Home / TEMA DANA / POČEO PROJEKAT KOJI JE POKORIO JUGOSLAVIJU A SADA SE SPROVODI U VENECUELI

POČEO PROJEKAT KOJI JE POKORIO JUGOSLAVIJU A SADA SE SPROVODI U VENECUELI

Predstavnički dom američkog Kongresa je nedavno odobrio Zakon o humanitarnoj pomoći. Teoretski, ovim pravnim instrumentom, koji još uvek čeka odobrenje Senata, Vašington pokušava da pruži humanitarnu pomoć stanovništvu Venecuele, dok paralelno jača finansijsku blokadu zemlje i sprečava uvoz hrane i lekova za koje vlada ima novca da plati.

Podsetimo na implikacije “humanitarne pomoći” u zemljama koje su pogođene tim merama i na vama je da  zaključite žele li SAD da pomognu narodu Venecuele? Setimo se tri tragična slučaja.

Nakon decenije razgradnje bivše države od strane Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, uz političke strategije Nemačke i Sjedinjenih Država, Savezna Republika Jugoslavija, kao i ranije bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, konačno je srušena.

Sa SFRJ je u istoriju otišlo i poslednje socijalističko uređenje u Evropi, nakon čega je počela ubrzana rekolonizacija Balkana. Geopolitičke i ekonomske odluke su prvo odvojile Hrvatsku i Sloveniju, nakon čega je usledila lančana reakcija u kojoj je Bosna i Hercegovina prošla kroz najgori sukob.

“Humanitarne” sankcije Ujedinjenih nacija su 1992. ekonomski izolovale krnju Jugoslaviju. U to vreme je predsednik Bil Klinton odobrio plan “humanitarne pomoći” kako bi se osiguralo, kako je tvrdio, funkcionisanje bolnica i osnovnih usluga. U tom trenutku je dohodak po glavi stanovnika pao na jedva 700 dolara godišnje, nezaposlenost se popela na 60 posto.

Dok je vojska imala sve što je potrebno za vođenje operacija, civili u Srbiji su imali 37 odsto više smrtnih slučajeva od infekcija, a potrošnja kalorija se smanjila za 28 odsto. Najviše iznenađuje činjenica da je inflacija, nakon sankcija, dosegla nivo od 300% u samo nekoliko sati. Godišnju inflaciju je bilo nemoguće izračunati.

Raspad Savezne Republike Jugoslavije je izazvao i jednostrano proglašenje Republike Kosova, a proces su vodili militanti OVK koje je Zapad finansirao 1991. godine. U rešavanju nezavisnih težnji kosovskih Albanaca vlasti u Beogradu su pribegle sili. Ukinule su autonomnu pokrajine koju je Kosovo uživalo od 1974. godine. 1996. je došlo do eskalacije i vojnih operacija.

Oslobodilačka vojska Kosova se nije bavila “misionarskim radom”, već nasiljem i kriminalom, što je izazvalo srpsku reakciju. Nakon žestoke medijske kampanje, SR Jugoslavija je optužena za prekomernu i neselektivnu upotrebu sile kojom je uzrokovala brojne žrtve i izbeglički talas. 23. septembra 1998. je Savet bezbednosti odobrio Rezoluciju 1199 u kojoj se navodi da pogoršanje situacije na Kosovu predstavlja pretnju miru i sigurnosti u regiji.

Da ispuni te zahteve, NATO je 13. oktobra 1998. Beogradu dao ultimatum. U proleće 1999. NATO je bez odobrenja Saveta bezbednosti, bombardovao SR Jugoslaviju 78 dana. Više od hiljadu ratnih aviona je s gotovo 40 000 letova sprovelo više od 2000 vazdušnih udara, bacivši na ostatak bivše Jugoslavije više od 20 000 bombi. Ubijeno je na hiljade civila, muškaraca, žena i dece, kao i više od hiljadu vojnika i policajaca.

NATO je koristio oružje koje nije dozvoljeno međunarodnim pravom, kao što su osiromašeni uran i kasetne bombe. Zanimljivo je da su se puno više od vojnih ciljeva gađale državne kompanije i fabrike, državni programi izgradnje, vodovodi, železnice, mostovi, bolnice i škole, što je nakon svega dovelo do “privatizacije bombardovanjem” i “kupovine” ostatka razrušene infrastrukture, takoreći bez naknade.

