Radoš Bajić: Bio sam zbunjen i zgrožen promocijom „Parova“ na televiziji moga druga Marića, a onda sam shvatio njegovu igru- On nam se zapravo svima smeje u lice!
Pre neki dan gospodin Kristijan Golubović se pojavio na tri naslovne strane srpskih novina – odjednom.
To nije pošlo za rukom čak ni našem agilnom premijeru uprkos činjenici da je nekoliko dana pre sa vernim arapskim prijateljima otvorio radove na investiciji veka – „Beogradu na vodi“. Što je trebalo da bude najveći privredni, investicioni, graditeljski, pa i medijski događaj u našoj državi.
Sliku medijske zapostavljenosti tog velikog civilizacijskog koraka važnog za građane – delimično je kompenzovala vest da će se stanovi čija je gradnja i prodaja počela na beogradskim kulama na vodi – izgleda prodavati na grabac, i da su se već javili Zorica Brunclik, Željko Joksimović, Lepa Brena i Željko Mitrović… Neka im je alal. Da ima kuče za šta da me ujede – i sam bih im se pridružio.
Takođe, umesto da fotografija sa predsednicima SAD i Srbije, gospodom Obamom i Nikolićem, u društvu sa nasmejanim suprugama, gospođama Dragicom i Mišel – bude raspilavljena preko svih naslovnih strana srpskih novina, stidljivo je objavljeno da je prilikom fotografisanja predsednik nojmoćnije države na svetu rekao našem Tomislavu da je Srbija stub stabilnosti na Balkanu… i da, ako sam dobro zapamtio:…“ako ti nešto zatreba – da mi se obavezno javiš“…
Dakle, i ovaj događaj, koji je po značaju morao da zaseni sva dešavanja na našoj medijskoj sceni – ostao je u senci i gotovo nezapažen. Tek mala fotografija – kao da je u nekoj nedođiji puštena u pogon trafostanica.
U pravu je gospođa Pak, lepa savetnica našeg predsednika, što se ljuti – ali džaba joj je. Junak sa one strane zakona sa debelom kriminogenom biografijom kojom se diči, danas aktuelni osuđenik koji čeka amnestiju i ponosni nacionalni heroj, suvereni Kristijan – opet je nadmoćno pobedio. Malo uz pomoć Šešelja, malo uz pomoć Stanije.
A pre neki dan, dok sam izlazio iz samoposluge – naletim na zanimljiv prizor. Dva dečaka sa đačkim torbama na leđima, oko deset godina, odvijaju sladoled i svađaju se na sav glas: Ko će da nosi nadimak Kristijan? Hteli bi i jedan i drugi. Vidim – i jedan i drugi imaju flomasterima išarane ruke, kao da su tetovirane. Nadmeni, nakostrešeni, vređaju jedan drugoga i skoro da se pobiju.
Na makar tri kanala sa nacionalnom frekvencijom na našim televizijama odabrani zgubidani, istrošene estradne zvezde, travestiti i ostali nesrećnici se tuku, gađaju stolicama, pljuju, vređaju… Medijsko trovanje, krajnja društvena nebriga, zatvaranje očiju, frapantna ravnodušnost nadležnih regulatornih tela i institucija, nikakva programska kontrola onoga šta emituju TV stanice sa nacionalnom frekvencijom – uspešno daju zastrašujuće mutant rezultate. Koji će nam se tek obiti o glavu. Uz već verifikovani osvedočeni i ustaljeni odgovor – kome se ne sviđa neka promeni kanal?
Da budem iskren – počinjem da shvatam i razumem mog druga Milomira Marića. Uistinu sam bio zbunjen i zgrožen njegovim učinkom, medijacijom i promocijom programskog sadržaja zvanog rijaliti – u kojem je sve dozvoljeno. Koji je on tako zdušno i za sve pare promovisao, bezrezervno zastupao, popularisao, afirmisao i branio. Pomislio sam – da nije možda poludeo? Nije mi išlo u glavu – kako je moguće da čovek koji je napisao tako kapitalnu knjigu kakva je „Deca komunizma“ učestuje u nečemu takvom? Da li je shvatljivo da novinar, publicista, i angažovani istraživač naše prošlosti i stvarnosti, sa takvom referencom – podetinji.
Pitao sam se – šta se događa čoveku koji mi je skoro 40 godina prijatelj? Je l’ to onaj isti Marić? Da li je jeo bunike? Kakve veze ima onaj Milomir čijoj erudiciji, znanju, inteligenciji i pameti su se svi divili – i ovaj koji se keseri sa silikonskim starletama, egzibicionistima, mentalnim i faktičkim svingerima, anonimnim čudacima i perveznjacima?
Ovih dana, dolazi mi u glavu – šta zapravo Milomir radi? Čini mi se da uspevam da dokučim – kakvu poruku želi da nam pošalje. Počinjem da razumevam njegovu alegoriju, da dokučim njegovu ironiju i sarkazam. Milomir nam se zapravo smeje u lice.
Slutim da iz svega stoji njegov bunt, njegovo duboko neslaganje sa životima koje živimo, njegovo snažno nezadovoljstvo sa društvenim trenutkom, sa moralnim i zadatim ambijentom u kojem traćimo naše živote. Mislim da sam shvatio: Milomir igra ulogu cirkusanta i dvorske lude – iz očaja. Zbog toga što je duboko frustriran i nezadovoljan? Zbog toga što je ceh platio infarktom? Zbog toga što je celo srpsko društvo danas jedan jadni i tragikomični rijaliti. U kojem je sve dozvoljeno, u kojem su zgažene i srozane ljudske vrednosti, u kojem je svejedno da li si odgovoran, dobar, radan, vredan – ili si neradnik, muljator, sitni kriminalac ili švercer narkotika. U kojem se nerad afirmiše kao favorizovani oblik društvenog ponašanja. U kojem su tradicionalne moralne i porodične vredosti omalovažene i gurnute u drugi plan. U kojem je podvrgnuto podsmehu poštenje, čast, pravdoljubivost, solidaranost i svaki oblik tradicionalizma na kojem je nastalo, razvijalo se i opstalo srpsko društvo kroz vekove.
Ne znam zbog čega – ali na pamet mi pada čuveni film Sidnija Polaka „Konje ubijaju, zar ne“.
Kakva je veza nesrećnika koji preko 1.000 sati moraju da igraju u plesnom maratonu da bi dobili nagradu, preživeli i opstali – i nas samih? U brlogu u kojem živimo u kojem smo svi učesnici realnog, i stvarnog rijalitija – a da toga nismo ni svesni.
Možda je Milomir Marić to shvatio pre svih nas.
(Novosti.rs)