Matija Bećković, Intervju: Srbija danas liči na davljenika sa perikom!

Šta sloboda rodi, izdaja će ubiti.

Ovim stihom iz pesme „Čvor“ Matija Bećković, pesnik i akademik, krenuo je u susret sabornom sretanju na Sretenje. Pesma, nastala u ovim danima, a ekskluzivno odobrena da je „Novosti“ prve objave, njegov je doprinos zavetnom datumu srpskog naroda i države. Prvom ustanku i prvom demokratskom Ustavu, spojenim u viševekovno trajanje i verovanje Srba da je Sretenje susret Svetog Simeona Bogoprimca i Isusa Hrista.

Sretenje, kao spasenje?

– Sretenje. Tada smo se nakratko sreli sa sobom. A ubrzo i, zadugo, rastali. I oprostili sve, svakom tuđinu. A, ništa nikom svom.

Je li u tome simbolika sretanja ovog i onog vremena? Šta bismo danas kazali Karađorđu i Milošu, da se kojim slučajem pojave među nama?

– Znam da su Karađorđevići bili ispisani iz Srba. Da im je zabranjen povratak u Srbiju. Ne znam da li se to i na njega odnosilo. Tako bi morao da se, najprvo, raspita o svom pravnom statusu.

A Karađorđe, da dođe, šta bismo mu rekli?

– Nije još vreme, mi ćemo ti reći kada da dođeš.

U običajnom kalendaru Mileta Nedeljkovića ubeleženo je da su se u ovom danu sreli… neki novi sveci?

– Neprežaljeni Nedeljković je ubeležio da su Srbi izmislili kako su se na Sretenje sreli Sreten i Obreten. To su, dugo bili nepostojeći sveci. Ali, vremenom se pokazalo da je to veliko proročanstvo. Pojavili su se Sreten i Obreten – u jednom liku. Sreten se obreo u Srbiji, četrdeset prve. Iako nikad nije ulazio u crkvu, zabranio je da se u crkvi na Oplencu pali sveća. A celu Zadužbinu kralja Petra Prvog nazvao je – Dušan Petrović Šane.

Još neki primer?

– Prvi auto-put izgrađen u Srbiji bio je onaj od Beograda do Topole. Kako tada, tako i danas. Onih nekoliko kilometara od Topole do Rudnika više liči na koziju stazu. Može li to biti slučajno? Kako to da se, kad se zakrpi neka rupa na putu, to zovu izgradnja auto-puta?! Kako to da se niko nije setio da Srbiju prekrsti sa dva auto-puta, sa po šest traka, ako znamo da bi nam to bila veća preporuka za ulazak u Evropu nego svi Beogradi na vodi. Kako to da nam Evropa nikada ne postavlja neki takav uslov, koji bismo sa najvećom radošću ispunili?

U čemu je, po vašem mišljenju, danas, još, simbolika Sretenja?

– Kažu da na Sretenje medved izlazi iz loge. I, ako vidi svoju senku, vraća se nazad. A ako ne vidi, produži u šumu da traži hranu. Ali, poslednjih godina, najveći medved na svetu, koga su već svi davno prežalili, izašao je iz svoje loge i ugledao svoju senku na celoj planeti. Skočili su da ga vrate tamo gde je bio. Ali, svi znaju da u svojoj logi ima više atomskih bombi nego trulih krušaka: „I da je njima žalije u dobru, nego njemu u zlu poginuti“.

Danas će se raznim svečanostima obeležiti Sretenje. Da ste reditelj ili scenarista, kako biste vi osmislili obeležavanje ovog datuma?

– Učinio bih nešto za obnovu poverenja i samopoštovanja. Topola, srpski Olimp, postala je čuvenija po vašaru nego po Karađorđu i zadužbini i Sv. Đorđu. U Grobnoj crkvi dinastije Karađorđević sabrani su mozaici najlepših fresaka iz naših manastira. Ali, možda ne znate da Zadužbina još nije vraćena onima čija je. Ne verujem da bi i jedan znalac u „Slagalici“, ni za kakve pare, pogodio šta je tu bilo i ko je tu bio. A kamoli da sam tamo našao svoje Rovčane koji žive u Orašcu i slave Lučindan. A kad bi im pokazali Orašac – niko ne bi pogodio koje je to mesto. Da učesnici ustanka ustanu iz groba, čudili bi se da se ništa nije promenilo. Marićevića jaruga, gde je podignut najznačajniji barjak u novijoj srpskoj istoriji – jedva je dobila najskromnije obeležje. A kamoli da dobije nešto dostojno Oplenca – srpskog Olimpa.

Gde se to zagubila snaga naroda koji je pre dva veka zbacio okove Otomanskog carstva?

– Stara je istina da nijedan narod ne postoji uvek, nego samo ponekad. A tad pokaže da sve zna i da ništa nije zaboravio. A to se, ponekad, dešava i s narodima koje je već čitav svet prežalio.

Koliko smo daleko od tog vremena?

– Koliko smo daleko od tog vremena – odgovor je u ovoj priči: Kad su se Turci opkoljeni u nekoj tvrđavi predali, jer više nisu imali municije, naši su ih pitali: „A da je imate, da li biste se još tukli?“ Kad su ovi odgovorili da bi se tukli, naši su im poslali još džebane.