Namera Vašingtona nikada nije bila da obrani nikoga, već je glavni cilj bio stvoriti “Izrael” na Balkanu, vazalsku državu koja mu sve duguje i koju će koristiti kao “nosač aviona” u ovoj  osetljivoj strateškoj regiji.

Izgradnjom vojne baze Bondstil na Kosovu, najveće u Evropi, koja može primiti 7000 vojnika, SAD su  uspostavile nadzor nad celom balkanskom teritorijom, čak i nad Crnim morem i Turskom. To je bio glavni, verovatno i jedini, strateški cilj sankcija i “humanitarne pomoći” koju su promovisale Sjedinjene Države.

Irak i “humanitarni rat protiv terora”

U novembru 2001. godine, nakon napada na WTC u Njujorku, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džordž Buš, nazvao je Irak strateškim ciljem “rata protiv terorizma”. Njegova administracija već je imala plan napada, a njegov državni sekretar Kolin Povel je koordinirao vojnu invaziju. Buš mlađi je opravdao invaziju tezom da je tadašnji irački vođa Sadam Husein imao oružje za masovno uništenje, iako su CIA i MI6 znale da ono ne postoji.

Jedan od iračkih dezertera je tvrdio da je radio na razvoju bakteriološkog oružja, ali je devet godina kasnije za BBC priznao da je lagao. Zapravo, američka invazija na Irak je bila vojna akcija za kontrolu naftnih resursa zemlje i jačanje američkog geostrateškog statusa na Bliskom istoku. Američka “borba protiv terorizma” je na kraju dovela do građanskog rata u Iraku. Invazija je označila početak nemira na Bliskom istoku, uz pad i zarobljavanje Sadama Huseina u decembru 2003. i njegove likvidacije 30. decembra 2006.

Broj terorističkih napada u zemlji se za tri godine povećao sedam puta, a Al-Kaida je preuzela odgovornost za najkrvavije. To je dovelo do pojave terorističkih grupa kao što je ISIS, koji se proširio na Siriju. Zbog nemira i nasilja je gotovo 2,7 miliona Iračana bilo prisiljeno da napusti domove, polovina je ostala izvan Iraka, dok su drugi pobegli, ali su ostali u zemlji. Studija tvrdi da su rat i okupacija u razdoblju od 2003. do 2011. godine direktno i indirektno uzrokovali smrt otprilike pola miliona Iračana, a nasilje je kulminiralo 2006. i 2007.

Više od 60% prijavljenih smrtnih slučajeva među muškarcima, ženama i decom između 2003. i 2011. godine bilo je direktno uzrokovano pucnjavom, bombardovanjem, vazdušnim napadima ili drugim oblicima nasilja. Ostatak se pripisuje kolapsu zdravstvenog sistema i infrastrukture za pijaću vodu, hranu, prevoz, privredni otpad i energiju.

Od 1990. su obroci brašna, riže, ulja i šećera distribuirani unutar javnog distribucijskog sistema, kako bi se pomoglo najsiromašnijim porodicama da prežive rat. USAID je izjavio da je između 2014. i 2017. finansiranje “humanitarne pomoći” za Irak iznosilo 1,7 milijardi dolara, iako za vrlo unosan posao “crnog tržišta”.

Libija i NATO haos

“Humanitarna kriza” u Libiji je proglašena u februaru 2011. godine, nakon početka navodnih protesta koji su na kraju doveli do eskalacije nasilja sličnog venecuelanskim “guarimbama”, samo što je bilo otvorenog korišćenja konvencionalnog oružja.

Tri dana nakon “ustanka”, The Guardian je preneo intervju Al-Jazeere s “političkim aktivistom”, Amirom Sadom, koji je izjavio: “Protestanti Al-Baide su uspeli da preuzmu kontrolu nad vojnom bazom u kojoj je pogubljeno 50 afričkih plaćenika i dva libijska zaverenika, a danas u Darni je pogubljeno nekoliko zaverenika, zaključanih u ćelijama policijske stanice, jer su se opirali, a neki su umrli od plamena u zgradi”.

