„Kako su iz beznadežne situacije, skoro pred porazom, proruske snage odjednom potukle ukrajinsku vojsku?“

Autor: Miroslav Lazanski

Ukrajinska vojska izgubila je rat na istoku i jugoistoku svoje državne teritorije. Procene koje sam na ovom mestu dao ranije, da će proruske snage pobediti ako barem desetak dana izdrže ofanzivu regularne ukrajinske armije, pokazale su se kao tačne. Baš kao i procene da će proruske snage izgubiti i biti potučene ako Rusija ne pomogne.

Je li Rusija pomogla ovako ili onako, nije baš lako utvrditi, politički, moralno i humanitarno sigurno je nastojala da pomogne 11 miliona sunarodnika – Rusa u Ukrajini.

Je li Rusija presudno uticala i direktnom vojnom pomoći proruskim snagama u ratu protiv Kijeva? Zapad optužuje Moskvu da je poslala svoje trupe kao pomoć proruskim snagama, ali niti jedan dokaz takvih optužbi nije pokazan. Zapravo, nema pravih materijalnih dokaza za te optužbe.

Jer, nemoguće je na terenu istočne i jugoistočne Ukrajine uz pomoć satelitskih snimaka i vazdušnog osmatranja razlikovati ukrajinsku i rusku ratnu tehniku, uniforme vojnika praktično su iste, lično naoružanje takođe isto, artiljerijski i raketni sistemi su isti, kamioni, tenkovi i borbena vozila pešadije ista, samo je ukrajinski tenk „bulat” malo drugačiji od ruskog T-80.

Ali taj tenk skoro da i nije učestvovao u borbama. Ko onda može sa potpunom sigurnošću da kaže da su na slikama ruski, ukrajinski, ili proruski vojnici? Zašto Brisel i Vašington ne objave precizne satelitske snimke ruskih trupa kako prelaze granicu između Rusije i Ukrajine.

Jer, sve ono što je do sada prikazano od satelitskih obaveštajnih snimaka svodi se na snimke nekih šest ruskih samohodnih haubica od 152 mm stacioniranih pored rusko-ukrajinske granice, ali sa ruske strane. To nije dovoljno za ozbiljne tvrdnje.Setimo se samo svojevremenih „dokaza” američkog državnog sekretara Kolina Pauela o iračkom tajnom oružju za masovno uništavanje.

Još tužnije jeste da je on ranije bio američki general sa četiri zvezdice, dakle on je na sednici Saveta bezbednosti UN u predvečerje američkog napada na Irak u martu 2003. godine mahao satelitskim snimcima navodne iračke „pokretne laboratorije za proizvodnju hemijskog oružja”. Svi su na toj sednici ćutali, pa čak i Rusi, a reč je bila o običnom starom kamionu za dekontaminaciju, sovjetske proizvodnje. I to su bili vrhunski obaveštajno-izviđački snimci i podaci da bi jedna država bila razorena i praktično podeljena.

Pa je pre nekoliko godina general Pauel ipak priznao da je tada lagao. Zbog viših nacionalnih interesa. To što čak i Stejt department tvrdi da nema dokaza da je Rusija direktno vojno intervenisala u Ukrajini mnogima je promaklo.

Naravno, mnogi će reći pa kako su onda iz vojno beznadežne situacije, skoro pred porazom, proruske snage odjednom krenule u kontraofanzivu i potukle snage Kijeva?

Kao prvo, rat je trajao već dosta dugo da bi ukrajinska vojska mogla da održava stalnu borbenu inicijativu. Ukrajinske snage su se jednostavno zaglibile, ušle su preduboko u raspored proruskih snaga, udaljile su se previše od svojih snabdevačkih centara, lanac ukrajinske logistike bio je prenapregnut i prosto je pukao. Stanje ispravnosti borbene tehnike ukrajinske armije i pre početka rata bilo je jako loše, moral vojnika vrlo problematičan, plate oficira male i neredovne, a država i društvo u stanju visoke korupcije.

Od borbene avijacije tek je 20 odsto aviona moglo da poleti, piloti sa malim brojem sati naleta, nedostajala su visokoprecizna sredstva za gađanje kopnenih ciljeva. U takvim okolnostima ukrajinski avioni, pre svega tipa Su-25, masovno su obarani ručnim raketnim lanserima proruskih boraca. To što je Kijev nedostatak borbene moći svoje avijacije pokušao da nadoknadi masovnom upotrebom višecevnih raketnih bacača, bio je svojevrstan politički bumerang. Gađati stambene četvrti u gradovima višecevnim raketnim bacačima vojno je potpuno necelishodno i politički kontraproduktivno.

Proruske snage uvukle su vojsku Kijeva u svojevrsnu zamku, došlo je do višestrukog opkoljavanja kijevskih trupa. Proruskim snagama u pomoć su stigli dobrovoljci iz Rusije i drugih država, baš kao što su u pomoć Kijevu stigli strani plaćenici i instruktori iz NATO država, pa i oružje iz nekih članica NATO-a bivših država Varšavskog pakta.

Način upotrebe ukrajinske armije u ovom ratu zaslužuje posebnu analizu, to je bila stara sovjetska škola opkoljavanja gradova i produžetak prodora snaga dalje, dok u blokadi opkoljenih gradova ostaju tek nužno neophodne trupe. No, oni koji su tako opkoljavali gradove Novorusije našli su se i sami opkoljeni. Kao da su zaboravili da druga strana dobro poznaje tu taktiku i da je Drugi svetski rat odavno završen.

Kijev je dozvolio i da njegove specijalne snage nose iste simbole kao SS divizija „Das Rajh”, koja je u Drugom svetskom ratu jurišala upravo tim prostorima.

Ukratko, previše amaterizma da bi se dobio rat. Koji, uzgred rečeno i pored potpisanog primirja u Minsku još nije završen. To je nedovršen sukob…

(Politika)