Ubistvo ruskog ambasadora je upozorenje Erdoganu od strane CIA-e da će on biti sledeći.. Evo koji je dalji plan i šta se dešava..

Anatolij Dmitrijevič STEPANOV

Rusiju danas, kao i 1833. godine, treba da zabrine bezbednost turskog lidera…

Danas je pažnja čitavog sveta prikovana za drsko ubistvo ambasadora Rusije Andreja Karpova (upokoj, Gospode, njegovu dušu). Svi svetski lideri izražavaju saučešće porodici i bližnjim poginulog ruskog ambasadora, rukovodstvu Rusije.

Već su više-manje poznate podrobnosti i okolnosti ubistva. Turske vlasti su energično pokrenule istragu, u Tursku je doputovala grupa ruskih istražitelja.

Ubica ruskog ambasadora, 22-godišnji Mevljut Altintaš završio je policijsku školu u Izmiru i bio je saradnik policije Ankare, zbog toga nije izazivao sumnjičavost obezbeđenja.

Ključ za shvatanje terorističkog akta daju okolnosti sadašnjeg vremena. Ubistvo se desilo uoči susreta u Moskvi ambasadora Rusije, Turske i Irana, na kojoj bi očigledno trebalo da se razmotre principi i uslovi regulisanja situacije u Siriji. A takođe, odmah po zauzimanju Alepa, koji su sve pristalice sirijskih bojevika smatrale kao moguću alternativu snaga antiasadovske opozicije i centar opozicije koja „pruža ruku“ za SAD i Zapad. Treba se prisetiti i nedavne izjave predsednika Rusije Vladimira Putina o planiranom susretu u Kazahstanu predsednika Rusije, Turske i Sirije, na kome je, očigledno, trebalo da bude stavljena tačka u sirijskom sukobu. I sve se to događa bez učešća SAD, NATO i njihovih arapskih satelita, koji su se našli po strani po pitanju regulisanja situacije u Siriji.

Takav scenario, razume se, nije zadovoljavao te snage koje su raspirile sirijski sukob, hranile ga novcem, oružjem i političkom podrškom. Odmah po vrućim tragovima zločinačkog ubistva ruskog ambasadora, na traci vesti RIA „Novosti“ pojavio se i ključ za traganje o naručiocima ubistva. Saopšteno je da je ubica bio pristalica Fehtulaha Gulena, koji je najozloglašeniji neprijatelj predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana. Gulen se skriva u SAD, koje ga ne izručuju Turskoj, bez obzira na uporne zahteve svog saveznika u NATO paktu. Iza pokušaja vojnog puča u Turskoj u julu tekuće godine, kada je Erdogan preživeo samo čudom (a najverovatnije zahvaljujući pre svega blagovremenoj informaciji ruske obaveštajne službe), takođe je stajao američki agent Gulen.

Saopštava se da su Turske specijalne službe pre svega uhapsile najbliže rođake ubice ruskog ambasadora, što takođe govori u korist Gulenovih tragova – ko je, ako ne najbliži, znao način razmišljanja ubice.

Planirani dogovori ne mogu se održati bez Turske, bez učešća predsednika Erdogana. Zato se s puno osnovanosti može govoriti da je ubistvo ruskog ambasadora – ozbiljno upozorenje od Gulena (razume se i CIE), da sledeći može biti predsednik Turske. O tome govore i zvanična lica Turske (naravno, ne direktnim, nego diplomatskim jezikom, svojstvenom službenim licima). Tako je šef MIP-a Turske Mevlut Čavušoglu rekao da cela Turska osuđuje taj teroristički akt koji je usmeren „ne samo protiv Rusije, nego i protiv Turske“. A gradonačelnik Ankare Ibrahim Melih Gekček je u etru NTV čak izjavio: „Mi ćemo sigurno tražiti izveštaj od onih koji su izvršili ovo podlo ubistvo. Mi ćemo se, ja imam u vidu i Tursku i Rusiju, žestoko osvetiti za taj podli napad, onima koji su to učinili“.

Na taj način, Rusija danas treba pre svega da brine za bezbednost predsednika Turske. Jer ubistvom Andreja Karpova, Gulen i CIA šalju Erdoganu nedvosmislen signal: mi imamo svuda svoje ljude, ti ćeš biti sledeći. A ako Erdogan padne kao žrtva ubica, razrušiće se ne samo preliminarni sporazum o Siriji, nego će se srušiti krhka stabilnost na čitavom regionu Bliskog Istoka. Da li je došlo vreme da se turskom predsedniku predloži pomoć naše viteške specijalne službe za njegovu bezbednost?

Kako se ovde ne setiti događaja starih 180 godina, kada je protiv turskog sultana Mahmuta II podigao bunu egipatski paša Mehmet Ali. Iskoristivši neuspeh sultana, paša je 1831. godine počeo vojna dejstva protiv Istambula. Sultan je trpeo jedan poraz za drugim, vojska buntovnog paše je već stajala podno Istambula. I tu je stigao u pomoć ruski Car Nikolaj Pavlović, uputivši 1833. godine rusku eskadru i korpus od 30 hiljada vojnika koji se iskrcao na obalama Bosfora. Blagorodni sultan je pristao da potpiše u junu 1833. godine Unkjar-Iskelesijski mirovni sporazum o prijateljskom i odbrambenom savezu između Rusije i Turske.

Sporazum je predviđao vojni savez između dve zemlje u slučaju, ako se jedna od njih podvrgne napadu. Tajni dopunski član sporazuma predviđao je zatvaranje Bosfora za brodove bilo koje zemlje (osim Rusije). Vojnu i diplomatsku misiju, koja je izazvala škrgut zuba u Londonu, blistavo je izvršio konjički general, grof Aleksej Fjodorovič Orlov, kasniji šef odbrambenog odeljenja i šef žandarmerijskog korpusa.

Da je Unkjar-Iskelesijski sporazum dugo potrajao, ne bi bilo Krimskog rata. Međutim, naš tadašnji „partner“, vladarka mora Britanija, uz podršku svih evropskih država odmah je počela da radi na ukidanju tog za Rusiju povoljnog sporazuma. Na kraju su 1841. godine Rusija, Velika Britanija, Francuska, Austrija i Pruska potpisale Londonsku konvenciju o moreuzima, prema kojoj je Rusija gubila svoje preimućstvo za moreuze Bosfor i Dardanele. No, tokom osam godina nismo morali da brinemo za svoje južne granice.

Možda se danas treba prisetiti tog iskustva prijateljstva i saradnje Rusije i Turske?!

Anatolij Stepanov, glavni urednik „Ruske Narodne Linije“, predsednik „Ruskog Sabranja“.

(Fondsk)