Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Navodno, klinička i „prava“ smrt nemaju baš puno zajedničkih strana. Kod kliničke smrti dođe do zastoja rada srca i respiratornog sistema, dok mozak nastavlja svoju funkciju, radi i živ je. Oni koji dožive kliničku smrt neretko se ponovo vrate u život.
Istina, primera onih koji su se nakon smrti “vraćali kući” sa svoje sahrane malo je, ali ih je bilo. Po rečima Murata Musabegovića iz Vogošće kod Sarajeva, jedan od takvih slučajeva 1960. godine zabeležen je i u njegovoj opštini.
U svojoj dvadesetoj godini oženio se Ružom Bogdanović, koja mu je rodila više kćerki. Znao je da zbija šale na tuđi, ali i vlastiti račun. Jednog dana 1960. godine, prijatelje, poznanike i radne kolege iz firme UNIS-ENERGOTEHNIKA u Vogošći, gde je radio, naprasno je šokirala vest o njegovoj iznenadnoj smrti.
Obaveštenja za sahranu bukvalno su osvanule preko noći. Reka građana počela je obilaziti njegovu porodicu i izražavati joj saučešće. Njegove radne kolege pritekle su u pomoć kako bi sahrana protekla onako kako zaslužuje dobar, vredan i društven radni kolega.
Priča se kako se na njegovoj sahrani okupio do tada najveći broj građana, jer ne dešava se svaki dan da, bukvalno, preko noći, neko umre u „cvetu mladosti“.
Predstavnici sindikata njegove firme, predstavnici društveno političkih organizacija i drugi prijatelji i poznanici, u svojim obraćanjima pohvalno su opisivali život Vukana Perića. Neki su u svojim oproštajnim govorima naznačavali kako bi on „da je kojim slučajem živ tek znao da uživa u čarima života“.
Nakon oproštajnih govora sveštenik je pozvao one koji su se, celivanjem pokojnika, hteli oprostiti od njega. Radnici pogrebnog preduzeća skinuli su poklopac sa sanduka.
– Šta se ovde dešava? – začuo se glas iz kovčega.
Ljudi padali u nesvest
Radnici pogrebnog preduzeća i oni koji su se nalazili u neposrednoj blizini kovčega počeli su da padaju u nesvest.
Drugi su, pak, videvši da „mrtvak“ ustaje iz sanduka svojim nogama „dali vetar“ i pobegli s groblja glavom bez obzira.
– Čekajte i mene, slušali su za sobom povike „preminulog“.
Videvši da je ostao sam, „preminulom“ nije bilo druge nego da sanduk u kojem je ležao uzme pod ruku i zaputi se prema svojoj kući.
Uz put su mu neki, ne znajući za njegovu sahranu, otpozdravljali čudeći se mrtvačkom sanduku koji je nosio.
– Sigurno opet zbija neku šalu – komentarisali su.
– Nešto su mi se leđa od ležanja ukočila. Vi sedite i počastite se, a ja ću da se odmorim malo, poručio je gostima koje je zatekao u svojoj kući.
Nemalo je bio iznenađen kad su oni svi od reda počeli da padaju u nesvest.
Ispustio je mrtvački sanduk iz ruku te se latio česme da sa vodom kvasi lica prisutnih i tako ih budi iz nepredviđenog sna.
– Šta se ovde dešava, opet mu izleti isti uzvik ko na groblju. Je li se to neka moja kćerka udaje pa ne smeš da mi kažeš, pitao je svoju suprugu Ružu koja je polako počinjala da dolazi k sebi. Ni je to razlog za tugu. Idem po muziku da napravimo pravo veselje.
Tek kada su i drugi počeli da dolaze k sebi, objasnili su mu o čemu se, zapravo, radilo. Rekli su mu kako su ga malopre „ispratili“ na groblje, te im nije jasno kako je uskrsnuo. Ne verujući da je živ štipali su ga po raznim delovima tela. Njegovi uzvici bola vraćali su ih u stvarnost.
Ispostavilo se, kasnije, da se Vukan Perić izvesno vreme nalazio u stanju kliničke smrti. Kako je do toga došlo i kako se on ponovo vratio među žive nikada u potpunosti nije razjašnjeno. Tek, godinama kasnije njegov slučaj se prepričavao po selima.
Čuvao sanduk
Vukan je na tavanu svoje kuće brižno čuvao pogrebni sanduk, čistio ga i glancao s vremena na vreme, kako je sam voleo naglasiti, da mu se nađe pri ruci ako zatreba.
Njegovi prijatelji sećaju se brojnih komičnih scena koje su pratili njegovo putovanje i povratak sa „onog sveta“. U radnoj sredini, kada bi ga rukovodioci ulovili da zabušava s ispunjavanjem radnih zadataka, znao je iz džepa da izvadi svoju smrtovnicu i govori da ga puste na miru.
– Kako će mrtav čovek ispunjavati radne zadatke – obraćao im se u šali.
Da li je Vukanu, u međuvremenu, zatrebao pogrebni sanduk u kojem je svojevremeno boravio, teško je znati. Minuli rat u Bosni i Hercegovini izbrisao je tragove na putu kojim je on krenuo. Gde je on danas? Da li je živ? Malo ko to zna.
U Vogošći su nestale njegove dosetke i šale, priče o njegovom pogrebu i zagrobnom životu, ali ne i sećanja na njega i njih…
