Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Postaje više nego očigledno da će u bliskom periodu koji je pred nama biti mnogo iznenađenja i ozbiljnih izazova, kako u međunarodnoj areni tako i u regionu, što znači i u našem dvorištu. Ako se ranije nije dalo naslutiti da će pojačana retorika glasnogovornika suprotstavljenih sila dovesti i do konkretnih i ozbiljnih međusobnih mera a time i do ozbiljne nestabilnosti, sada je samo dovoljno pratiti događaje koji to potvrđuju nižući se ubrzano na spirali globalne nestabilnosti.
Događaji koji slede su posledica dugo planiranih aktivnosti o čemu sam nedavno pisao najavljujući direktnu i otvorenu konfrontaciju velikih sila koje su koliko juče jedne druge slatkorečivo nazivale „prijateljima” i ”partnerima“ (više o tome: “Godina izazova za Srbe i svet u celini” – Jovan N. Šipovac, http://castotadzbine.rs/126.html).
Englezi i Amerikanci, odnosno njihova tvrda struja sa jastrebovima proisteklim iz hladnog rata koji već decenijama utiču na spoljnu politiku obe države, (zovimo ih u daljem tekstu ”Atlantisti”) nisu sporni u svojim podlim, podstrekivačkim i osvajačkim namerama usmerenim prema Rusiji, što je na žalost postala već dokazana istorijska konstanta.
Zato je razumljiv njihov aktuelni pokušaj da kao i u 2. Svetskom ratu zarad sopstvenih interesa uvuku Nemačku u sukob sa Rusima (jer Atlantisti ne žele da sopstvene ljudske resurse pretvore u topovsko meso) a time i sa celom Evropskom unijom obzirom da je Nemačka na njenom čelu.
Znajući da je EU „germanski projekat” Atlantisti žele da okretanjem Nemaca ka Istoku homogenizuju i onaj deo država stare Evrope na koje oni nemaju potpuni uticaj i koje se i dalje kolebaju, kako bi i njih potpuno okrenuli protiv Rusa, na bazi obaveze zajedničkog nastupa i usklađivanja spoljne politike zemalja EU.
S druge strane Poljaci, delom Ukrajinci, Litvanci, Letonci, delom skandinavske zemlje i drugi, uključujući i naše neposredne susede, dakle svi oni koji se nalaze duž ”sanitarnog kordona” nisu takođe sporni u svom budućem nastupu prema Rusima.
Nemajući sopstvenu već sledeći atlantističku politiku, za očekivanje je da će baš te zemlje biti „najglasnije“ u širenju panike i navodne ugroženosti, osnosno u svojoj ostrašćenosti i osudi ruske strane. Zbog toga će i biti prve na udaru Rusije kao najisturenije odnosno kao one zemlje gde su već instalirani raketni sistemi i zajedničke NATO snage.
Za nas u Srbiji puno međusobno usaglašavanje atlantističke i germanske politike znači veoma ozbiljnu, složenu i dodatnu opasnost jer bi time došlo do ponavljanja starog obrasca na terenu – imenovanja pravoslavnih Slovena kao zajedničkog neprijatelja.
Iako su i sami podeljani između EU i Rusije Bugarima se ni ovaj put s naše strane ne bi smelo verovati, ali na žalost, za razliku od perioda od pre sedam i po decenija, ni značajnom delu Ukrajinaca koji su već dovoljno instruisani i zadojeni mržnjom prema Moskvi, i zbog Krima i zbog Donbasa.
Rešavanje našeg nacionalnog pitanja zavisi pored rusko-američkih, rusko-turskih i od pomenutih rusko-nemačkih odnosa u Evropi. Rusi i Nemci su upućeni jedni na druge i neverovatno ekonomski i energetski kompatibilni, a u slučaju ozbiljne konfrontacije obe strane bi bile na gubitku, dok bi im s druge strane saradnja, razumevanje i podela interesa uz zajednički koordinirani nastup na kriznim žarištima Evrope (Ukrajina i Balkan) i izbacivanje englesko-američkog uticaja, doneli višestruke dobitke. Naravano, najveći faktor odvraćanja moguće pogubne politike Nemačke (koja poslušno sledi Atlantiste koji ih guraju u sukob sa Rusima u kome ne mogu pobediti) je sam nemački narod i nemačka privreda.
