Ispovest hrabre žene: Jasmina Lukić dva puta pobedila rak dojke…
Mnoge žene se stide toga što imaju rak dojke. Jasmina Lukić u najbližoj porodici ima nekog ko ne voli da govori o tome. Kada je sa tom osobom na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu prolazila kroz pripreme za operaciju, odlučila je da i ona ode na pregled.
Jasmina nije osećala nikakve tegobe, pregled je bio preventivan, a rezultat mamografije šokantan. Te 2005. joj je otkriven rak desne dojke, srećom, u ranoj fazi. Operacija je bila uspešna, mislila je da je sa bolešću gotovo, ali… Posle dve godine, rak se pojavio i na levoj dojci.
Posle bolesti, Jasmina je naučila da više nikud ne žuri, život je pred njom. Zbog nevažnih stvari više se ne nervira
Dogovor za razgovor sa Jasminom bio je brz i lak − rado će govoriti o onom što je preživela jer se nada da će ličnim primerom uticati na svest o važnosti redovnih pregleda. Dok je na dogovorenom mestu čekamo da stigne, razmišljamo kako ćemo se prepoznati. Na uglu blizu njene ulice je baš prometno, svakog sekunda prođe neka žena.
Koliko njih je bolesno i kako uopšte izgleda žena bolesna od raka? Tužno, napaćeno, zabrinuto? Pogledom tražimo takvu ženu… „Vi ste Olivera?“, žustro prilazi doterana gospođa, srdačnog osmeha, kakav imaju zadovoljne žene.
Da, to je Jasmina, koja je dva puta operisana od raka. Izgleda kao da nema nijedan problem, kao da joj baš ništa ne fali.
− Mnogi tako misle, posebno kad odem kod lekara ili negde gde imam prednost da uđem preko reda. Gunđaju i negoduju jer svi negde žure. Ja onda sednem, strpljivo sačekam…
Naučila sam da više nikud ne žurim, život je preda mnom. Zbog nevažnih stvari se više ne nerviram − kaže Jasmina Lukić (54), dok insistira da odemo u njen omiljeni restoran gde je atmosfera tako lepa… pravo uživanje.
Priča usput o svemu, o tome kako provodi dane, čime se sve bavi otkako je otišla u invalidsku penziju. Govori o sinovima, drugaricama, pozorištu koje obožava.
− Po rezultat sam otišla sama. Nije mi padalo na pamet da sam bolesna, pa niko i nije krenuo sa mnom. Dijagnoza me je potpuno šokirala, posebno zato što nikakve simptome nisam imala niti sam mogla da napipam čvorić.
Tumor je bio na takvom mestu, gde ga ni lekari običnim pregledom ne bi primetili − seća se momenta kada joj je lekar saopštio da mora odmah na operaciju. − Šta da vam kažem, bila sam ljuta, ne znam na koga ni zbog čega. Sve je na trenutak postalo crno-belo.
DEPRESIJA JE SKUP SPORT
Sela je u obližnji park da se malo smiri, a onda se setila da je ponedeljak i da mora na posao. Kada je ispričala koleginicama, sve su počele da plaču.
− Ja sam onda krenula njih da tešim, kako će sve biti dobro, kako ćemo se boriti… Posle toga sam otišla kući, okupila supruga i sinove i bez uvijanja im saopštila sve onako kako jeste.
Deca su tada imala 15 i 10 godina. Mlađi Aleksandar se možda najviše uplašio, a stariji Branko je odmah krenuo da se informiše o mojoj bolesti na internetu. Porodica je to hrabro primila, što mi je pružilo veliku podršku da se borim − priča Jasmina koja je posle operacije nastavila lečenje hemioterapijom i zračenjem. Nije imala mučnine jer je tako odlučila, kaže. Razmišljala je pozitivno i to joj je pomoglo da lakše prođe kroz nus pojave terapije. Nije se uopšte ponašala kao bolesnik.
− Kada mi je kosa potpuno opala, prvo sam se rasplakala. Onda sam rekla sebi da je to posledica lečenja i da je jedino važno da ozdravim. Kosa će ponovo izrasti − objašnjava žena kojoj je fizički izgled i te kako bitan i koja sada ponovo ima veoma lepu kosu. − Stavila sam periku i nastavila da živim normalno. Našmikam se, nalakiram nokte, obujem štikle i pravac sa drugaricom u pozorište.
To je bila moja najbolja terapija. Za ta dva sata, gledajući predstavu na sve bih zaboravljala.
Uskoro je Jasmina mislila da je uspešno prebrodila najgore i da je sa bolešću gotovo. Život se vratio utvrđenoj rutini. Na kontrolama je sve bilo u redu. A onda je osetila bol u drugoj dojci.
− Redovnu kontrolu sam imala samo mesec dana pre toga i sve je bilo mirno. Rak je ovog puta bio druge vrste, veoma invanzivan. Ponovo je zakazana operacija, a ja sam tek sada bila ljuta, depresivna… Borba ispočetka − kaže.
Od tada je prošlo tri godine. Sada je bolest ponovo iza Jasmine, ali joj nekad padne na um da može i da se vrati. Nekad oseti bol u dojci, pa krene da se preispituje. Ali, odmah se potrudi da tu stavi tačku na negativne misli.
− Depresija je skup sport! Ako bilo šta osetim, ja odem kod lekara da proverim. Nema onog „šta ako mi saopšte najgore“ ili „danas imam važnija posla“.
Svaka žena treba da shvati da niko neće brinuti o njoj, ako sama ne vodi računa o sebi − naglašava Jasmina, koja se pre godinu dana priključila Radnoj grupi za podršku pacijentima Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, sa osnovnim ciljem jačanja svesti žena o tome koliko je važno redovno ići na preglede. Počela je javno da govori o svojoj bolesti jer zna da je lični primer najvažniji pokretač.
ŽIVOT JE MNOGO LEP
− Kad vam lekar saopšti da ste bolesni, da treba da se lečite, borite… to je jedno. Obično pomislite „lako je njemu, on samo priča o tome…“, ali kad vam o svemu tome govori neko ko deli isti problem, onda je to već druga stvar. Sećam se da mi se jednom u bolničkoj čekaonici, onako demoralisanoj, sa perikom, obratila žena koja je to sve već prošla.
Rekla je da je sada sve u redu i da je dobro. Za mene je to bio pomak napred − kaže i dodaje kako je u osnovi njene „misije“ ljubav za čoveka. To je lepo opisano u knjizi „Ljubav, medicina, čudo“ američkog onkologa dr Zigela, koju bi Jasmina preporučila svima da pročitaju.
− Život je mnogo lep. Žene se previše opterećuju time da sve bude pod konac. Same sebi natovare hiljadu stvari. Ja sad, recimo, baš uživam kad krenem u prodavnicu, a sinovi pođu sa mnom da mi pomognu da donesem ono što kupim. Trebalo je to da radim i pre bolesti − kaže Jasmina i naglašava koliko je važna podrška porodice, prijatelja i njihov pozitivan stav. Ona to ima.
− Kad javno govorim o svom iskustvu, ima onih koji kažu da samo želim medijsku pažnju. Ali, ja se na to ne osvrćem. Ako i samo jedna žena posle moje priče ode na pregled, ja ću znati da je vredelo − sa osmehom kaže Jasmina Lukić.