VUKADINOVIĆ: Dobro je što Vučić do sada ništa nije ispunio po svojoj mantri “stabilizuj-liberalizuj-privatizuj-otpusti”

 

Piše: Đorđe Vukadinović

 

Došao je i taj dan. U suštini, nevoljno i sa slabo odglumljenim ushićenjem, „tehnički” premijer, mandatar Aleksandar Vučić, konačno se pojavio u skupštini i predao predsednici dugoočekivani spisak ministara svoje „nove” vlade.

 

Po svim objektivnim parametrima, ovde se ne radi o novoj vladi, već o jednoj običnoj rekonstrukciji srednjeg obima. Upravo onoj o kojoj je premijer govorio i koju je najavljivao tokom čitave 2015. godine, to jest sve dok – usled preteranog i, kako se ispostavilo, neosnovanog straha za ishod lokalnih i pokrajinskih izbora – nije rešio da ide na još jedne vanredne parlamentarne izbore.

 

Čak i za srpske političke prilike, u kojima više ništa nije čudno ni skandalozno, deluje gotovo neverovatno da se zemlja pola godine drži u poluvanrednom stanju samo zato da bi, nakon višemesečnog političkog prangijanja, na kraju bilo promenjeno nekoliko relativno nevažnih ministara (Velja Ilić, Verbić, Sertić, Tasovac, Snežana Bogosavljević, Udovički, Selaković).

 

SPS ostaje glavni koalicioni partner, a Ivica Dačić ministar spoljnih poslova i „prvi potpredsednik” vlade. Na svojim mestima, pored Dačića, ostaju i Nebojša Stefanović, Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović, Dušan Vujović, Antić, Vulin, Udovičić, Đorđević i Lončar. „Tresla se gora, rodio se miš” – od te oveštale sentence verovatno nema boljeg i kraćeg načina da se opiše ishod ove polugodišnje veštačke izborne i postizborne „drame” u režiji starog i novog premijera.

 

Valjda su zato na konferenciji za medije u skupštini, neposredno nakon Vučićevog obraćanja, predstavnici „lojalnih” medija mandatara odmah zatrpali nevažnim pitanjima poput onog o „spornoj” seksualnoj orijentaciji jednog od predloženih kandidata ili humanitarnoj pomoći Makedoniji, koja je suočena s poplavama – umesto da ga, na primer, pitaju: „Zašto ste toliko čekali da bi na kraju izvršili ove, u suštini, kozmetičke kadrovske promene?” Ili: „Zašto ste u vladu opet uzeli Dačića i SPS kada ste javno govorili da u njih nemate poverenja i da će se udružiti s opozicijom samo ako im se za to ukaže prilika?”, „Šta Vas je opredelilo za gospodina Šarčevića kao ministra prosvete?”, „Šta će da rade ministri bez portfelja Slavica Đukić Dejanović i Milan Krkobabić pored živih Vulina i Lončara na mestu ministra zdravlja, odnosno rada i socijalne politike – osim ako to već nije priprema za neku buduću rekonstrukciju?”

Kadrovska rešenja i nisu naročito bitna (ni) kada je reč o ovoj Vučićevoj vladi. Svi izabrani ministri ionako će samo biti posilni, pomoćnici ili, u najboljem slučaju, ađutanti i portparoli premijera i jed(i)nog ministra – samog Aleksandra Vučića.

 

„Pa, dobro, ima li u ovoj staroj-novoj vladi nešto dobro i vredno hvale?” – pitate se. Iskreno, malo je toga. Možda je za pohvalu rešavanje problema smederevske „Železare” – ukoliko se ovaj aranžman s Kinezima zaista ispostavi kao spasonosan. Treba pohvaliti i smanjenje budžetskog deficita i bolju naplatu fiskalnih obaveza.

 

Tačno je. Otvorena su i neka poglavlja u pregovorima s EU, ali od toga niti ima neke konkretne političke ili ekonomske koristi, niti se nazire trenutak kada će ta poglavlja biti zatvorena, ili politička i materijalna cena kojom će to eventualno zatvaranje biti plaćeno.

 

Na kraju decembra 2015. godine, javni dug je iznosio preko 25 milijardi (tačnije 25.239.778.440) evra, odnosno 75,5 odsto bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije. Krajem 2011. godine, dakle poslednje godine pre nastupanja naprednjačke „revolucije”, dug je iznosio oko 15 milijardi evra i 45 odsto BDP-a – drugim rečima, za četiri godine povećan je za deset milijardi evra i čak trideset odsto BDP-a. Ali o tome se malo ili nimalo govori u premijerovim javnim nastupima. Kao ni o napretku koji je, za mandata dve i po Vučićeve vlade, „Kosovo” napravilo na putu ka punom suverenitetu i članstvu u gotovo svim međunarodnim organizacijama.

 

Kada se pogleda (pre)opširni i prilično zamorni ekspoze iz aprila 2014. godine, može se videti da, uprkos njegovoj dominantno apstraktnoj i frazeološkoj strukturi, mnogo od onoga što je u njemu najavljivano, kao konkretna mera i zadatak, uglavnom nije ostvareno. Ali najgore je to što je za ponešto od najavljenog i dobro što nije ispunjeno.

 

Naime, u tom ekspozeu (tadašnji) mandatar je ponosno najavio „dovršetak privatizacije” i rasprodaju svega što još nije bilo prodato – od „Telekoma” i EPS-a, do RTB Bor, preostalih banaka, osiguranja, lutrije, aerodroma… Dakle, dobro je što taj deo obećanja nije ispunio. I treba se nadati da – uprkos svom odocnelom (neo)liberalnom štreberaju i fascinaciji principima neoliberalnog konsenzusa oličenog u mantri „stabilizuj–liberalizuj–privatizuj–otpusti” – neće uspeti baš sve da ispuni ni ovoga puta.

 

(Politika.rs)