SVET NA IVICI HAOSA: ERDOGAN SPREMA UDAR NA IZRAEL…
Svega tri dana nakon što je 10. jula potpisao dekret o promeni statusa istanbulskog muzeja Aja Sofija u džamiju, predsednik Redžep Tajip Erdogan obećao je “oslobađanje” džamije Al Akse u Jerusalimu. I vratio Tursku u otomansko doba.
Njegov dugo najavljivani, “očekivano-neočekivani” potez vezan za Aju Sofiju naširoko se tumači kao pokušaj okupljanja nacionalističkih glasača uoči vanrednih izbora koji bi mogli da se održe sledeće godine. Kratkoročno.
Dugoročno, ovo je nastavak Erdoganove neo-otomanske politike i jačanja uloge Turske na globalnoj i domaćoj sceni. Invazija na severoistok Sirije prošle jeseni, tekuće potezanje na prava na resurse gasa u Istočnom Mediteranu, tenzije sa Grčkom i Evropskom unijom, kao i stalne čistke na domaćem terenu nakon neuspelog pokušaja puča 2016. – Erdoganova Turska se, izgleda, tek razmahala.
Rodom iz Istanbula, Erdogan je krajem juna izjavio da je Turska blizu da se nađe među deset najvećih ekonomija u svetu. U jeku pandemije korona virusa, on je najavio da će Turska u drugoj polovini godine ostvariti „ogroman zamah u ekonomiji“ i da je zemlja “kao nikad pre” blizu da uđe na listu deset najvećih svetskih ekonomija.
– Stupamo u eru u kojoj će se još više osećati prisustvo Turske u pogledu globalne proizvodnje i lanaca snabdevanja… Suočili smo se sa pandemijom tokom koje su čak i razvijene zemlje ostale bespomoćne. Mi nismo imali problema u pogledu zdravstvene infrastrukture, lanaca snadbevanja hranom i medicinskom opremom i efikasnim upravljanjem u pogledu javne sigurnosti – rekao je on.
Dok Erdogan smatra da je njegova odluka o Aji Sofiji “korak napred” za Tursku, pljušte osude iz svih krajeva sveta, a najglasniji su Grci, sa kojima se Turska sukobljava na više frontova. Dve zemlje – koje su u lošim odnosima još od 1974. kad je Ankara izvršila invaziju na severni Kipar, sukobile su se oko prava na eksploataciju gasa u kiparskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni.
Prošle godine su u Istočnom Mediteranu kod obala Kipra, Izraela i Egipta otkrivena velika polja gasa. Dok Grčka smatra tursku eksploataciju ilegalnom, Erdoganova vlada insistira da operiše u vodama na koje pravo polažu kiparski Turci. Ankara se poziva na novu mapu pomorskog razgraničenja u Istočnom Mediteranu napravljenoj u dogovoru sa vladom Muslimanskog bratstva u Libiji.
Krajem juna Turska je pokrenula i kopnenu operaciju protiv pobunjeničkih baza Radničke partije Kurdistana (PKK) na severu Iraka, što su mnogi smatrali invazijom. Turska je pokrenula i vazdušne napade u Iraku protiv kurdskih grupa, tvrdeći da se bore protiv “terorizma”.
Ovakve akcije za Tursku imaju dubok istorijski kontekst.
Turska i Sirijom deli najdužu međusobnu granicu i tradicionalno zategnute odnose, još od spora oko sada provincije Hataj 1939. i sirijske podrške PKK. Građanski rat u Siriji dodatno je pogoršao odnose dve zemlje.
U građanskom ratu u Libiji, Turska podržava Vladu nacionalnog jedinstva u borbi u Tripoliju protiv generala Kalife Haftara, komandanta Libijske nacionalne armije u Tobruku i bivšeg vođe snaga Moamera el Gadafija. Haftar je učestvovao u puču kojim je svrgnut libijski kralj Idris a Gadafi došao na vlast 1969, da bi 2011. podržao libijsku revoluciju.
Otomansko carstvo osvojilo je obalska područja Libije još sredinom 16. veka i snažno uticalo na tamošnje društvo. Nakon svrgnuća Idrisa tursko-libijski odnosi kretali su se gore-dole. Gadafi je provocirao Tursku podržavajući kurdsku nezavisnost, pa je Turska 2011. bila među prvima koje su presekle veze sa Libijom i podržala antivladine snage.
Promene statusa Aje Sofije i najava istih za Al Aksu u Jerusalimu pokazuje da su ambicije Ankare mnogo veće, te da čine deo šire islamske agende za region i da su one samo jedan korak većeg verskog militarističkog plana na Bliskom istoku. Turska nastoji da preuzme ulogu Saudijske Arabije, Egipta, Jordana i drugih, kao glavni arbitar onoga što je islamsko.
Erdogan je primio prošle godine veliki udarac na lokalnim izborima, kad je vladajuća partija po prvi put za 15 godina izgubila kontrolu nad Ankarom i Istanbulom. Poraz je pretrpila i na ponovljenim izborima u Istanbulu, gradu za koji je Erdogan jednom rekao da će, ako ga izgube, “izgubiti Tursku”.
Istanbul je veoma važan za Erdogana, u čijem je predgrađu Kasimpaša rođen.
Sa svojih više od 16 miliona stanovnika to je najnaseljeniji grad Turske i jedan od najnaseljenijih u svetu. Smešten između Istoka i Zapada – Evrope i Azije –važna tačka na istorijskom Putu svile i prestonica skoro 16. vekova, Istanbul je istorijski jedan od najvažnijih gradova. U vreme Otomana kao Konstaninopolj bio je prestonica do 1923, kad je nakon Turskog rata za nezavisnost i Ataturkovih promena to postala Ankara, dok je ime otomanskog glavnog grada promenjeno u Istanbul.
Podsetimo, Ankara je poltičko, a Istanbul ekonomsko sedište zemlje, a Jerusalim, u kojem se nalazi džamija Al Aksa ima sličan sporan status. Izrael ga vodi kao prestonicu, SAD su to priznale kao najvažnija država koja je to dosad uradila, iako mu je političko sedište u Tel Avivu.
S obzirom da se Erdogan sve više okreće od Ataturkovog sekularnog nasleđa, nakon promene statusa Aje Sofije, bisera svetske baštine, ne bi bilo čudno ni da se čitav Istambul vrati u 1453. i ponovo postane turska prestonica.
(Blic)