SRPSKI POSLANIK OTKRIO: Gotovo je, sve je dogovoreno- Srbi će na referendumu „glasati“ za nezavisnost Kosova!

Piše: Đorđe Vukadinović, urednik NSPM i narodni poslanik

U Srbiji se trenutno sprovodi neka vrsta brutalnog političkog eksperimenta na temu – kako uz pomoć ambicioznog lidera i uz maksimalnu medijsku kontrolu i spoljnu podršku, od jedne ideje koja izvorno može da računa na najviše desetak odsto glasača (nekadašnji LDP plus – ne sve – stranke manjina) napraviti apsolutnu većinu i tu većinu navesti da svojeručno potpiše i prizna ono sa čime se intimno ne slaže.

Taj eksperiment je možda zanimljiv, i možda će nekome od učesnika doneti kratkoročnu političku i ličnu korist, ali svakako ne doprinosi ni demokratiji, ni regionalnoj stabilnosti, a o nacionalnom interesu da i ne govorimo.

Ako je još do pre koji mesec postojala dilema oko stvarnih namera aktuelne vlasti (čitaj, Vučića) po pitanju tzv. „unutrašnjeg dijaloga“, kao i „razgovora sa Prištinom“ u Briselu, dileme više gotovo da nema. Baš kao što, uprkos povremenim laviranjima, patriotskim sedativima i medijskim anesteticima, praktično nema nedoumice oko Vučićevog političkog kursa.

Pisac ovog teksta, autori NSPM, kao i većina vas čitalaca, doduše, dileme nismo ni imali. Ali čovek uvek – ukoliko nije fanatik ili plaćeni apologeta – treba povremeno da se preispituje i proverava da li je na ispravnom putu.

S druge strane, ubeđeni i službeni branioci „lika i dela“ nisu imali nikakve dileme – i svaku Vučićevu skandaloznu i izdajničku nepodopštinu su pravdali na različite, više ili manje (ne)uverljive načine: „real-patriotizam“, „politička mudrost“, „kupovina vremena“, „balansiranje“.

Stalno su najavljivali neki veliki spoljnopolitički „zaokret“, i govorili: polako, čekaj samo do proleća, leta, zime… ovih ili onih izbora, ove ili one Putinove posete i inauguracije.

I svi su sa indignacijom odbacivali samu pomisao da je istina upravo ono što se čini da jeste, to jest pomisao da bi i ovde u Srbiji na delu mogao biti već viđeni „crnogorski scenario“, odnosno dugoročni projekt koji je, mic po mic, korak po korak, od Mila Đukanovića, nekadašnjeg mlađanog Miloševićevog jurišnika i promotera „dubrovačke operacije“, napravio glavnog izvođača istorijskog i geopolitičkog odvajanja Crne Gore ne samo od Srbije i Rusije, nego i od svoje vekovne identitetske vertikale.

Direktno ili preko svojih medija, vlast gotovo svakodnevno lansira različite „scenarije“ (ukrajinski, makedonski), odnosno više ili manje fantastične teorije ko sve i zašto Vučiću i SNS-u neprestano radi o glavi. Ali niko ne pominje ovaj đukanovićevski projekt „zarobljene države“ i temeljnog nacionalnog i geopolitičkog „preumljenja“.

U Srbiji je na delu nešto slično. Ali to kao da niko ne primećuje, ili nikome ne smeta. Ili su svi već „oguglali“ na, najblaže rečeno, problematične i neumesne poteze, izjave i gestove našeg premijera-predsednika.

Nekada su u pitanju „braća Nemci“ i snishodljivo divljenje Angeli Merkel, a nekada „braća Turci“, car Murat i („car“) Redžep Erdogan. Nekada je reč o gotovo „autošovinističkoj“ i funkciji koju obavlja apsolutno neprimerenoj grdnji  Srba kao „neradnika“ i „lenjivaca“. Ali uvek se radi o nekoj nepotrebnoj i simboličkoj intervenciji u nacionalno tkivo – i te su intervencije potencijalno isto toliko pogubne i opasne koliko i ono što se po Briselu i drugim prestonicama potpisuje i obećava.

I, verovali ili ne, uvek se radi o Kosovu. Mada, naravno, ne samo o Kosovu, nego i onome za šta je „Kosovo“ simbol i sinonim. I zato predsednikove reči kako „mi na Kosovu nemamo ništa“, imaju veću težinu i zlokobnije značenje od  pukog dnevnopolitičkog konteksta i razloga zbog kojeg su verovatno izgovorene.

Pre više godina, jedan strani sagovornik, na moju opasku kako ni jedna srpska vlada ne bi preživela priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, nehajno je konstatovao: „Pa, recite da je Kosovo izgubio Milošević, i da aktuelna vlast sa tim nema ništa“. Ja sam odmahnuo rukom. Ali Vučić je očigledno prihvatio savet, s tim da je ideju još malo razradio i proširio, a odgovornost za Kosovo protegao i na jednu i na drugu stranu – od Kneza Lazara, do Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića, i njihovih političkih naslednika.

Ko je, kada i koliko doprineo „gubitku Kosova“, sudiće vreme, istoričari i potomci. Ono što je na nama, tj. ovoj generaciji i onima koji su trenutno u Srbiji na vlasti i u opoziciji jeste da sa svoje strane tom gubitku (koji, očigledno baš i nije tako apsolutan, inače se od nas ne bi tražilo da ga i zvanično prihvatimo i svojeručno zapečatimo) makar ne doprinosimo, ako već ne možemo da ga anuliramo. I tu ne pomaže nikakvo demagoško zaklanjanje iza „budućnosti naše dece“ kojima, eto, kao savesni roditelji,  nećemo u nasleđe da ostavljamo „zamrznuti konflikt“.

Nepristojno je i nedostojno potezati takvo opravdanje za sopstvenu političku iznudicu. Kao što je u suštini, i lično i politički, nemoralno za sopstvenu preuzetu obavezu tražiti saučesnike i pokušavati podeliti odgovornost sa nedovoljno informisanom i traumatizovanom  javnošću.

Ukratko, činite što hoćete, ili ono što morate. Ali barem priznajte da to ne radite zbog naroda, zbog budućnosti i zbog dece – već zbog svog opstanka na vlasti.