Zato je moguće da nakon ozbiljnih zaoštravanja koja će uslediti dođe do unutrašnjeg pritiska na vlast od strane naroda u cilju izbegavanja sukoba sa Rusima i povrata zemlje fašizmu, i da potom posledično dođe do promene politike, samostalnog spoljnopolitičkog nastupa, i okretanja Nemačke ka Istoku.
Tako za nas Srbe, ko zna po koji put u istoriji, faktor vreme postaje ključan uslov našeg opstanka, jer bi se u slučaju otopljavanja odnosa velikih sila odmah smanjio sadašnji pritisak i ponovo „pomešale karte“ u našem regionu, otvarajući time novi prostor za pravednija i dugotrajnija rešenja nacionalnih pitanja na Balkanu.
Srbiji je jednostavno (pored preko potrebnog vremena da značajno ojača i bude bolje spremna za eventualni sukob), potrebna i bar jedna jaka evropska zemlja kao saveznik, ili, ako ne kao potpuni saveznik, (što trenutno zvuči previše optimistički), onda bar kao pouzdan partner.
Logično bi bilo da to bude Francuska koja nam je i bila do devedesetih godina veliki istorijski saveznik, ali na žalost Francuska suviše luta u svojoj globalnoj spoljnoj politici, dosledno na terenu radeći u korist naših neprijatelja, a protiv interesa Srba. Pri tom je i previše vezana za američki uticaj, zaokupljena je unutrašnjim pitanjima i usklađivanjem vođenja EU politike pokušavajući da značajnije uzme bar deo liderstva od Nemačke.
Italija i Španija koje bi mogle da se stave na našu stranu nisu dovoljno jake i njihov glas nema toliku težinu a obe pri tome imaju velike unutrašnje probleme, pored ekonomskih, Španija i sa separatizmom Katalonije, što nam posredno, svakako pomaže.
Ako računamo da su Rusi uspeli kroz saradnju sa Sirijom, Iranom a posebno kroz razvoj odnosa sa Turskom kroz velike zajedničke projekte da dodatno ojačaju odnose sa muslimanima, možemo smatrati da bi uticaj buduće turske politike na Balkan mogao biti nešto povoljniji za nas.
Uticaj Rusa na Tursku da kontrolišu i utiču na aktivnosti ekstremnih političara i radikalnih faktora u Sarajevu bi za nas bio posebno važan, kako ne bi istovremeno došlo do otvaranja više frontova jer nam je i problem sa Albancima, odnosno onima koji stoje iza njih, više nego dovoljan.
Nada za delimičnu promenu turske politike na Balkanu nije samo energetski crnomorski gasni tok i najavljana ruska isporuka sistema S400 (čime Turci u punom formatu postaju regionalna sila) već i posebno osetljiva situacija u kojoj se Turska nalazi razapeta između fronta s Kurdima u Siriji, unutrašnjih pitanja, i moguće konfrontacije sa atlantistima u okviru svoje uloge u NATO-u.
Britanci to na našu žalost dobro znaju i zato povećavaju svoj ionako velik uticaj na Sarajevo, koristeći dodatno i uticaj njihovog saveznika Saudijske Arabije koja je tradicionani rival Turskoj, i koja preko radikalnih vahabija vrši značajan uticaj na samu vlast u Sarajevu.
Ukoliko Nemci uđu u ozbiljan konflikt s Rusima a posebno ako budu sledili i Trampovu ekonomsku politiku protiv Kine (što će Amerika i Engleska sigurno tražiti od Evrope i njenih saveznika u NATO paktu), to će dodatno ojačati i onako jaku rusko-kinesku saradnju i odlučnost za sukob do kraja sa Atlantistima i EU, tako da nama (ako ne želimo da budemo protiv naše braće) ostaje samo jedan izlaz a to je potpuna promena evrounijatskog pravca i okretanje evroazijskoj opciji.
U slučaju ako hoćemo da preživimo na kraju ovog složenog procesa u čiju završnu fazu ulazimo s prolećem 2018., s ciljem da ostanemo i slobodni, i nezavisni, i u „jednom komadu“. Naravno, podrazumeva se da nećemo kao crnogorska vlast da izdamo sebe, svoju zemlju, svoje pretke i svoje najveće saveznike, sledeći pogubnu politiku neprijatelja na štetu Rusije i našeg sopstvenog naroda.
