Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Hrvatski književnik i novinar Ante Tomić izneo je svoje mišljenje o dvadesetoj godišnjici Oluje, o onome šta zapravo to predstavlja hrvatskom narodu, a šta aktuelnoj vlasti. On tvrdi da je to zapravo samo “proslava jedne stare bitke i jedne stare pobede”, a da je danas Hrvatska “jedna poražena zemlja u ekonomskom, socijalnom, obrazovnom, kulturnom, tehnološkom i svakom drugom smislu”.
On je u svojoj kolumni “Vlaška posla” za Slobodnu Dalmaciju istakao i odnos stavova predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Zorana Milanovića povodom ovog događaja.
“Premijer bi dvadesetu godišnjicu Oluje proslavio veličanstvenom vojnom paradom u Zagrebu. Predsednica bi, s druge strane, dvadesetu godišnjicu Oluje proslavila skromnije, jeftinije, u Kninu.
Cele dve nedelje između Banskih dvora i Pantovčaka traje nemilosrdna unakrsna vatra otrovnih i jedva prikriveno uvredljivih saopštenja što je od ovo dvoje prikladnije, a ja sam potpuno uveren da se u nekoj drugoj prilici i Predsednica mogla dosetiti zagrebačke parade, ali da ni tada u državi ne bi bilo mira jer bi se premijer zainatio da slavlje može biti samo u Kninu. Sve bi Predsedničine argumente tada izgovarao premijer i obrnuto.
Njihov odnos naprosto tako funkcioniše, da Predsednica kaže: ‘Slavićemo na Arktiku’ premijer bi kazao: ‘Ne, ne, gospođo draga, mi idemo na Antartik’.
Važnije i od Oluje i od njene dvadesete godišnjice i od ičega drugoga zapravo je da se njih dvoje ne slažu i da se prepiru jer što bi drugo, zaboga, pametnije i činili. To je njihov doseg, dalje od toga oni ne znaju.
Ozbiljni bi ljudi ugušili sujetu i postupili suprotno vlastitom mišljenju u nekakvom problemu koji u stvari i nije problem i nastavili da rade nešto korisno, ali Milanović i Grabar-Kiratović, nažalost, nisu taj, što bi narod rekao, kapacitet. Da nema pakosnih, sitničavih svađa i podmetanja, ni premijer ni Predsednica ne bi imali čime da ispune svoj život.
Pogledajte, uostalom, što je predmet njihovog skorašnjeg fajta: dohvatili su se oko jednog praznika. Praznik je, istina, istorijski važan i valja ga dolično obeležiti, ali na koncu, to je samo jedan neradni dan. Grabar-Kitarović i Milanovića moglo bi se možda i razumeti zašto im je specijalno stalo do toga.
I jedno i drugo se, sa svojim mukotrpno stečenim ugledom neradnika, drže pozvanim odlučiti kako valja provesti neradni dan, i teško je zaista reći, mrtva je trka ko je od njih veći autoritet u gubljenju vremena. Ali, opet, ja bih bio srećniji da su se bavili nečim presudnijim, nečim što se događa običnim, radnim danima, kad bravari zorom, po hladovini pokreću bušilice i glodalice, a građevinari betonske mešalice, kad se seljaci popnu na traktore, prodavačice slažu tople vekne na police samoposluga, medicinske sestre bolesnicima poslužuju doručak, a nastavnici ulaze u učionice.
Trud toga naroda, koji se dobro oznoji do jedanaest sati, kada na Pantovčaku i na Markovom trgu istom iznose prvu kafu, takozvanu krmeljušu, državi bi morao biti mnogo veća briga od toga gde će generali na godišnjicu Oluje prošetati svoja odlikovanja. Mene, dopustićete, i vređa to kočoperenje.
Zašto nama u ovome trenutku treba pompozno pokazivanje svetlog oružja i srca u junaka, složno udaranje uglancanih čizama o asfalt, grmljavina tenkovskih motora i brišući let jedinog našeg nadzvučnog lovca koji će se možda odlepiti od tla, ali za sletanje ne garantujemo? Za koga radimo taj vojnički cirkus? Objasnite mi, molim vas, ako mi je štogod promaklo, ko će se od potencijalnih dušmana prestrašiti te zarđale sivomaslinaste šklopocije i kod koga će od nas ona raspiriti rodoljubivu vatru?
Na kraju krajeva, strašnije od ičega, mi ćemo proslaviti jednu staru bitku i jednu staru pobedu, a da se niko od političkih guzičara neće upitati koje je danas naše pravo da se zadovoljno i svečano osećamo, jesmo li zbilja zaslužili onu jagnjetinu i prasetinu što će se vruća i masna jesti u Kninu ili u Zagrebu? Dvadeset godina je, ljudi, prošlo i ja bih rekao da je ta okrugla brojka, mnogo pre parada s oružjem, barjacima i cvetnim aranžmanima ispod govornice, prilika da se zabrinuto zamislimo ko smo, šta smo i kuda idemo?
Ako mene pitate, neumesno je to, zanosimo se kako smo pobednici, premda smo u ekonomskom, socijalnom, obrazovnom, kulturnom, tehnološkom i svakom drugom smislu jedna poražena zemlja.
Pustite stoga stare bitke i sećanja veterana, pošaljite lepo u onu stvar sve koji čitave dve decenije neumorno mekeću kako su se borili.
Neotesano ih prekinite objašnjenjem kako se vi još uvek borite, na traktoru, glodalici, u samoposluživanju i u bolnici, petkom i svetkom, svaki dan iznova, i do penzije, ako je dočekate, su još mnoge, bezbrojne teške bitke pred vama.
U velikom ste, možda i nenadoknadivom zaostatku i nemate vi vremena za praznike. Što bi Balašević kazao, radni dan je, ajmo na put.”
(Slobodnadalmacija.hr)
