„Milošević je oboren jer je izdržao 10 godina bez zapadnih korporacija, koje traže male i usitnjene države i veliku prohodnost!“

U pauzama između snimanja kadrova svog novog filma, na traci od 35 milimetara, daleko od korporativnih studija u kojima kompjuter više niko i ništa ne mogu da zamene, Emir Kusturica je, u Užicu, “glasno razmišljao”: – Može li današnju civilizaciju, predvođenu zapadom, uopšte – neko ili nešto ikada zameniti?!

– Zapad je jedna vrlo ozbiljna i, zapravo, vodeća civilizacija, nastala na helenskoj tradiciji, nastala na receptu, ja bih rekao, Sokratovom, koji je patentirao demokratiju, ali, na žalost, od nje i stradao. Dakle, pošto ju je on izumeo u vreme dok je Atina bila u ratovima sa okolnim državicama, onda je, zbog teških okolnosti, praktično od nje i stradao… – seže Kusturica u daleku prošlost, tražeći odgovor na današnja – planetarna pitanja: – Bio je taj “otrov za mlade” i utoliko je morao i da popije otrov na kraju.

– Ja mislim da danas demokratija dolazi do svoje “nulte tačke”. Funkcionalizacija svega što postoji, a tu me film najviše zanima, dovodi do toga da se tu ispražnjavaju svi ljudski sadržaji i da oni, zapravo, nestaju ispred te ideje “market liberales”. To je jedna vrsta, kako bih rekao, isključivosti i totalitarnosti u ideji da, zapravo, prolazak na tržištu funkcioniše kao jedino sredstvo socijalizacije. To je jedan veliki psihološki, istorijski i politički trik, posebno za zemlje koje su, kao naša, podložne – brzini onoga što oni zovu “tranzicija”. Zato svi ovi lašci koji se pojavljuju “u ime zapada”, a koji su tamo dva puta bili, jednom da kupe farmerke, a jednom da vide Pariz, oni su najbučniji u tome, što iz neznanja, što iz šminkeraja.

– Ponavljam, zapad je ozbiljna civilizacija, on ima tehnologiju koja ga predstavlja i koja, kao što je nekada Egipat imao piramidu koja ga predstavlja, danas ima tehnološke naprave kao zaštitni znak.

– Međutim, danas dolazi do jednog energetskog pražnjenja iznutra koje se vrlo često lako vidi kroz filmove. Filmovi su sklapani da zadovolje tržište. Da zadovolje masu. I, ako je tačno to što sam čuo iz Kana, da ljudi zviždeći napuštaju svečanu projekciju otvaranja, onda je to samo znak iste priče: da advokati i menadžeri prave filmove, a da autore stavljaju u poziciju rekvizite koju oni mogu da pomeraju…

– Onda i film postaje jedna ispražnjena kategorija naturalističkim sredstvima, jakim tonom, fascinantnom slikom i film se servira tržištu, a nikako čoveku… E, ta relacija je, zapravo, pogubljena. Kad gledaš kako se filmovi danas snimaju, a nekad se film zaista snimao, pa se razvijao na 35 milimetarskoj traci, pa su se tako kontrolisli kvalitet, boja, ton filma, pokret, izraz lica, govor i sve drugo… A, danas to ide, ovim putem: snimiš film na najvišoj rezoluciji, to je još uvek filmska traka, pa ga onda s negativa skidaš na kompjuter, pa s kompjutera dobijaš pod nekom “lošom kompresijom”…

– Ideju demokratizacije zapadnog i istočnog društva prati i njegovo osnovno sredstvo po kome treba da budemo uvereni da je to demokratija. Demokratizacija, na žalost, ima jedan paralelni tok koji se zove mediokritetizacija. Znači, sve što se proizvede mora da zadovolji masu, i utoliko je populistički aspekt demokratije, zapravo, njena sama smrt.

