Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
„Evo priče koja bi trebalo da deluje poznato. Velika sila, bez premca u vojnoj moći i tehnološkim dostignućima, izvozi svoj ekonomski model slobodne trgovine širom sveta. Granice kolabiraju, distance se smanjuju i svet naizgled postaje manji.
Ali odjednom se uzdiže još jedna sila, čija je dominacija izgrađena na sistemu ekonomskog nacionalizma i državne industrijske politike.
Dok ova potonja sila prosperira, ona prva stagnira, što raspaljuje konflikt koji ne vodi samo do rata, već i do deceniju dugog opadanja u svetskoj trgovini i finansijama. Govorim, naravno, o poslednjem talasu globalizacije koji je uključivao Veliku Britaniju i Nemačku, a koji se na kraju okončao Prvim svetskim ratom i Velikom depresijom.
Bio je to bum koji je trajao gotovo osam decenija, tokom kojih su se svetska trgovina i finansijska otvorenost skoro udvostručile. Međutim, kako Banka za međunarodna poravnanja navodi u svom izveštaju za 2017, „kolaps prvog talasa je bio podjednako neverovatan kao i njegov rast“ i rezultovao je „skoro potpunim presecanjem“ prekogranične trgovine i finansijskih tokova.“
Tako piše Rana Forohar u Fajnenšel tajmsu, dodajući sledeće:
„Tržišta nisu videla šta se sprema. A rizikujući da ispadnem Kasandra [aluzija na ćerku kralja Prijama i kraljice Hekube koja je, prema grčkoj mitologiji, bila prokleta tako da njena proročanstva budu tačna ali da niko u njih ne veruje, prim. aut.], pitam se jesu li isto tako nesvesna onoga što se danas događa između SAD i Kine.
Sukob ove dve velike sile ima očigledne sličnosti sa prethodno navedenom pričom, i to ne samo u kontekstu suprotstavljenih ekonomskih modela i rastućeg nacionalizma, nego i povodom ‘bum-bast’ hronologije [Misli se na tzv. „boom-bust“ ciklus koji označava proces naizmeničnih ekonomskih ekspanzija i kontrakcija; prim. prev.]“. Njena poenta je na mestu.
Naravno, današnja američka odlučnost da se Kini potkrešu krila se uglavnom svodi na veliko razdvajanje globalne sfere na onu američku i onu izolovanu, ostrakizovanu, rusko-kinesku. Sve to je propraćeno radikalnim grabljenjem za novim tehnologijama u široko definisanim krugovima nacionalno-bezbednosne industrije – gde su svi delovi zajedno vezani pod američkom dolarskom, energetskom i vojnom hegemonijom.
DEGLOBALIZACIJA
Da, to se može nazivati „deglobalizacijom“, ali ono postaje još više od toga: to je „izvlačenje“ iz nečega što je do sada držano u fuziji, iz jedne složene rizomske strukture [rizom, lat. „rhizome“, je tip podzemnog stabla sa razgranatim korenjem, prim. prev.]. Dakle, to je izvlačenje iz učvorenog, isprepletanog ekonomskog i političkog korenskog sistema. Kakav god bio nečiji stav povodom globalizacije – dobar ili loš – američki način vođenja „MAGA“ (akronim Trampovog izbornog slogana ,,Učinimo ameriku ponovo velikom“; prim. prev.) rata protiv Kine će verovatno imati neželjene posledice koje bi mogle dovesti do dešavanja sličnih onima iz prethodnog veka.
U tome je poenta. Ne to da su Britanija i Nemačka na kraju zaratile – pa da će se analogno tome i američko-kineske tenzije slično okončati. Niti to da se izgleda dugi period rasta svetske trgovine sada iznenada okončava („granice kolabiraju, distance se smanjuju i svet naizgled postaje manji“).
