Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Branko Pavlović
Ništa nije stabilnije od tronošca. Nevolje nastaju kada se okrene naopako.
Vučić svoje političko utemeljenje javnosti prikazuje u tri pravca: 1. opasno je dovoditi u pitanje zadati okvir; 2. čeka nas svetla budućnost u EU i 3. svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduejmo. Da vidimo šta to znači.
- Naš zadati okvir je definisan pravilima MMF, NATO i briselskim sporazumima, koji stavljaju u sedmi plan pravila o pridruživanju EU (koja su takođe sporna, ali to prevazilazi zadatak ovog teksta).
MMF nam naređuje da moramo sve da prodamo, da su bankarski dugovi i lihvarske kamate svetinja, da ne smemo da koristimo monetarnu politiku za sopstveni razvoj, da su obrazovanje i zdravstvo nepotrebni troškovi, da razvoj dolazi suštinski od stranih investicija i da zato sve treba unapred pokloniti stranim investitorima i obavezati se da ih u korišćenju poklona nikada, dok je sveta i veka, nećemo uznemiravati, itd.
NATO nam naređuje da ne smemo da imamo svoju vojsku, osim na nivou počasnih plotuna, moramo da „spalimo“ svoju vojnu strategiju i taktiku, vojska mora biti transparentna za kaplare stranih obaveštajnih službi neprekidno, kao dragstor, finansije moraju biti bedne, a rezervni sastav nepostojeći. Najstrože je zabranjeno baviti se pitanjima realne odbrane zemlje.
Briselski sporazumi nam naređuju da se odreknemo Kosova i Metohije, da brzom brzinom ukinemo sve što postoji od institucija Srbije na Kosovu, prenesemo vlasništvo nad svim privrednim resursima na tzv. vladu Prištine i poguramo svoje državljane da se „integrišu“ bez ostatka u pravni sistem samoproglašene države Kosovo.
Svako priseban reći će da se iz ovog okvira nužno mora izaći i da se svi napori pre svega moraju usmeriti u tom pravcu. Vučić kaže – nikako! To je rizično, i samo oni koji ne znaju šta govore, predlažu iskorak iz zadatog okvira.
Taj „rizik“ o kome Vučić govori oduvek se u Srbiji zvao „borba za slobodu“. Naravno da je rizično kidati ropske lance, ali nema drugog puta ka slobodi. To ne znači da se u borbi za slobodu ne biraju pametno sredstva, vreme i mesto, ali Vučić ne dozvoljava uopšte da se ide putem oslobođenja. On ropstvo označava kao način da se „Srbija ne vrati u srednji vek“ i, prema tome, kao vrhovnu mudrost.
2. Svetlu budućnost Vučić vidi u učlanjenju u EU. Kako EU nikome više ne liči ni na budućnost, a naročito ne na svetlu budućnost, onda on maskira pristupanje jednoj političkoj konstrukciji, koja se na naše oči dekonstruiše, „životnim standardom“ građana EU. Pri tome, ne govori o životnom standardu Bugara i Rumuna, Litvanaca i Mađara, Grka i Portugalaca itd., nego o nekom zamišljenom životnom standardu – računajući na to da se u Srbiji, zbog naših radnika u inostranstvu, uglavnom misli na Nemačku, Francusku, Austriju i Švedsku.
Besmisleno. Kakve veze ima Srbija sa tim državama i, ono što je još važnije, kakve veze ima bogatstvo tih država sa članstvom u EU? Ukratko, sve su to odranije bogate države, a sasvim suprotno, ključna prednost Nemačke danas u odnosu na ostale tri države koje stagniraju zasnovana je na potezima nacionalne države, a ne na EU integracijama.
Za nas je važno da razumemo da je najviši životni standard planiran za Srbiju u okvirima EU (ništa od toga neće postojati, ali samo kao koncept za potrebe ove rasprave) u rasponu od 80 odsto standarda u Hrvatskoj do onoga koji se ostvaruje u Rumuniji. A to niti je svetlo, niti je budućnost.
- Kada se ostave po strani bujice reči o sopstvenom poštenju, marljivosti, ljubavi prema Srbiji itd. (ne znam da li postoji nešto kao „narcisoidna depresija“), Vučić dnevno napredovanje vidi u sve dubljem potonuću u neokolonijalizam. Još više stranih investicija sa još većim poklonima za njih, još više prodaje svega što dobro posluje (pregovori za prodaju „Telekoma“ nastavljaju se iza scene, otkupljuje se zemljište za Aerodrom Beograd kako bi se ubrzala i ta prodaja, Komercijalna banka prodaje 86% paketa, samo primera radi.), još dublja saradnja sa NATO, još temeljnije preumljavanje Srba itd.
Rezultat? Deo procenta rasta BDP u 2015. godini, a to je u okvirima 2014. godine, kada su bile poplave. Za četiri godine Vučićeve vladavine nismo se vratili ni na nivo iz 2008.
Navešću jedan primer uobičajenog Vučićevog spinovanja kako on vuče Srbiju unapred. Za pravosuđe Vučić kaže da bi on bio još oštriji od ocena koje je dala EU u svom godišnjem izveštaju krajem 2015. godine. A primedbe su: a) nije obezbeđena nezavisnost sudstva – što je, dakle, Vučićeva odgovornost; b) administriranje je sporo i uočljiv je zaostatak u rešavanju predmeta, što je odgovornost resornog ministarstva, to će reći Vučića (pošto nije organizovao sistem kako treba i zato što je značajan procenat nerešenih predmeta rezultat dugovanja države); v) često menjanje propisa – krivica zakonodavca – odnosno Vučićevog SNS-a; g) nedovoljna i neodgovarajuća obuka – takođe odgovornost resornog ministarstva, tj. Vučića. A Vučić kaže da bi bio još stroži? Pa nemoj, imaj razumevanja za Vučića.
A tronožac je zaista dobar. Samo mu nogare ne smeju štrčati u nebo. Kada su čvrsto oslonjene na slobodu, na Ustav Srbije, koji čuva Kosovo i Metohiju, i snažan privredni rast, koga nema i ne može ga biti u kolonijalizovanoj zemlji – stabilan i siguran napredak je izvestan. I tu cenu vredi platiti. Da mnogo veću cenu ne bi platila naša deca i unuci.
