Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Poslednjih deset godina od kako joj je preminuo suprug Esma živi na Bunuševačkom groblju, a sada komšije koje takođe prodaju cveće i pogrebnu opremu pokušavaju da je oteraju na sve moguće načine.
Esma živi u baraci u krajnje nehumanim uslovima bez vode i toaleta.
„Preko 20 godina radim u radnji na Bunuševačkom groblju, a od 2007. kada mi je umro muž živim na groblju, komšije hoće da me isele i sa groblja. Nisam slučajno došla u Vranje moj pokojni suprug Blagoja bio je na terenu u Puli radio je na brodu „Uljanik“, a ja sam radila u Puli kao laborant.
Upoznali smo se i zavoleli u tom gradu i kada je moj pokojni Blagoja dobio poziv za regrutaciju došli smo u Vranje. Bavili smo se najpre poljoprivredom, a onda otvorili radnju za prodaju cveća i pogrebne opreme.
Suprug je bio bubrežni bolesnik na dijalizi, posle njegove smrti ostala sam sama bez igde ičega, jer je svekar od imovine sve prepisao mom deveru.
Nasledila sam penziju od supruga i ona sada iznosi 13.000 dinara. Od toga svakog meseca izdvajam i plaćam doprinose za penzijsko invalidsko osiguranje koje za četiri godine duguje moj suprug i plaćam zakup površine u iznosu od 9.000 i ne ostaje mi ništa, započinje svoju životnu priču Esma.
I pored svih nedaća koje su je zadesile u životu Esma poslednjih dana preživljava pravu dramu.
„Komšije su me prijavile inspekciji, jer mi je radnja neprijavljena, nemam od čega…. Inspekcija mi je zaplenila robu, odneli su mi cveće i ostavili sveće i novac koji se zatekao u kasi da bi mogla da se prehranim.
Pitala sam inspektore šta hoće komšije od mene, imam li ja to kuću, stan vikendicu, nemam ništa kako vidite…
Kažem inspektorima oni dođu ispeglani, okupani naspavani, a ne znaju kako sam ja ovde provela noć.
Sudija me pita šta oni hoće od tebe, a ja kažem ne znam, kažite vi meni sudija šta komšije nemaju, a ja imam da im dam? Podnela sam zahtev za socijalna primanja, tražila prijem kod gradonačelnika, hoće na silu da me isele odavde“ napominje Esma.
Jedina uteha u bezizlaznoj situaciji u kojoj se nalazi su joj poštovanje, poverenje i lepa reč ljudi koji godinama dolaze kod nje i kupuju cveće i sveće za pokojnike.
Mladić koji živi u Beogradu, a čiji su roditelji sahranjeni na Bunuševačkom groblju kupio joj je zimus balon vode, jer joj se voda u plastičnom buretu zaledila.
„Baš smo mislili na tebe kako si preživela ovu zimu. Iznenadila sam se, doneo je balon vode i rekao mi je evo Esma da imaš a piješ vodu.
Za Božić je došla žena iz Makedonije i rekla, evo Esma donela sam ti sve što je bilo na prazničnoj trpezi u mojoj kući da imaš da ručaš. Rasplakala sam se, stvarno mi je bilo teško“, priča Esma.
Kaže da se život na groblju u mnogome razlikuje od života ljudi u gradu.
„Bilo je straha u početku, teško je opisati tišinu na groblju kad padne mrak. Ovde sam se nagledala tuge, suza i bola ovdašnjih ljudi, to ne može da se opiše rečima. I u trenucima kada izgube najmilije, najrođenije tim ljudima treba prići.
Prvo kada dođu na groblje zbog sahrana parastosa, ili da zapale sveću pokojniku oni zbog svoje kulture kažu dobar dan, al nije to dobar dan to je samo zdravo eto, jer zna se gde se ide teško je. Sad sam od prirodnog cveća napravila ikebanu dečku koji je poginuo u NATO agresiji 1999. pre 18. godina“, kroz plač priča Esma.
Ona kaže da joj je suprug ostavio u amanet mnogo stvari koje nisu materjalne, već ljudske i moralne.
„Moj suprug je govorio kada čovek kaže da stavlja pokojniku parastas daj jedan buket cveća i jednu sveću neće te oštetiti. Tako ja uvek sa tim ljudima koji mi dođu progovorim, dam i cveće i sveće. Ovde ljudi dolaze samo što moraju …
Uvek hoću da gledam da je lepo napravljen buket da cveće nije oštećeno, ovde sam se uverila da postoji nešto jače od nas to se ne može opisati rečima“, priča kroz plač Esma.
Esma govoreći o svom životu napominje da je i sama osim supruga izgubila oca, majku i bratanicu od devet godina to su kaže teški trenuci kada preživljavate smrt bližnjih .
„Svakodnevne su sahrane ja gledam i ustanem da ispratim pokojnika u večnu kuću to je znak poštovanja. Vidim ljudi se grabe i optužuju jedan drugoga za života, a kad čovek umre ništa ne ponese sa sobom. To neki ljudi ne mogu da shvate. Moj dever je uzeo sve, moj suprug ništa nije poneo sa sobom.
Mene su jednostavno pokrali. Mogu da se vratim u Bosnu imam braću i sestre ali moj život je ovde. Na starom Bunuševačkom groblju sam napravila sa suprugom sebi večnu kuću. Do kraja života ostajem ovde na groblju“, kaže Esma.
Na kraju kaže da se ljudi i u najtežim trenucima trude da isprate pokojnika kako red nalaže.
„Bila je zadušnica sećam se, ovaj uzeo sveće, onaj uzeo cveće i kažu hajde izračunaj koliko je to, ostavim sve pogledam te ljude i kažem im sačekajte gde ste pošli pokojniku se ide tiho polako on neće nigde pobeći. Tako je u životu danas jesi sutra nisi“, završava svoju priču Esma.
(Izvor: Kurir.rs)
