Pismo kojim je Brando odbio da primi Oskara za ulogu Vita Korleonea u ‘Kumu’: Mi smo narod koji otima tuđa vlasništva i živote, dok oni brane svoju zemlju i slobodu, njihove vrline prikazujemo kao zločine, a naše razvrate kao vrline! (VIDEO)
Filmovi „Tramvaj zvani želja“, „Na dokovima New Yorka“, „Kum“ i „Posljednji tango u Parizu“ neka su od njegovih najznačajnijih ostvarenja.
Vanserijski talenat, dosledan svojim principima ostavio je neizbrisiv trag u istoriji svetske kinematografije.
Nezaboravni ‘kum’, čovek za kojim su uzdisale žene širom sveta i nepopravljivi idealista 1973. godine odbio je najprestižniju nagradu koju glumac može dobiti. Odbio je Oskara. Nije se ni pojavio na dodeli nagrada. Umesto njega pojavila se Indijanka iz plemena Apača „Sacheen Littlefeather“.
Izašla je na scenu i tom prilikom izavila: „Večeras predstavljam Marlon Branda, i rekao mi je da vam poručim da on duboko žali što ne može primiti ovu nagradu.
Njegovi razlozi tiču se lošeg tretmana američkih Indijanaca danas. Imam njegovo pismo, ali ne mogu ga pročitati celog zbog kratkog vremena. To ću učiniti kasnije na konferenciji za novinare“
Sutradan je New York Times preneo njegovo pismo u celosti. Ovo je samo delić: „…Kada su spustili svoje oružje, ubili smo ih. Slagali smo ih. Oteli smo im zemlju…“
Evo šta je stajalo u pismu:
„Dvesta godina govorili smo Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, obitelj i pravo na slobodu. Govorili smo im: ‘Položite svoje oružje, prijatelji, i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji, možemo govoriti o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas’.
Nakon što su položili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo ih. Prognali smo ih s njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskog sporazuma, ugovora za kojega smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali život, koliko dugo život postoji. A prema svim interpretacijama istorije, s koje god strane pogledamo, koliko god uvrnutima, nismo učinili ništa dobro za njih.
Nezakonito smo postupali, niti smo bili pravedeni. Ne treba nas čuditi da, što se njih tiče, ne moramo vratiti njihove ljude, niti živeti u skladu s dogovorima. Nama je dato prirodno pravo da napadamo prava drugih, otimamo njihovo vlasništvo i uzimamo njihove živote, dok oni brane svoju zemlju i slobodu; dato nam je pravo da njihove vrline prikazujemo kao zločine, a naše razvrate kao vrline.
No, postoji jedna stvar koja je iznad ove perverzije, a to je ogromna presuda istorije, koja će nas sigurno osuditi. Ali brinemo li mi o tome? Kakav je to šizofreni moral koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim obavezama, kada svaka stranica istorije govori suprotno; kada su svi žedne, gladne i ponižavajuće dane i noći poslednjih 100 godina života američkih Indijanaca tome potpuno protivrečni?
Čini se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u ovome svetu, prijateljskim i neprijateljiskima. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili
Možda si u ovom trenutku govorite – kakve to veze ima s dodelom Oscara? Zašto je ova žena ovde, upropaštava vašu večer, upliće se u vaše živote stvarima koje nas se ne tiču i koje nisu naša briga? Traći vaše vreme i novac te upada u vaše domove.
Mislim da je odgovor na ova neizgovorena pitanja činjenica da je upravo društvo pokretne slike odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismejavanje njihova karaktera kao svako drugi, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake.
Dovoljno je teško deci odrastati u ovakvomu svietu. Kada indijanska deca gledaju televiziju i filmove te kada vide kako se njihova rasa prikazuje na filmovima, njihovi umovi ostaju povrijeđeni na načine na koje ne možemo ni zamisliti.
U poslednje vreme bilo je nekoliko laskavih pomaka u ispravljanju ove situacije, ali prelaskavih i premalo ih. Stoga kao član ove profesije i kao građanin SAD-a, ne mogu večeras primiti ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje Američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo našu braću, ne moramo biti njihovi pogubitelji.
Došao bih ovde večeras kako bih vam to direktno rekao, no osećao sam da će možda više koristiti ako odem u Wounded Knee, pomoći sprečiti uspostavu mira koji bi bio nečastan sve dok reke budu tekle i trava rasla.
Nadam se da oni koji slušaju neće na ovo gledati kao nepriličan upad, već kao na pošten pokušaj fokusiranja pozornosti na pitanje, koji vrlo dobro može odrediti ima li ova zemlja pravo reći od ovog trenutka nadalje da veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji koja je poduprla njihov život dalje nego što seže pamćenje. Hvala vam svima na dobroti i uljudnosti prema gospođici Littlefeather.
Hvala svima i laku noć!“
Marlon Brando je ovim potezom skrenuo pažnju na probleme Indijanaca u Americi, ali nažalost nije naišao na dovoljnu podršku. Ovo je bio jedinstven primer žrtvovanja sujete zbog viših vrednosti. Pokušaj umetnosti da promeni svet.
Pogledajte video:
(Global CIR/The New York Times)