To je možda tačno, ali pre se radi o tome da su visoko razorne ekonomske posledice opisane u članku FT-a imale jasan razvojni obrazac: u prvom slučaju, Britanija je bila odlučna da zaustavi moćnu Nemačku (najpre pritiskajući je nizom neprijateljskih savezništava, a na kraju i uništavajući je kombinovanom vojnom silom Britanije, Rusije i Sjedinjenih Država). U današnjem slučaju, Amerika je potpuno odlučna u želji da suzbije Kinu: najpre stavljanjem Kine na metu tehnološkog i naučno-kadrovskog bojkota, a potom i masivnom obnovom arsenala SAD.
EVROPA POD PRITISKOM
Vredi se podsetiti da je dobar deo razloga za katastrofalnu ekonomsku situaciju u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata proistekao iz nemačkog štampanja novca bez pokrića kako bi se u novoj trci u naoružanju pred Drugi svetski rat ponovo nabavilo oružje.
Državni sekretar Pompeo u skorašnjoj evropskoj turi gotovo da je Evropljane stavio pred ultimatum: „Samo uvrstite kinesku 5G tehnologiju u svoju državnu infrastrukturu i izgubićete bilo kakvu američku tehnologiju“ – Ili ste sa nama (protiv Kine), ili ste (sa Kinom) protiv nas. Revizija američkih zakona o spoljnoj trgovini i kontroli izvoza, naročito u pogledu „pomaljajućih i krucijalnih tehnologija“, na kraju će pokidati značajne veze između Sjedinjenih Država i Kine.
Evropa je pod pritiskom da se svrsta uz SAD u ovom hladnom ekonomskom ratu protiv Rusije i Kine. A u nameri da prinudi Evropu da pođe ovim putem, Amerika je spremna da je podeli, oslanjajući se na istok u svojoj antiruskoj i antikineskoj polarizaciji. Ijan Bremer i Klif Kupčan iz Evroazijske grupe smatraju da se prve posledice ove nove „ratne“ polarizacije već osećaju:
„Tarife već teraju američke firme da premeste delove svojih lanaca snabdevanja dalje od Kine – ka Jugoistočnoj Aziji, Latinskoj Americi, a u nekim slučajevima i nazad u SAD. Ovo razdvajanje će se dodatno ubrzati jer politički i finansijski pritisci teraju sve veći deo američke proizvodnje, uključujući i potencijalno složena finalna sklapanja, ka politički bezbednijim tržištima.“
„NESAGLEDIVE LANČANE POSLEDICE“
„Ove zemlje (SAD i Kina) se razilaze. Podjednako važno, američka nastojanja da se uveća nadzor nad kineskim studentima prirodnih nauka i radnicima, kao i da im se ograniče ili odbijaju vize za SAD, smanjiće priliv kreativnog talenta u Sjedinjene Države. Istovremeno, to će ograničiti i priliv inženjera i preduzetnika sa američkim iskustvom u Kinu. Ovaj trend će rasturiti ‘cevovod’ inovacionog talenta, što bi moglo da ima nesagledive lančane posledice u sektorima ključnih tehnologija.“
„A tu je i revolt prema tehnološkim kompanijama (engl. „tech-lash“): Digitalna regulacija cveta širom sveta dok vlade – suočene sa revoltom javnosti povodom pitanja privatnosti, kao i sa inostranim operacijama uticaja vođenim preko društvenih mreža – šamaraju porezima velike tehnološke korporacije i ograničavaju protok senzitivnih informacija preko granica. Brazil, Indija, pa čak i Kalifornija su usvojili ili razmatraju usvajanje legislative koja se oslanja, a u nekim slučajevima i nadmašuje, evropska rigorozna pravila o zaštiti podataka.“
Suština je da će američki i kineski lanci snabdevanja i tehnološka kooperacija nastaviti da se raspadaju i udaljavaju od svojih sfera – čak i ukoliko se pretnje američkih tarifa povuku. Tarife su samo jedna dimenzija američke kampanje za blokiranje ultimativnog kineskog „primata“.
