Dmitrović: „Nije Bosna ono što je nekad bila – zemlja muslimana u kojoj su Srbi gosti“

 Piše: Ratko Dmitrović

Davno su pametniji od mene rekli da Bosna nije moguća kao država, posebno kao jedinstvena, centralizovana država. To je duboko podeljena zemlja, rasečena verskim mačevima i ništa tu Dodik nije dodatno podelio, ni prošlih godina ni ovim referendumom. Taj posao obavljen je davno, a Bosna je opstajala samo zato što je unutrašnje nemire, gustu, otvorenu ili podmuklu mržnju naroda u njoj kontrolisala ili velika sila sa strane ili ista takva sila iznutra.

Sredinom 15. veka, tačnije 1463. godine, u Bosnu i Hercegovinu provaljuje silna vojska Osmanlija, donosi nove adete i novu veru. Nalet i osvajanje kratko su trajali, sve je okončano smaknućem vladara Bosne, despota srpskog Stefana Tomaševića. Njegova sestra i brat prihvataju islam i ostaju živi. Od tada, do danas, Bosna sahranjuje one koji u njoj žive, i sebe samu.

Novi muslimani, u ogromnoj većini verski preobraćeni Srbi, u datim okolnostima, traže i nalaze bolji život, okićen povlasticama, ali i strašnom unutrašnjom mukom da se novim svetovnim i verskim poglavarima stalno i otvoreno dokazuju netrpeljivošću, mržnjom i na kraju zločinom nad do juče najbližom rodbinom, kumovima, komšijama. Te godine pretvaraju se u vekove u kojima nastaje i do danas živi nešto što bismo mogli da nazovemo begovski pogled.

To je ono nekada samo cinično, češće potpuno otvoreno, neprikriveno omalovažavanje kaura, raje… Srba. Posmatranje istih kao niže vrste, manje vrednog dela društva.

Tako se nova svest, nastala dolaskom nove vere, ugnezdila kod starih a tuđih ognjišta, isterujući otuda domaćina, zauzimajući njegovo mesto i dajući mu do znanja da to više nije ni njegovo ognjište ni njegova zemlja. Iz te i takve svesti, evo već više od stotinu godina, intenzivno poslednje tri decenije, Srbi u Bosni i Hercegovini svakoga dana dobijaju poruke, opomene i pretnje da se primire, ćute i žive imajući na umu da je Bosna zemlja muslimana, a da su Srbi, pravoslavci, kauri, tu samo gosti.

Iz te i takve pameti nikle su sve nesreće zabeležene u Bosni od 1992. godine naovamo. Muslimani, Bošnjaci, kako god, ne odstupaju od stava da je Bosna izvorno njihova i zemlja i država, u kojoj drugi mogu da žive, ali ravnopravni onoliko koliko im bude dato i dozvoljeno iz Sarajeva. Sa mekanih šilteta, iz bašta opasanih visokim zidovima, čiju tišinu remeti žubor šadrvana i tiha sazlijska pesma. Razumljiva je ta begovska svest, ali nije razumljivo da oni koji joj ne pripadaju, ne žive sa njom, ćute pred pojavom koja otvoreno razgrađuje ovo što je ostalo od zemlje Bosne. Niti je Bosna ono što je nekad bila, niti su Srbi na trpljenje osuđena raja. Od nameta nema selameta. Treba razgovarati, a ne oholo, begovski naređivati.

(Večernje novosti)