ŠTA SE KRIJE IZA NOVOG AMERIČKOG MANEVRA NA KOSOVU…

Trebalo bi pozdraviti nagoveštaje promena na američkoj strani u vezi sa Kosovom, ali i ne žuriti sa prihvatanjem da je to nešto što je dovoljno da se Srbija prikloni kompromisu onako kako ga SAD zamišlja.

Predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije Milovan Drecun ocenio je da postoji spremnost Vašingtona da promeni mišljenje o nezavisnosti takozvanog Kosova i da Srbija ima jedinstvenu šansu za postizanje kompromisnog dogovora Beograda i Prištine.

Zašto se od srpskih zvaničnika sve češće mogu čuti signali da je Amerika spremna da „spusti loptu“?

Dima ima, ali ne treba žuriti sa brzim kompromisom

Istovremeno američki ambasador Kajl Skot je rekao da Sjedinjene Države smatraju da bez normalizacije odnosa i dugoročnog sporazuma između Beograda i Prištine nema stabilnosti i napretka Zapadnog Balkana.

„Rešavanje problema Kosova traži hrabre lidere i spremnost na kreativna rešenja“, rekao je ambasador Skot.

Šta bi to kreativno rešenje Amerike podrazumevalo, da li je spremna za istinsku promenu politike ili je u stvari to pokušaj da Srbiju „kreativno“ primora da prizna Kosovo?

Iskusni diplomata Vladislav Jovanović konstatuje za Sputnjik da je činjenica da u poslednje vreme ima nekih znakova novijeg razmišljanja na američkoj strani i da su ti znakovi na neki način Srbiji preneseni.

Međutim, naglašava Jovanović, još je rano za zaključak da na američkoj strani postoji neka vrsta preispitivanja dosadašnjeg prilaza rešavanju Kosova i uopšte Balkana. Jer, po njemu, još nisu jasni odnosi između nove administracije i stare politike utvrđene u Stejt departmentu i okolnim pomoćnim institutima koji hrane Stejt department elementima politike u vezi sa Kosovom i Balkanom.

„Činjenica da na američkoj strani postoji potreba da Srbiju na neki način zaposli pozitivnim razmišljanjima o američkoj politici i o mogućnosti nalaženja neke srednje tačke na putu rešavanja Kosova i Metohije, nova je i zaslužuje pažnju. No, ne treba žuriti sa zaključcima jer to može da bude i neka vrsta labavljenja srpske pažnje i koncentracije radi lakšeg proturanja onog što su zamislili još ranije, a to je takozvani sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom koji su već stavili na papir. Samo, neće još da ga objave ovi u EU, a možda ni Amerika“, rezonuje Jovanović za Sputnjik.

Vreme je investicija, a ne opasnost

Prema tome, sugeriše iskusni diplomata, Srbija bi trebalo da ima pozitivan odnos prema tome što se zbiva na američkoj strani u poslednje vreme, ali da ipak bude oprezna i da ne žuri sa iskazivanjem oduševljenja ili spremnosti za neki brzi kompromis.

„Ovo treba Srbiji da sugeriše da vreme ipak ne radi protiv nje kao što se to činilo i čini mnogima na srpskoj strani. Kao i da je vreme sad jedna dinamična kategorija koja Srbiji sve više otvara mogućnost i podseća je da ne treba da žuri sa ustupcima već da sačeka sazrevanje tih novih mogućnosti. I vreme postaje investicija“, sugeriše Jovanović.

Dosad je vreme bila pretnja za Srbiju u smislu požurivanja da što pre dođe do sporazuma inače će, ukoliko zakasni, imati sve lošije ponude rešenja, podseća taj diplomata. On ukazuje i da sad s obzirom na potrebu nove američke administracije da se pragmatično sporazumeva sa drugim partnerima, pre svega sa onima koji dodiruju njihove interese na Balkanu, a to su Rusija, Kina, pa i Turska, treba prihvatiti to da vreme donosi nove mogućnosti, a ne samo nove opasnosti.

Jovanović navodi da zbog toga Srbija treba da podržava i pozdravlja nagoveštaje promena na američkoj strani, ali da ne žuri sa prihvatanjem da je to nešto što je dovoljno da se Srbija prikloni tom kompromisu onako kako ga oni zamišljaju, već da sačeka da vreme donese bolje okolnosti i bolje mogućnosti. Što znači da bi taj mogući kompromis mogao da dođe i kroz nekoliko godina, a ne sad.

I pravo i politika na strani Beograda

„I u tom smislu bi bilo dobro da Srbija podseti Ameriku i druge da je za nju Kosovo i teritorijalno, a ne samo bezbednosno i humanitarno pitanje i da više nego dosad podseti Vašington i njihove zapadne partnere na Rezoluciju SB UN 1244 koja upravo naglašava suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. Srbija treba da podseća i na prijem Savezne Republike Jugoslavije u Ujedinjene nacije godinu i po dana posle okončanja agresije u kojoj su UN prihvatile da su granice Srbije one koje je odobrila Badinterova arbitražna komisija, a to su republičke granice koje su postojale u trenutku rasturanja Jugoslavije“, konkretan je Jovanović.

Srbija ima i pravni i politički osnov za tvrdnju da je Kosovo za Srbiju pre svega teritorijalno pitanje i da insistira na tome da kompromis koji će biti tražen mora poći i od toga, napominje on, a ne samo od garancije mira i bezbednosti za srpsku populaciju na Kosovu i Metohiji.

„Očigledno je da dinamika zamenjuje statiku koja je postojala u dosadašnjoj američkoj globalnoj politici prema protivnicima u vezi sa Balkanom i uopšte Evropom. Nova američka administracija očigledno da želi pragmatično, susretima, dijalogom, sporazumima, međusobnim dozvoljenim ustupcima da smanji tu oštrinu odnosa koju ima sa drugim zemljama, pre svega sa Rusijom i Kinom i nekim drugima, i očigledno je da sve međusobne nesuglasice i neraščišćene situacije koje imaju na raznim mestima, uključujući i na Balkanu, žele da prevaziđu nekom vrstom džentlmenskog sporazuma ili sa razumevanjem za međusobne interese i poglede“, tumači Jovanović.

U tom smislu bi, kako smatra on, i pitanje Kosova dobilo drugi okvir i ne bi se rešavalo kao isključivo pitanje Zapada sa Srbijom nego kao regionalno pitanje na koje utiču ili mogu da utiču i interesi drugih zainteresovanih strana, a ne samo Srbije.

I to je već, precizira Jovanović, širenje okvira, što je za Srbiju povoljnije.

„Zato mislim da je bolje da Srbija ne žuri sa stavljanjem tačke na ove razgovore, već da to pitanje prenese na iduću godinu i možda i godinu iza, ne izazivajući nikoga, već insistirajući na principijelnom rešenju koje bi značilo dobit za obe strane, takozvano vin-vin rešenje“, predlaže Jovanović.

To rešenje u dosadašnjim razgovorima nije postojalo ni u naznakama, a kamoli u idejama ili ponudama, a prema Jovanovićevom mišljenju, moralo bi biti ako se želi pristanak Srbije na konačno mirno i principijelno rešenje i istorijsko pomirenje između dva naroda.