ČUDO: STRAŠNO JE ZGREŠILA NA VELIKI PRAZNIK, KAJALA SE 10 GODINA A ONDA JE NA ISTI DAN KAD JE POČINILA GREH BOG NAGRADIO
I zavetovala sam se taj čas, tu u livadi, da nikada više neću na svete blage dane raditi ovakve poslove i da ću uvek, dok sam živa, na taj Sveti Petrovdan ići u hram kao prava naša pravoslavna žena i Srpkinja. I održala sam zavet svoj i održaću ga, po Božjoj volji, do poslednjeg časa svoga.
Milom Bogu hvala, bol mi je bio malo odminuo i lagano sam, pomalo šepajući, došla kući. Bolovi nisu prestali, menjali su se prema vremenu. Dobro sam znala i uvek tačno osećala sve vremenske promene: hoće li kiša ili će ustaliti lepo vreme.
I uvek su bili živi. Na tu nogu, kao što svi znate, nikada se više nisam mogla slobodno osloniti. Šepala sam. Nije se moglo drukčije. Deset ravnih godina bilo je tako. Prvo vreme bilo mi teško; kasnije sam se bila i naučila. Šta sam mogla, kad je tako moralo.
Naučila sam se bila na to da moram šepati, a i vi ste se svi bili na to navikli. Tako sam mislila da će biti kroz ceo život. Eto, nije. Dragi Bog je drukčije dosudio, slava mu i dika! Milije mu je da me u starije moje dane ovako obraduje.
Milostiv je dragi Bog i premilostiv nama grešnima! I ove godine otišla sam na dan Svetoga Petra, Božjeg Apostola, na hram naš nadaleko čuveni, u naš nekada slavni Severin, gde su u svetoj crkvi uzidana bila naša stara prava carem darovana.
Otišla sam kao i svake godine: isposna, ranije, polagano šepajući, kao i uvek.
Na vreme sam lagano stigla i odmah ušla u svetu crkvu. Sveće sam za svoje pokojne upalila, po čelu svetim uljem pomazana, ispovedila se kao i ranijih godina. Sve vreme nisam se iz crkve maknula.
Sve vreme pre službe Božje i celu službu Božju prestajala sam mirno bez i truna običnog svoga umora.
Divno naše sveto bogosluženje, svete reči propovednika, bedeničkog sveštenika, smišljene i pobožne, pa skladne arije dirljivih crkvenih pesama koje se blago prelevahu, dirahu mi najtananije niti ustreptale duše: blažiše je, zanosiše i uznosiše u daleke nebeske svetove.
Dugi, kao živi svetiteljski pogledi sa starih naših drvenih ikona koje podrhtavahu obasjane talasom zapaljenih voštanica i kao malo zamagljene plavičastim ustaljenim dimom mirisnog tamjana, prenosiše me u davna vremena naše čiste narodne pobožnosti.
Duša mi je taj čas bila čista kao bistro vrelo i bliska Bogu, kao jutarnjom rosom umiven mirisni poljski cvet, bez i truna kakve i najneznatnije mrljice. Osećala sam duboko blizinu Božju.
U nekom sam se drugom svetu osećala, kao da i nisam bila na zemlji među svojim drugama. Videla sam ih, gledala, znam da sam s njima i među njima, a opet, eto kao i nisam.
Volela sam ih sve svom dušom, mila su mi bila sva i poznata i nepoznata lica, bliske su mi bile i svojatne, ali, eto, sve su mi bile kao neke nezemaljske, kao sve skupa i nismo bile one jučerašnje i prekjučerašnje, one obične svakidašnje…
Lagano smo se pomicale svrstane u red pričesnice jedna za drugom, primicale smo se lagano i pobožno uz divnu pesmu Tjelo Hristovo primite ka svetim dverima i svetom putiru koji se blistao u ruci starog pisaničkog prote.
Lagano i pobožno vraćale smo se smirene i preporođene. Neobično sam se osećala.
Nikada se dotle nisam u taj sveti čas tako osećala. Lakoća me neka bila poduzela, kao da sam bez tela, Bože mi oprosti, kao nekako anđeoska, sva od neke vanzemaljske talasaste materije. Taj čas, činilo mi se, mogla bih poleteti…
Mila kumo, šapnu mi prva kuma Mara Grubićeva, pa ti više ne šepaš!
Pala sam na kolena, glavu sam spustila do crkvenog poda. Sve biće moje slilo se u jednu beskrajnu blagodarnu molitvu.
I eto, mili moji, Božjom milosti moja noga sad je zdrava kao i pre deset godina, kao da nikada ni bolesna nije bila”.