Kako biste objasnili pojam slobode, danas, pojam duha i misli?

– Dva pilota u dva aviona, sa dve bombe za dva minuta, ubili su dva milionska grada. I za dve sekunde završile su rat dve velike armije, od kojih je rat izgubila ona koja je bila superiornija, koja nije imala atomsku bombu. Otada počinje treća era u istoriji čovečanstva. Kraj jedne a početak druge istorije. Tehnika je pobedila čoveka. Srušila civilizaciju. Porazila slobodu. Pravo i pravdu. Ukinula bojna polja. Obesmislila junake i junačke podvige. Svaka kukavica može da ubije najvećeg junaka. Svaki pojedinac koji se dokopa onog atomskog koferčića jači je od – Hitlera.

Planeta je prenatrpana. Novi ratovi, čini se, kao da imaju nameru da je oslobode od viška života?

– U pustim zemljama i krajevima, gde nema žive duše, govori se da je planeta prenatrpana i da bi valjalo nekim novim ratom skinuti s vrata zemlje toliki teret i višak. Onaj ko nema atomsku bombu, bilo država, bilo pojedinac, nema čemu da se nada, a oni koji najviše vole da tuku goloruku sirotinju, žale se i čude kad neko od te sirotinje poželi da je ima.

Nude se, Srbima, danas razni putokazi. Koji je od njih jedini, koji ostaje pokolenju?

– Nije nam ostavljeno da ga biramo. Možda je došlo vreme da idemo natraške ne bismo li, negde, stigli. Dugo smo, uz velike žrtve, gurali napred, pa nismo stigli nikud. Sve idući napred, ispalo je, na kraju, da smo išli unazad. Naša otadžbina danas liči na davljenika s perikom.

A koji bi stih, mimo onih koje ste upravo ispisali, suštinski dodirnuo istinu Srbije u ovom danu Sretenja i susretanja?

– Onaj što piše na spomeniku poginulim studentima iz kolašinskog sreza, u Velikom ratu: „Šta bi narod učilo viteštvu/ Da njegovih nije mučenika“. Mislio sam da su to Njegoševi stihovi, ali neko ih je napisao umesto njega.

U zavičaju vladike Rada Tomova, ipak su drugi stihovi. Nigde Njegoša?

– Njegoš je postao neka vrsta izdajnika Crne Gore. A, ne bi mu valjda bez razloga rušili grob. Da je bio živ 1945. godine – kaže Kiro Radović – bio bi streljan najmanje iz tri razloga. Prvo, kao velikosrpski nacionalista. Drugo, što nije raščistio sa religijom. Treće – imao je i nešto para. Jedan moj rođak je na popisu, na pitanje šta je po nacionalnosti, odgovorio: „Ja znam šta sam, a piši Crnogorac“. Zato sam predložio da bi svi Crnogorci koji kažu da nisu Srbi morali da idu na poligraf.

A koji bi stih, po vašem mišljenju, legao na srce Srba ovog, sretenjskog dana?

– A, Bog, kao Bog, samo ćuti i gleda…

A da ćutanje o kome govorite prekinu stihovi vašeg „Kosova polja“, ili „Dečanska zvona“, Darinke Jevrić, kako bi to zvučalo?

– Oteto Kosovo, u našem duhovnom životu, igraće značajniju ulogu nego osvećeno Kosovo. Oteto je značajnije od osvećenog.

S našeg otetog Kosova niko više ne javlja da tamo gotovo više nema Srba. Sada je u žiži da ostaje i bez Albanaca.

– Imam utisak da nas nešto debelo lažu. Nije mi jasno zašto oni potežu tako dalek put, preko Srbije do Evrope, kad im je Evropa bliža preko Albanije. Ili, preko Makedonije, pa u Bugarsku koja je u Evropskoj uniji. Ili, preko Crne Gore, pa u Hrvatsku, koja je, takođe, Evropska unija. A još više se čudim što im brane da idu kad je Evropa bez granica…

UTEŠI SE LJUDSKOM SUDBINOM

Ispričaću vam anegdotu koja mi je uvek na umu, a to je anegdota o Svetom Savi – navodi Matija Bećković.

– Kad mu se neki čovek svaki dan obraćao s molbom da kod Boga urgira da mu reši probleme koje je imao, Sveti Sava mu je odgovorio: „Uteši se opštom ljudskom sudbinom da Bogu tvojim slučajem ne dosađujemo“. Tako bismo se mi Srbi mogli utešiti opštom sudbinom malih naroda koji nisu u ništa boljoj situaciji od nas.

NERASPAKOVANA OSTAVŠTINA

– Onaj koji je u Prvom ratu, ’14, s puškom u ruci nasrtao na Srbiju, pojavio se s istim oružjem i na početku Drugog svetskog rata. Ostavio je zaostavštinu koja još nije raspakovana – kaže Bećković na pitanje o susretanju sa prošlošću.

– Jedino Srbija nije otvorila nijednu masovnu grobnicu kojom ih je On okitio od Belog dvora do Kočevskog Roga i Maribora.

(Večernje novosti)