Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Za vreme Drugog svetskog rata železnički saobraćaj između Beograda i Zagreba bio je blokiran, odnosno u prekidu u ukupnom trajanju od 72 sata. Vermaht se efikasno pobrinuo da se odmah popravi i osigura ono što su partizani na području Slavonije porušili. Pobedili smo Vermaht 1945. Nekoliko godina kasnije, posle rezolucije Informbiroa, Jugoslaviju su ekonomski, politički i vojno blokirale zemlje socijalističkog lagera, odnosno tadašnji Sovjetski Savez i njegovi saveznici. Kasnije su se Sovjeti izvinili, posle njih naravno stiglo je izvinjenje i ostalih. Onda su došle devedesete godine prošlog veka, pa su političari iz Zagreba, ali ne samo oni, blokirali rešavanje jugoslovenske krize na civilizovan i opšteprihvatljiv način. Nije bilo Vermahta da to efikasno spreči. Prethodno je Srbija upala u platni sistem SFRJ, malo „posudila“ para, onda su „vrisnuli“ u Sloveniji i Hrvatskoj odbivši da uplaćuju u vojni budžet. Zatim je blokiran sistem regrutacije vojnika JNA, pa je onda i JNA upala u politički već prethodno blokiran sistem zemlje. Zatim su Srbi u Hrvatskoj, odnosno u Krajini, blokirali putnu i železničku komunikaciju između Beograda i Zagreba. Balvanima.
Onda su u septembru 1991. Hrvati blokirali JNA u kasarnama u Hrvatskoj. Minama, žicom, preprekama, naoružanim formacijama garde. Onda je JNA blokirala sve luke i aerodrome u Hrvatskoj. Ratnim brodovima i pešadijom. Zatim je NATO 1992. godine uveo pomorsku blokadu obale SR Jugoslavije. Šesta flota uz nešto brodića ostalih vernih NATO saveznika. Onda je grupa uticajnih i veselih srpskih intelektualaca odlučila da blokira međunarodni saobraćaj na Dunavu tako što su razapeli lanac preko reke i na njega obesili natpis „Stop plovidbi“, pa su Nemci s pravom pobesneli, jer je time bila ugrožena njihova ekonomija i plovidba kanalom Rajna–Majna–Dunav. A nije bilo ni Vermahta da ukloni lanac, koji je čuvan, odnosno blokada je održavana uz pomoć jednog vučjaka u čamcu usidrenog pored lanca…
Onda je Milošević 1994. uveo blokadu Republike Srpske na reci Drini. Uz pomoć policije. Istina, ta blokada je više bila foliranje, jer je naša policija uvek bila narodna milicija, uvek uz svoj narod i nije blagonaklono gledala na tu blokadu. Zatim nas je NATO opet zločinački blokirao 1999. godine uz istovremenu oružanu agresiju na našu zemlju. U intervalima između svega toga povremeno su nas blokirale poplave i snežni nanosi, što donekle vredi i za naše drage susede, odnosno komšije.
Pošteno gledajući, istorija ovih prostora, zapravo je istorija raznih blokada. Kako na putevima i železnicama, tako i u glavama. Balvani naši svakidašnji. Od Triglava do Vardara. No, budući da imamo veliko iskustvo u trpljenju raznih blokada, znamo kako ih i probijati. Na sve moguće načine. Na najnoviju hrvatsku blokadu odgovorili smo kontrablokadom, na šta su Hrvati odgovorili „kontra-kontrablokadom”. Mi smo se unapred odrekli našeg novog poteza „kontra-kontra-kontrablokade”, pa smo svedoci prizora kako putnici peške prelaze granicu, što je vrlo plemenit potez Hrvatske, jer ako već migranti moraju granicu da prelaze peške, što i Srbi ne bi istu granicu prelazili peške? Da se ne bi razlikovali od migranata, da budu u istoj poziciji, što je zapravo još jedna potvrda da su Srbi istorijski večiti migranti, od 1941. pa 1991, pa 1999. Nedostaju samo sabirni centri za imaoce srpskog pasoša sa druge strane granice. Lepo je to priznanje od strane zvaničnog Zagreba, iskreno. Ko god da je smislio ovaj prelazak pešice zaslužuje nagradu „Najevropljanin“.
A Evropa, šta ona o svemu tome misli? Ona je u ovoj izbegličkoj krizi vrlo uverljivo pokazala da je nedorasla ulozi kojoj teži. Evropa, odnosno EU nema jedinstvenu bezbednosnu i odbrambenu politiku, ne može ni da formuliše jasnu politiku oko izbeglica sa Bliskog istoka. Sve dok EU nije u stanju da prozove Veliku Britaniju, Francusku, pa i SAD, zbog uništavanja Libije kao države, za umešanost u rat u Siriji, što je i dovelo do stampeda izbeglica iz tog područja, EU neće imati nikakav politički autoritet. Evropski lideri se više bave „peglanjem“ i ublažavanjem međusobnih razlika nego prognoziranjem pretnji. Nedostatak ambicija EU leži u tome što nisu svi Evropljani ambiciozni niti voljni da pomognu one koji najviše trpe u izbegličkoj krizi.
Ko je 2011. bombardovao Libiju? Amerikanci, Britanci i Francuzi. Gadafi je uoči svog pada poručio Zapadu da će u slučaju njegovog odlaska Evropa imati talase izbeglica. Koliko izbeglica sada pristaju da prime te tri države? Oni su izazvali ovaj haos, a mi na Balkanu treba da ga rešavamo. I platimo. I još se međusobno iscrpljujemo blokadama.
(Politika)