Kao što, recimo, radikale smatraju populistima, a to je tačno samo uslovno – jer su oni ideološki populisti, tako demokrate uvode jednu vrstu marketinškog populizma kome ništa što je proizvedeno, a da nije za mnogo ljudi, nije vredno ili je vredno, ali je na tržištu bezvredno. Dakle, tržište uvodi, čak, i rezoluciju slike kao standard. Šta se dešava? Između viskontijevskih i davinčijevskih renesansnih vizija sveta, danas se uvodi tema, o filmu, konkretno, kojeg možeš da snimiš kamerom na telefonu.

A optički svet publike se vidi kao optički svet koji ne traži visoku rezoluciju i kad uzmeš, samo, da Kodak film, 35 milimetarska traka, u svakom kvadratu sadrži 12 miliona piksela, a najrazvijeniji “haj-definišn video”, koji niti ima kontrast Kodaka, niti ima spektar u kome se snaga boje kao emocionalno sredstvo izražavanja pojavljuje, njega nema, potpuno, dakle, “haj definišn” nema preko 6-7 miliona piksela. I kada uzmeš uslovno da nije samo stvar u pikselima, nego je stvar u ukupnoj potrebi da se dejstvo slike prevodi na jezik emocije, što kada u Holivodu izgovoriš, oni se smeju i kažu – o čemu ova budala priča?

Problem je u tome što ljudski sklop nije samo racionalan, ljudski mozak se ishranjuje uglavnom iz elektriciteta, onog što je nama nepoznat, samo jedna osmina ljudskog mozga je poznata, a sedam osmina je nepoznato, e – kad hoćeš da stvoriš sliku sveta kao filozof ili kao umetnik, pa je transponuješ i šalješ ljudima preko slike, jer računaš da je slika tvoje oružje, onda dolazi do paradoksa da od one Šopenhauerove najave kraja zapadne civilizacije 1915. godine, kada je uočio raspad velike Britanije i govorio o tome da se ona raspada, on je taj proces, valjda iz svoje želje i teskobe u kojoj je živeo – predvideo da će biti brzo, međutim, to se, naravno, demontira dugo i sporo, sa dva aspekta: jedan je kad se urušavaš u ideji svoje politike koja, jednostavno, čak i kroz sliku, pokazuje da se u stavri izražava određena nemoć, odnosno – stavljanje tržišta na tačku presudnog i prenošenje te ideje sa religijske u, sa te neke – kao zaostale kulturološke tačke, na tržišnu, ona se, zapravo, pretvara u jednu veliku svetsku prevaru koja više ne možei biti kontrolisana!

Znači – ako je ideja da svet opslužuje jedna banka, jedna korporacija, onda se sve ono zbog čega je Sokrat izgubio život, što je, kroz vekove, a pod uticajem helenske kulture, razvijano, to se sve potrošilo i urušilo, i završiće totalitarnim režimom.

– Zašto je to neizbežno?

– Zato što ima mali broj korporacija, razlike između naroda se smanjuju, tržište je vrhunski regulator socijalnih i psiholoških odnosa, a korporacija ne pita više skupštinu ni kad, recimo, “Motorola”, otpusti 150 hiljada radnika, nijedan od tih radnika više nema kome da se žali, jer parlamentarni oblik života ne postoji pošto nema dovoljno korporacija i nema dovoljno različitosti da izrazi potrebu da postoji parlamentarni čivot. Znači, zapad će na kraju, kao jedna vrlo ozbiljna civilizacija, da potroši svoj vlastiti model.

– I on će tada da popije otrov kojeg je atinska vlada nasula Sokratu da je popije.

– Gde smo mi u tome?

– Mi smo u poljoprivredi, zanatstvu, stočarstvu, seoskom turizmu i svemu drugom…. Znaš gde smo mi? Mi smo u individualnom, nismo mi nikada uspeli da se formiramo kao jedan kolektivni obrazac koji bi eventualno, mogao da se nametne. Mi to izražavamo kroz fudbal, košarku, kroz mnoštvo aktivnosti gde individualci uspevaju, a kolektivno nas nema…. Mi nemamo regulator tih kolektivnih odnosa.

