugovor, gde je cena vezana za naftu sa 9 meseci kašnjenja. LNG, koji Kina takođe uzima sa tržišta, ima cene na berzi, koje su čak i više nego u Evropi.
Prema rečima Juškova, Kini je potreban novi gasovod iz Rusije za 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Tada bi mogao da kupi mnogo manje skupljeg LNG-a.
Zanimljivo je da je 2020. godine situacija bila nešto drugačija. U prvoj polovini 2020. Kina, praktično nije uzimala ruski gas iz cevi, već je uglavnom kupovala LNG. Zato što se dogodio jedinstven događaj: pandemija i blokade širom sveta srušile su cene na berzi i za naftu i za gas. U ugovoru sa Gaspromom, cena za Kinu je bila veća nego što je bila na licu mesta. Ali ove godine se formira na osnovu niskih cena nafte koje su bile prošle godine (uzimajući u obzir zaostajanje od 9 meseci).
Verovatno u Pekingu shvataju da će, prvo, novi gasovod iz Rusije smanjiti njegovu zavisnost od LNG-a koji se isporučuje preko mora i da će neutralisati njegovu skupu cenu.
Drugo, gasovod i ugovor će obezbediti stabilnost jeftinih isporuka gasa iz Rusije, za razliku od LNG, koji se može kupiti u bilo kom trenutku i možda neće stići u Kinu.
Potrošnja energije i potražnja u Aziji raste ne samo u Kini, već i u Indiji i drugim zemljama. „Trenutna energetska kriza takođe gura Kinu na drugi gasovod iz Rusije, jer su to zagarantovane isporuke, niko ih neće kupovati, ovaj gas neće ići nigde, a ovo je konkurentna cena“, kaže stručnjak za industriju.
Treća važna tačka su postojeći rizici da ostanete bez gasa iz Turkmenistana. A ovo je najveći gasovodni snabdevač Kine danas. „Kina nije zadovoljna svim što se dešava u Centralnoj Aziji. Povlačenje zapadnih i američkih trupa iz Avganistana, koji se graniči sa Turkmenistanom, povećava pretnju turkmenskoj energetskoj infrastrukturi. Reč je o snabdevanju od 40 milijardi kubnih metara gasa godišnje, koji će u slučaju rata morati da se zameni preko noći“, kaže Igor Juškov.
Konačno, Kina postaje podložnija Rusiji po ovom pitanju i kako rastu tenzije sa Sjedinjenim Državama. „Sa teškom eskalacijom sukoba između dve zemlje, Sjedinjene Države mogu da organizuju nedostatak resursa za Kinu. Oni mogu da blokiraju sve što ide ka Kini sa juga kroz Malački moreuz. A tu prolaze i gasovodi i tankeri sa Bliskog istoka i Katara“, napominje ekspert.
Ovaj gasovod je potreban i Rusiji. Evropljani su dosledno izjavljivali da će smanjiti kupovinu ruskog gasa kao deo svoje energetske tranzicije i odbacivanja ugljenika.
Evropa dobija gas sa zapadnosibirskih polja. A upravo gas u Zapadnom Sibiru treba da postane resursna baza za novi gasovod do Kine preko Mongolije – Snaga Sibira-2. Ovo, inače, povoljno razlikuje ovaj projekat od Snage Sibira-1, gde je bilo potrebno ne samo da se izgradi gasovod do Kine, već i da se razvije nova resursna baza. U slučaju druge cevi, resursna baza je već dostupna i biće potrebna minimalna ulaganja u njen razvoj, rekao je izvor.
„Centralni problem pregovora je cena gasa. Obe strane smatraju da je vreme na njihovoj strani, pa pregovori ne idu tako aktivno.
Rusija veruje da će Kina postati susretljivija kako se njen sukob sa Sjedinjenim Državama zaoštrava. A Peking veruje da će Rusija postati susretljivija kada Evropa smanji kupovinu ruskog gasa, a iz Zapadnog Sibira neće imati kuda“, objašnjava Juškov odugovlačenje pregovora između Rusije i Kine o Snazi Sibira-2.
Zašto se u ovoj priči pojavljuje Mongolija – tranzitna zemlja, pošto se altajski gasovod ranije transportovao pravo u Kinu bez trećih zemalja? Projekat kroz Mongoliju se pokazao povoljan. „Zemlje se više ne plaše tranzita. Malo je verovatno da će Mongolija ucenjivati Rusiju i Kinu tranzitnom cevi, jer je Kina postala veoma jaka i moćna“, rekao je Juškov.
Drugo, skraćuje dužinu isporuke gasa krajnjim potrošačima i uklanja konkurenciju sa centralnoazijskim gasom. Činjenica je, objašnjava ekspert, da je netranzitna ruta dopremala gas do zapadne granice Kine, a Kinezi su morali da vuku gas preko zemlje do obale, gde je koncentrisano glavno stanovništvo zemlje i industrija. Plus, konkurentski gasovodi iz centralne Azije (Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan) dolaze do zapadne granice Kine. To je Pekingu dalo jaku pregovaračku poziciju i omogućilo da od Rusije zahteva veoma nisku cenu.
“Gasovod kroz Mongoliju omogućava da se skrati trasa. Gas iz Zapadnog Sibira dolazi direktno u kineski region aktivne potrošnje goriva”, kaže Juškov.
(Webtribune.rs)
