Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Retko kada se Beograd i kosovski separatistički lideri javno slože oko nečega što ima stratešku dimenziju. To se pre neki dan dogodilo! U pitanju je ocena pozicije SAD. Haradinaj je ustvrdio da Amerika vojno stoji iza Prištine.
Spremna je, kako kaže, da brani interese Albanaca ako bi došlo do sukoba između njihovih formacija i naših oružanih snaga na severu Kosova. Evidentno je da Vašington kontinuirano podupire albanske secesioniste ali da li je baš spreman da ratuje ako bi Srbija bila prinuđena da u krajnje ograničenim razmerama, samo na etnički srpskom severu, deluje kako bi zaštitila svoj narod od eventualnog većeg albanskog napada, ne znam. No, vrh Srbije se nedvosmisleno složio sa takvom ocenom.
Pretpostavljam da ima informacije koje potkrepljuju otvorenu američku pretnju. U tom slučaju ne možemo dalje po starom. Radi se o velikoj opasnosti a geopolitika nije dnevnopolitička igra gde se tako kolosalne stvari konstatuju pa onda ignorišu. Nužno je u skladu sa njima sistematski delovati. Pre toga i radi toga potrebno je raščistiti stvari oko prijateljstva i neprijateljstva u našim međunarodnim odnosima.
Srpski političari malo, malo pa govore o poboljšanju odnosa sa SAD, o strateškom partnerstvu sa tom silom. Štaviše često Amerikance nazivaju i našim „prijateljima“.
Međutim, ako je jasno da je njihova zemlja, ne samo u prošlosti počinila agresiju protiv Srbije, već je ponovo spremna da se upusti u vojnu akciju protiv nas, to sve hitno mora da bude prekinuto. U protivnom kao nacija ispoljavamo totalnu (geo)političku konfuziju pa i mazohizam.
I ranije je naša snishodljivost prema onima koji deluju protiv srpskih interesa imala otužan karakter. Ali sada kada se u svemu, kako je dvostrano rečeno, prepoznaju i klasične agresivne namere prema nama, nedopustivo je da se nastavi sa plasiranjem terminološke i druge zabune.
To je pitanje nacionalne racionalnosti a ne tek ponosa. Onaj ko je spreman da na nas neosnovano puca, ne da nam nije prijatelj već je jasno da je naš neprijatelj. To moramo jasno da definišemo i u skladu sa tim da se pragmatično postavim kako bismo umanjili potencijalnu štetu.
Makar i forme radi, Beograd je prvo dužan – iako dani prolaze a da se to ne dešava –da zatraži od Vašingtona da se izjasni u vezi sa pretnjama tzv. premijera Kosova upućenih u ime SAD našoj zemlji. Ako se suočimo sa eksplicitnom pa i implicitnom potvrdom izrečenih pretnji, to nužno zahteva radikalan geopolitički zaokret.
Došlo je onda vreme da okončamo spoljnopolitičko balansiranje jer je nemoguće tako se pozicionirati između onih koji prema nama imaju otvorene neprijateljske namere i njihovih geopolitičkih oponenata – mislim pre svega na Rusiju i Kinu – koji se postavljaju prijateljski u odnosu na Srbiju.
Ne samo da je logično da Beograd prekine svaki vid vojno-tehničke saradnje sa SAD i drugim državama koje podržavaju kosovski ekstremizam do te mere da su i oružjem spremne, čak i u slučaju defanzivne i skoro humanitarne intervencije Srbije na severu Kosova, da deluju njemu u prilog, već je prirodno da intenziviramo vojne odnose sa državama koje su spremne da sa nama razvijaju istinski partnerske veze pa i savezništvo.
Da ne zaboravimo u Evropi uz NATO postoji još jedan pakt a to je ruski ODKB. Srbija je opredeljena za neutralnosti i to je, uveren sam, za nas najbolja opcija ali ako su uistinu realne procene da se nad nama iznova nadvija američki mač, onda i nemamo izbor. Moramo se okretati onima koji su spremni da nam pomognu.
Upitajmo se ko bi drugi, uprkos pozerski iznetih rezervi, osim Vašingtona mogao prištinskim donosiocima odluka da uliva toliko drsko samopouzdanje da ono ovih dana možda rezultira jednostranim formiranjem armije?
Ako albanski separatisti uz podršku SAD uistinu povuku takav potez kojim se drastično krši Rezolucija 1244 SB OUN i Kumanovski sporazum potpisan između naše vojske i NATO, Srbija mora momentalno da se postavi na odgovarajući način.
Prema tim prvorazrednim međunarodnim dogovorima KFOR je kategorički dužan da obezbedi demilitarizaciju Kosova i Metohije gde, dok se ne postigne drugačiji dogovor, ima ulogu jedine legalne oružane sile. Uz to je dužan „da uspostavi bezbedno okruženja za sve ljude na Kosovu“.
Dopusti li KFOR jednostrano obrazovanje tzv. kosovske, nesumnjivo antisrpske vojske, i formalno se pretvara u okupacionu silu. Do sada su zapadni centri moći koji su faktički, pod plaštom OUN, preuzeli kontrolu nad Kosovom, mnogo puta kršili navedene sporazume.
Ali sa izglednim dopuštanjem nove albanske militarizacije Kosova, prešli bi sve moguće granice. U skladu sa tim Srbija bi bez okolišenja morala da proglasi da su Kosovo i Metohija okupirane teritorije i zvanično osudi agresivno ponašanje ne samo Prištine već i evroatlantskih činilaca na čelu sa SAD koji stoje iza nje.
Hteli mi to ili ne, ako smo iole ozbiljna država, dužni smo tako da postupimo ako je već nedvosmisleno jasno da Amerika deluje okupatorski protiv nas. Saznanja srpskih vlasti i ozbiljne reči koje iz njih proizlaze – obavezuju!
Ne želim ni da pomislim da nije tako, odnosno da naš državni vrh čitavu stvar koristi za unutrašnje svrhe u cilju zastrašivanja nacije ratom sa Amerikom kako bi ona lakše progutala veliku popustljivost u kontekstu produbljene krize na Kosovu i potom prihvatila neki, po nas nepovoljan, aranžman u vezi sa južnom pokrajinom.
Dragoljub Anđelković (Politika.rs)