Nezgrapna pojava

Internacionalni kapitalizam ukida demokratiju, a ne nacionalizam, nacionalizam je samo nezgrapna pojava u procesu spasavanja identiteta, nekada pozitivna, kad su krivci u pitanju, a nekad negativna, sa zapadnog stanovišta, kad se tretira istočni pravoslavni svet.

Haos

Niti je moglo, niti će moći da tržište bude regulator svih ljudskih odnosa, socijalnih i psiholoških, jer svet, samo jedan njegov segment, od onih sedam osmina nepoznatog u ljudskom mozgu, se bazira na funkcionisanju i upotrebi tržišta. Ostalo je haos. A da nema haosa – ne bi bilo ni dionizija, ne bi bilo ni prepoznavanja, ne bi bilo ni izvornog značenja te reči, a izvorno značenje reči haos je vezano za svemir. Dakle, ne treba izbegavati ni svemir ni haos.

Zato smo bombardovani…

Brzina tranzicije omugućava efikasan slom nacionalne ekonomije. Samo su Južna Koreja, koja je izvela tranziciju pod striktnom kontrlom jake države, i u novijim danima Kina, uspele da se pretvore iz planiranih u tržišne ekonomije – zahvaljujući dobro jakoj državi. Čitav istočni svet. izuzev Miloševića, se lako adaptirao, a mi smo zato i bombardovani, jer je izdržao deset godina bez “simensa” i drugih zapadnih korporacija, koje traže male i usitnjene države i veliku prohodnost. Urušava se domaće tržište i samo ga ponekad neki film izvuče ili neka pozorišna predstava. Uslovi prikazivanja filmova postaju sve mizerniji i mizerniji, a onda dolaze osvajači, ali tek na kraju, kad je tržište sigurno, kad nema otpora, preuređuju sale, standardizuju zvuk i sliku, i pretvaraju to u svoja tržišna područja.

Izumi van kontrole

Pronalasci što su za civilizaciju nekada bili točak ili jedro, piramida, to je danas proizvodnja tehnologije. Na žalost, ona je i svrha i cilj, jer je broj tehnoloških izuma daleko prevazišao ljudske potrebe. Kada je čovek “ismislio” točak – točak mu je bio potreban, a današnji, ovoliki broj dnevnih izuma je apsolutno van kontrole, pa se tako tehnologija kao pojam pretvara u potvrdu da dominirajuća civilizacija vredi.

Degradacija estetike

U našoj priči o filmskoj rezoluciji, ili već činjenici da se igrani film može snimiti i kamerom sa mobilnog telefona, govori o degradaciji ili uništenju ukusa estetike, a sa njim i moralnosti, a kada se ukine moralnost – uspostavlja se nova relativizacija svega, pa će tako totalitarizacija društva postati neizbežna. Te koje su u prošlosti optuživali da su uvodili totalitarna društva, preko papizma, titoizma ili kastroizma i drugih “izama”, ličiće na malu decu! U Kastrovoj Kubi postoji još uvek pojam lepog kakvog-takvog, jer se u njemu objedinjuje i estetsko i moralno. A u modernim bioskopima se takva pitanja ne postavljaju, jer konzument – to je jedinka na koju računa korporativni kapitalizam, a ne građanin, kao što bi to htela demokratija. On ne postavlja pitanja, on ima da konzumira – što bi se pitao da li je slika droljava i nema dovoljno piksela?!

Sutra će neka civilizacija…

A kada i zapadna civilizacija, jednog dana, popije svoj otrov, neće biti kraj sveta. Kao što je Rimsko carstvo izniklo na temeljima Helenskog, o kao što su najbogatija deca iz stare Grčke odlazila na školovanje u Rim, tako će, sutra, neka civilizacija naslediti današnje zapadno carstvo – preuzimajući sve najbolje iz njega, a njega samog – ostavivši da umre i iščezne.

(Iskra, Radoje Andrić)