Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Njegov svet je matematika. U glavi stalno brojke. Svaki korak napravljen u njegovom životu je izbrojan. Sve oko sebe vidi u ciframa – ljude, ulice, zgrade, automobile… Najdraže mu je kada pobraja diplome, petice iz dnevnika… A, najtužnije je što blistavi um šesnaestogodišnjeg ČačaninaJovana Stevića, broji i sve one ružne dane – kada nije imao šta da jede, dane bez vode, život u podrumima, u memli, mraku, kao i to koliko je dana bio neokupan…
A on je na svet (u vreme kad smo razgovarali) došao tačno, kako on voli da kaže, pre 5.759 dana. Malo je, nažalost, bilo onih dana kojih se rado seća. Nemaština i smucanje sa samohranom majkom Snežanom Mijailović od stana do stana, od podruma do podruma, često bez hrane, bez čiste odeće… učinili su da ovaj mladić, koji ima nivo inteligencije koji se meri sa genijima (IQ oko 150), pamti više tužnih trenutaka.
– Majka i ja smo u životu više bili gladni nego siti. Sećam se koliko smo se puta selili. Doskora smo živeli u podrumu, koji nam je bio poplavljen. Od vlage se nije moglo živeti, ali ni od crva, buba… – ispričao je Jovan za Večernje novosti:
– Gotovo dve godine smo živeli u jednom selu pored Čačka u kući bez vode. Nismo mogli ni da se okupamo, a nedostajalo nam je i sredstava za higijenu. Zato su me deca izbegavala. Bio sam neprihvaćen. I sada to osećam, iako se redovno kupam, ali sada im smeta što učim i što se javljam na časovima…
Prvi put je Jovan primetio njegovu povezanost sa matematikom i brojkama kada je bio u trećem razredu osnovne škole. Kao od šale, kako nam objašnjava, u glavi je sabirao i množio cifre. Njegova majka kaže da su na to još vaspitačice ukazivale – prvo je naučio da broji do deset, pa tek onda da izgovara svoje ime.
– Stalno sam bio odličan đak, “vukovac” u osnovnoj. I sada imam sve petice, sem iz fizičkog. Kada vam um ide, neće snaga – šali se Jovan i dodaje:
– Vidite, ja često nisam imao šta da jedem. Ali, u tim trenucima moj mozak je uspevao da igrom sa brojkama zavara prazan stomak. Ne treba meni mnogo hrane. Voleo bih da imam samo toliko da ne budem gladan. Ne bih se ja razbacivao hranom.
Nizali su se i nižu uspesi mladog Čačanina, koji je trenutno đak Ekonomske škole u gradu na Moravi. Do sada ima više od 30 diploma sa raznih takmičenja iz osnovne škole, i iz regionalnog centra za talente. Nedavno je osvojio četvrto mesto na republičkom takmičenju iz matematike.Odlično mu idu i strani jezici.
– Dosta su mi pomagali đaci iz škole. Prikupljali su odeću za mene, hranu, sredstva za higijenu. Humanitarna organizacija iz Dubaija mi trenutno plaća stanarinu. Ovo je prvi stan u kome živimo, otkada ja pamtim, da imamo normalne uslove za život. Jer, majka mesečno za mene prima 8.400 dinara pomoći. Sa tim novcem ne možemo ništa… Radila je majka u “Parking servisu”, ali je bolest steže… više ne može. Videće da li može da dobije invalidsku penziju… muče je kosti, dijabetičar je i ima visok pritisak. Grad ju je dva puta zapošljavao. Sada više nema mesta za nju… Više im se i ne obraćamo za pomoć – ispričao je Jovan.
Njegova majka Snežana branila je Kosovo.
– Za mene nigde nema mesta gde bih mogla da radim. Po struci sam medicinska sestra, babica. Inače sam iz Prištine. Prošla sam obuku i za medicinskog tehničara u ratnim uslovima. Išla sam da branim Kosovo, da branim svoje. Bila sam u Prištinskom, a zatim u Uroševačkom odredu. Ali, koga sada još to zanima. Sada sam bolesna i nemoćna. Lekovi preskupi, hrana još skuplja… Ne znam kako ćemo dalje – kaže Snežana.
(Telegraf.rs)