Nevladine organizacije kao što su Međunarodna federacija za ljudska prava i Libijska liga za ljudska prava su tvrdile su da je Gadafi pobio svoje ljude i pozvali su na suspenziju Libije iz Saveta za ljudska prava UN-a. Ove organizacije su  pozvale Savet bezbednosti UN-a da “preispita situaciju i razmotri upućivanje pripadnika režima i zločinaca na Međunarodni kazneni sud”. Prema tvrdnjama dve nevladine organizacije, “represija je od 15. februara uzrokovala smrt najmanje 300-400 ljudi” i “libijski režim je koristio plaćenike iz Čada, Nigerije i Zimbabvea”.

U saradnji s američkom Nacionalnom fondacijom za demokratiju (NED), više od 70 nevladinih organizacija je potvrdilo potrebu za suspenzijom Libije iz Saveta za ljudska prava, uz pozivanje Saveta bezbednosti da se pozove na načelo “odgovornosti za zaštitu” (R2P) libijskog naroda.

Bez Gadafijeve vlade, koja nije mogla komentarisati neutemeljene optužbe ili zahtevati da bude prisutna, Savet za ljudska prava je sledio preporuku, a Savet bezbednsoti je usvojio rezolucije 1970 i 1973 kojima se odobrava zona zabrane leta za libijsko vojno vazduhoplovstvo. Iako je član 2 rezolucije 1973 naglasio potrebu korišćenja diplomatije za pronalaženje mirnog rešenja, ubrzo je pokrenuta agresija na Libiju.

Nakon bitke kod Sirte, u kojoj su ubili Gadafija, novinari i nevladine organizacije su svedočili pljačkanju kuća, mučenju i pogubljenju bivših funkcionera, vojnika i civila i prijavljeno je preko 500 pronađenih leševa.

Između 2012. i 2015. se libijski BDP smanjio s 82 na 29 milijardi dolara.  2008. godine, tri godine pre NATO  agresije je Libija imala BDP od 87 milijardi dolara. Javni dug se povećao s 3,7% u 2013. na 100% u 2017.

Od kada je NATO Libiju proglasio “slobodnom”, zemlja je pala u haos i danas je leglo islamističke vojske, među kojima je i ISIS, a suparničke vlade i plemena se bore za moć. Imigranti na putu u Evropu se prodaju na otvorenim pijacama poput robova.

Oružje NATO pakta, korišćeno protiv Libije, završilo je u rukama terorista Al Kaide. Libijski pobunjenički vođa je u martu 2011. priznao da su njegovi borci imali veze s Al Kaidom i da je Bela kuća bila svesna, iako “zabrinuta”, da je Katar od početka rata slao oružje džihadistima u Libiji.

U izveštaju Ujedinjenih nacija se navodi se kako je za humanitarne projekte potrebno 165,6 miliona dolara, ali su finansirani projekti u vrednosti  od samo 48,3 milijuna ili 28%. Evropska komisija je saopštila da je izdvojila 29,7 miliona evra “humanitarne pomoći” kako bi se zadovoljile najhitnije potrebe interno raseljenih osoba, povratnika i drugih ranjivih grupa u područjima pogođenim sukobom.

Humanitarna pretnja Venecueli

Sada kada Odbor za spoljne poslove Zastupničkog doma poziva državnog sekretara i USAID da “razviju strategiju za pružanje humanitarne pomoći stanovnicima Venecuele”, strategija Vašingtona je jasna.

Cilj je preuzeti rukovođenje i razoriti venecuelansku državu. Fraze poput onih koje je dao čelnik odbora Ed Rojs, koji je izjavio da “međunarodna zajednica i regionalni čelnici moraju postupati tako da Maduro ozbiljno shvati potrebu za rešavanjem ove ozbiljne političke i humanitarne krize” slični su ranije opisanim slučajevima i već su testirani u Ujedinjenim nacijama.

To su prikrivene pretnje zemlji i regiji u kojoj SAD imaju dovoljno jaku “petu kolonu”. Planom se predlaže da UN  usvoji rezoluciju koja će obavezati venecuelansku državu da prihvati “humanitarnu pomoć”, što je otprilike isti scenario koji se sproveo u Iraku, Libiji i 1999., u tada već nepostojećoj, Jugoslaviji.

(logicno.com)

Check Also

ZAPAD JE KINI NAMESTIO ZAMKU, ALI SE STVAR OTELA KONTROLI I SADA SE DOGAĐA OVO.. (VIDEO)

Amerika više ne vodi trgovinski rat protiv Kine, već opšti rat za pokoravanje Kine bez …