Jasno je svima da će to biti veoma teško sprovesti u praksi i da ćemo se suočiti sa puno bezbednosnih rizika, ali zato nije i nemoguće, jer je suština u promeni svesti našeg naroda i prihvatanju realnosti koja nam se nameće a to je činjenica da je stigao kraj sa politikom balansiranja i pokušaja sedenja na dve stolice.
Prvi korak je da razumemo da ćemo uz mnogo izazova i uz neophodnu čvrstu podršku saveznika promenom naše politike biti u prilici da se oslobodimo zapadnih „bukagija“ pod kojima smo već dugo, iako mislimo i dalje da smo slobodni.
S jedne strane u redu je i razumno u nedostatku snage kupovati vreme i ne raditi ništa (ne potpisivati sporazume, ne uvoditi sankcije Rusima, ne braniti investicije Kinezima itd.) ali nije u redu davati stalno ustupke Zapadu na račun srpskih nacionalnih interesa i čekati da te tlačitelji i okupatori dovedu u situaciju da nema više izlaza, a da si pre tome dao sve što su tražili.
S druge strane, jedini pravi izraz pune slobode je da možeš slobodno samostalno da biraš (i sama vlast i pojedinac ali i ceo narod na referndumu) šta hoćeš a šta nećeš, odnosno s kim hoćeš a s kim nećeš.
Nekad je narod i njegovo mišljenje zbog svog stava veliki problem samim vlastima a nekad je to u zavisnosti od spleta istorijskih okolnosti ogromna prednost, podrška i spasonosni izlaz iz situacije u kojoj se zemlja i sama vlast nalaze. Ali samo u slučaju ako se snaga naroda iskoristi na pravi način, i u pravom trenutku kad je prilika za to, a nikako da se narod zloupotrebi jer bi to bila potpuna nacionalna katastrofa.
Naša prednost je što ovaj put imamo dva ogromna saveznika, Rusiju koja je 1991., 1992., 1995. i 1999. kad nam je najviše trebala bila slaba a danas je i moćna i jaka i čvrsto sa nama, kao i Kinu koja je takođe pre tri decenije bila slaba a danas je najveća svetska sila u mnogim oblastima a mi smo joj kao i Rusima najznačajniji strateški partner u regionu.
Imamo i veliku prednost što su ova dva naša saveznika duboko ušla na Balkan, a pri tome su međusobno glavni saveznici i partneri u sukobu koji im predstoji sa Atlantistima.
Naše je da sada budemo mudriji nego ikad i da podignemo ulog toliko visoko da su Kosovo i Metohija i Republika Srpska crvena linije ispod kojih nećemo ići (po meni lično ništa manje nije crvena linija ni srpska Crna Gora i naš narod tamo) i da našim saveznicima jasno kažemo šta nam treba od njih kako bi bili spremni da idemo s njima do kraja, a ne da obećavamo i dalje i jednoj i drugoj strani (da ne kažem da ih lažemo) pa da se na kraju procesa (jer ni Rusi ni Kinezi ne mogu biti veći Srbi od Srba) dogodi da Kinezi dobiju kao kompromis za neutralnost da preko Balkana uđu dublje u Evropu a da Rusi ”puste” Kosovo za priznanje Krima, kako naši neprijatelji priželjkuju da će se desiti.
Zato nikada nije lako među Srbima i na trusnom Balkanu biti veliki državnik, za razliku od velikog političara što se ipak lakše postaje, Cena velike moći, podrške naroda i svih preuzetih poluga vlasti (ko god da je srpski lider) može dođi na naplatu kada dođe istorijski trenutak da se od vođa traži vanserijska mudrost, hrabrost pa i lična žrtva. Da rezimiram, velika su iskušenja ponovo pred nama i „nadrljali smo“ zisigurno sagledavajući objektivno situaciju u kojoj se nalazimo i imajući u vidu broj i snagu naših neprijatelja.
Međutim, isto tako znam da će nam i ovaj put kao mnogo puta u istoriji, sloga, odlučnost i čvrsta vera biti vodilja i sve što nam je potrebno na našem putu ka slobodi i pobedi, naravno samo samo u slučaju ako prethodno napravimo pravilan izbor. Bez obzira na iskušenja koja su pred nama znam i da se nećemo lako dati okupatorima, ako nam je do časti, obraza i slobode za koju smo se toliko puta borili, i za koju ćemo se sigurno i dalje boriti.
(Jovan N. Šipovica / Srbin.info)