OD EKONOMIJE DO BEZBEDNOSTI
Ovaj „rat“, premda ekonomski, sada se sve više gura u okvire američke nacionalne bezbednosti. A istorija nas uči da jednom kada interesi nacionalne bezbednosti odnesu prevagu, oni gutaju sve više i više ekonomije – pa se tako i vlade sve više mešaju i posežu za sve većom kontrolom. Neuređen i zategnut tehnološki razvod će stvoriti probleme kompanijama, podići će troškove (npr. zbog traženja i uspostavljanja novih linija snabdevanja) i izazvati preopterećenje rastućim nadzorom nad poštovanjem pravila, bezbednosnih procedura i privatnosti.
Sa svime ovime bi moglo da se izađe na kraj (iako jedva) ukoliko bi se ovaj rat ograničio samo na polje tehnologija, ali to nije slučaj. Trampov cilj ovde je, jednostavno rečeno, da natera američke kompanije da odu iz Kine – i da suzbije kineske ekonomske perspektive. SAD će nastaviti da koriste vantarifne barijere, investicione restrikcije, izvozno „prstenasto ograđivanje“, finansijske sankcije i krivične optužnice kako bi ostvarile svoje ciljeve. Sve ovo će se proširiti i na polja energetike i informacionih tehnologija. Zapravo već jeste. (Prisetimo se kako je Britanija najpre pokušala da oslabi Nemačku ekonomski, blokadama tranzita hrane kroz Severno more. A SAD su podržavale tu blokadu.)
Ali prethodni presedan izaziva verovatno najveću zabrinutost povodom Trampovog insistiranja na punom spektru, odnosno na obnavljanju arsenala američke vojske. On je obećao da će prevazići sve rivale po izdacima i inovacijama u obnovi američkih borbenih sistema, i upustio se u oslobađanje Amerike od svih restrikcija iz starih sporazuma o ograničenjima naoružanja.
PRETEĆA DUŽNIČKA PLANINČINA
U vezi s tim, prošle nedelje se dogodilo nešto od ogromnog značaja. Kako izveštava Džilijan Tet iz Fajnenšel tajmsa: „Visoko rangirana funkcionerka banke Goldman Saks, Bet Hamak, koja predsedava savetodavnom grupom američke vlade poznatom kao Savetodavni komitet za obveznice Trezora (TBAC), je ministru finansija Stivenu Mnukinu poslala pismo – sa bombom pri dnu“.
Ona dalje navodi: „Prema proračunima TBAC-a, Amerika će u narednoj deceniji morati da proda obveznice u vrednosti od astronomskih 12 biliona dolara“. „Ovo će predstavljati jedinstven izazov za Trezor“, upozorava gospođa Hamok, čak i kada bi „zanemarili mogućnost recesije“. „Prostim jezikom rečeno“, zaključuje Tet, „eksperti sa Volstrita iz komiteta se pitaju ko bi na svetu – ili makar svetu finansija – kupio ovu preteću planinčinu Trezora?“
Ovde se – da ne bude zabune – radi o zajmu koji je Americi neophodan pre nego što Tramp bude mogao i prstom da mrdne za svoje veliko opremanje američke vojske. Savetodavni komitet dalje upozorava da deficiti tipično rastu od dva do pet odsto BDP-a tokom recesija, što u prevodu podrazumeva dodatne deficite od 500 do 1000 milijardi dolara pri aktuelnim nivoima BDP-a, a takođe je upozorio i da bi „ovi neophodni zajmovi morali da budu finansirani u kontekstu visoke dolarske dužničke izloženosti na globalnom nivou“.
