Još pre samo 15 meseci, kada je najmlađi francuski predsednik Emanuel Makron ušao u Jelisejsku palatu, sve je delovalo tako lepo i bajkovito, ipak, danas je situacija sasvim drugačija.
Mlad, zgodan, pametan i odlučan predsednik ubrzo nakon stupanja na funkciju postao je ljubimac Evrope.
Francuzi su u njemu videli priliku za oživljavanje poljuljane velesile, a mnogi od njih su upravo u Makronu, nakon Bregzita i problema sa kojima se suočavala Angela Merkel prilikom sastavljanja vlade, videli novog lidera EU i zaštitnika Evrope pred neobuzdanim i nepredvidivim Trampom.
Ipak, kratko je trajalo. Vreme trijumfa ubrzo je iscurelo i Makron se suočio s nizom problema koji polako gase njegovu zvezdu.
Prvu grešku napravio je kada je poverovao da 66 odsto osvojenih glasova na izborima predstavlja isključivo njegovo biračko telo, ne shvatajući da je veliki broj građana glasao za njega samo da vlast ne bi pala u ruke radikalnoj desničarki Marin Le Pen. Klasična greška mnogih političara.
Makron se poslednjih meseci suočio s nekoliko ozbiljnih afera koje su ga kompromitovale, potom je zbog reformi radnog prava i imigrantske politike počeo da gubi partnere i s leve i s desne strane, ima probleme s okupljanjem „centrističkih snaga“ u EU pred briselske izbore 2019. godine, a sada mu i ekonomske prognoze govore da ipak neće postići željeni rast.
Sve to dovelo je do znatnog pada rejtinga, koji je na kraju avgusta iznosio svega 38 odsto, što je rekordna nepopularnost za nekog francuskog predsednika u tako kratkom roku vršenja predsedničke funkcije.
Prvo je u svojim predlozima o davanju većih punomoći evropskim strukturama, kao i podršci proširenju EU i slaganju s imigrantskom politikom Angele Merkel preplašio potencijalne saradnike s desna, a onda je preliberalnim radnim pravom i zadiranjem u ostvarena socijalna prva zaposlenih odgurnuo od sebe levičare, pa i socijaliste.
Zbog toga se već sada predviđa da njegova stranka neće imati prevelik izbor partnera na evropskim izborima.
Nedavno ga je, na vrlo dramatičan način, napustio jedan od najbližih saradnika, ministar ekologije Nikolas Ulo. Popularni ekolog, kojeg su inače zvali da preuzme taj resor i prethodni francuski predsednici, popustio je tek Makronu „kojem veruje“, no po svemu sudeći ta vera se istopila za nešto više od 450 dana saradnje.
Da stvar bude uzbudljivija, Ulo je ostavku podneo uživo u programu radija „France Inter“ dok je davao intervju, a za to nije znao čak ni njegov formalni šef, premijer Eduar Filip. Kako je rekao tada Ulo, razočaran je makronovim potezima i više nije mogao da izdrži.
Makron je veliki udarac doživeo u maju ove godine, kada je njegova prva godišnjica vladanja bila u znaku afere „Benallagate“.
Naime, njegov bivši telohranitelj u vreme kampanje, a potom pomoćnik šefa u predsedničkom kabinetu, 26-godišnji Aleksandre Benala, snimljen je kako u policijskoj uniformi, koju nije smeo da nosi, mlati protestante na pariskoj prvomajskoj manifestaciji. Pravdao se da je samo pomagao policiji, a iz Makronovog kabineta stiglo je nespretno saopštenje u kome se kaže da je Benala tog dana koristio slobodan dan.
Problem je nastao u pokušaju zataškavanja celog slučaja, a čovek zadužen za bezbednost Makronove stranke optužen je da je i sam učestvovao u napadu na demonstrante i da je pokušao da ukrade snimke nadzornih kamera.
Aferu je razbuktao list „Le Monde“ kada je objavio fotografije bivšeg telohranitelja u akciji. Opozicija je u parlamentu zbog toga rešetala ministra unutrašnjih poslova Žerarda Kolomba, koji se opravdavao da je za to, zbog praznika, saznao tek neki dan kasnije. Makron je morao da se reši Benale.
Vlada je „na mišiće“ prošla glasanje o poverenju.
Ispostavilo se da Makron nije baš dobar ni s vojskom, jer mu je nedavno, u znak protesta, ostavku podneo i zapovednik oružanih snaga general Pjer de Viljer.
Po svemu sudeći, prošlo je Makronovo zlatno doba, da ga čak ne spašava ni vrlo odlučna politika prema Trampu.