Kako puna težina ove poruke ne bi promakla, Tet dodaje da je „ove nedelje jedan od najvećih američkih hedž fondova privatno zaključio da će – za pet godina – Trezor morati da proda obveznice ekvivalentne vrednosti 25 odsto BDP-a (što je skok od 15 odsto u odnosu na današnje stanje)“. „Ovaj nivo duga se dogodio samo dva puta u proteklih 120 godina – najpre tokom Drugog svetskog rata i zatim ponovo tokom finansijske krize iz 2008. U prvom slučaju, američka vlada je naterala privatne domaće štediše da kupuju njen dug kroz patriotsko-propagandnu kampanju i finansijske kontrole. U drugom slučaju se oslanjala na bilans svoje centralne banke ostvaren putem kvantitativnih olakšanja (čitaj „štampanja novca“)“.
„Zbog veličine američke ekonomije i tržišta… biće potrebna pomeranja od oko šest odsto u alokacijama globalnih efektiva“ kako bi se apsorbovao dug, upozorava ovaj hedž fond… „Šta ako investitori ne budu želeli da pristanu na ta pomeranja?“
To je važno pitanje. Ali Tramp je podigao barjak obimnog opremanja vojske, uz karakterističnu „MAGA“ nacionalističku pompu. I tako sada jedva da prođe dan u kojem se Kina u Kongresu ne pomene kao „najveća dugoročna strateška pretnja“ za SAD. Vojno-industrijski kompleks, Kongres i Beltvej – svi oni su nepokolebljivo odlični. Federalni dolari će nađubriti svih pedeset država, u to možemo biti sigurni, a „oči“ Kongresa su već usredsređene na tu sočnu perspektivu. Nema šanse da će se od ovoga odustati.
ISTORIJSKI DOGAĐAJ
Ali, da se vratimo na onu astronomsku TBAC bombu. Ona se mora shvatiti u kontekstu pada udela dolara u svetskim deviznim rezervama sa 70 odsto iz 1999. na 63 odsto krajem 2017. u trenutku kada globalna trgovina – kao deo svetskog BDP-a – dostiže vrhunac.
Verovali ili ne, Kina je sada „na nuli“ sa ostatkom sveta. U avgustu je zabeležen istorijski događaj – po prvi put u savremenoj istoriji, bilans Kine za prvu polovinu godine je bio u deficitu. A samo da ne bude zabune – bez trgovinskog suficita neće biti ni kineskog finansiranja američkog duga. A ionako ga već neko vreme i nema.
Dakle, da sklopimo sve ovo: Amerika psihološki i politički ne može, ili neće, da odstupi od obećanog unapređivanja američkog naoružanja – „nadmašićemo sve u izdacima i inovacijama“ (mada će nešto od toga na kraju neizbežno morati da bude potkresano) – jer je sada već podignuta prevelika galama o (kineskoj) „pretnji“. Kocka je bačena. Ali nema stranaca koji kupuju američki dug – nakon sedam decenija u kojim su finansirali američke deficitirane izdatke. I šta će se desiti kada, za kratko vreme, dođemo do tačke u kojoj će Trezor morati da proda titanski dug jednak veličini od 25-30 odsto američkog BDP-a (i to verovatno usred recesije, u kojoj će državni izdaci automatski skočiti)?
Ne samo da će američki fiskalni prostor postati prebukiran – biće pregažen. Neće biti novca za novi talas demokratskih radikala (poput Okasio-Kortezove) koji zahtevaju podizanje socijalnih izdataka. Napregnuće partijskog jedinstva postaće očigledno. Ali neće biti novca ni za raspadajuću američku infrastrukturu. Neće biti novca da se popuni rupa koja će nedostajati u penzionim izdacima. Društveni stres će skočiti.
Neminovno, štamparije dolara američkog Trezora će se usijati. A poverenje u dolar će potonuti. Nije potrebna Foroharova „Kasandra“ da upire prstom na ranija iskustva o tome šta bi moglo da se dogodi (tj. šta se već dešavalo) kada jedna bivša dominantna država odluči da spreči uspon konkurenta – svim sredstvima. Da li je prekasno za Trampa da se povuče i zadovolji time da Kini prodaje dosta soje i nešto tečnog gasa? Verovatno jeste.
Preveo Vladan Mirković (strategic-culture.org)
(Standard.rs)
