Vukadinović razotkriva: Evo zašto se Vučiću žuri na izbore..

Piše, Đorđe Vukadinović

Moram reći da se iskreno čudim čemu se to naši politički „čimbenici” toliko čude u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme EU za poglavlje 35 u pregovorima sa Srbijom. Navodno – jer platformu za sada niko neće u celini da objavi, već se u javnost pušta dozirano i na kašičicu – od Srbije se traži da praktično prihvati kosovsku nezavisnost, da pregovore u Briselu više ne vode „Beograd” i „Priština”, već Srbija i Kosovo, da se postojeći „administrativni prelazi” pretvore u granične, da univerzitet u Severnoj Mitrovici uđe u školski sistem Kosova i da zdravstvo, energetika i javna preduzeća funkcionišu po zakonima Kosova.

Premijer Vučić je ovaj nacrt nazvao „groznim papirom” i možemo mu verovati da je tako. Ali ni ono o čemu je on – zajedno sa Dačićem – pregovarao i što je potpisivao u Briselu 2013. i 2015. sa stanovišta nacionalnih interesa i dostojanstva nije bilo ništa bolje. Pa je ipak vlast napadala i na crne liste stavljala svakoga ko bi se tim sporazumima suprotstavio.

Mnogo toga se može i mora zameriti briselskoj i uopšte zapadnoj politici prema Srbima i Srbiji poslednjih godina i decenija. Ali se ne može reći da su bili previše nejasni i misteriozni kada je reč o Kosovu, njegovoj nezavisnosti i očekivanjima od Srbije u tom pogledu. Naprotiv, godinama je, od tzv. dobro obaveštenih izvora do najviših državnih funkcionera, jasno i glasno poručivano da je kosovska nezavisnost „nepovratna” i da se od Srbije očekuje da zaokruživanje procesa te nezavisnosti ni na koji način ne ometa.

Dakle, nema nikakvog razloga za iznenađenje. Druga je stvar što bi, povremeno, poneki briselski službenik – Štefan File ili neko tog ranga – stavio pokoji umirujući oblog u vidu izjave kako „niko od Srbije ne traži da prizna Kosovo”, za šta su se onda hvatali vlast, provladini mediji i analitičari. I zaista, gotovo niko ne traži da Srbija Kosovo formalno prizna (to tek ponekad izjave prištinski političari, čisto da dodaju malo soli na ranu), već se „samo” traži da se Srbija toj nezavisnosti aktivno ne protivi, da ne preduzima ništa protiv nje i da ne sprečava prijem Kosova u međunarodne organizacije.

Kao što rekoh, nema previše razloga za iznenađenje, ali takođe izgleda da ima i sve manje prostora za foliranje. I to je ono što zapravo najviše smeta i podiže temperaturu u vladajućoj eliti. Ne to što im traže – jer znaju i oni vrlo dobro da Zapad to traži – već što im se ostavlja sve manje prostora za prikrivanje da su oni spremni da im to što se traži isporuče uz nešto prenemaganja i galame za unutrašnju političku upotrebu.

Istini za volju, mora se reći da nije to foliranje počelo sa aktuelnom vlašću. Ali nije ni prekinuto kao što je obećavano, već je, štaviše, u tu igru skrivalice uključen i jedan broj do tada, naizgled, patriotskih i prema vladajućoj kosovskoj politici kritičkih medija i pojedinaca. I to je, bar sa stanovišta tvoraca projekta nezavisnog Kosova, bio gotovo genijalan potez. Jer jedno je kada biračkom telu, to da treba „prihvatiti realnost na terenu” govore Čeda Jovanović, Sonja Liht i Sonja Biserko, a drugo kada to isto, ili nešto slično, kaže neko poput Drecuna, ili „osvedočeni patriota” poput Vulina.

I ne pomažu tu blagoglagoljivost Marka Đurića, oportunizam intelektualne elite i pravna ekvilibristika jednog broja sudija Ustavnog suda. Kada prihvatite da neko dobije međunarodni telefonski broj, kada mu priznate diplome i dokumenta, kada pristanete da sa severa KiM povučete svoje bezbednosne i pravosudne organe, kada brutalno naterate svoje sunarodnike da izađu na lokalne i parlamentarne izbore koje raspisuju organi „republike Kosovo”, kada vam se borba za „srpsko Kosovo” svede na jeftinu mantru i selotejp traku (stiker) prelepljenu preko kosovskih državnih simbola na izjavama kojima su odbornici i poslanici liste „Srpska” prihvatali svoje mandate – pa šta onda ima da se ljutite na bilo koga i šta da očekujete od Vašingtona, Brisela, Burkine Faso i Vanuatua?

U suštini, aktuelna vlast sa premijerom na čelu neodoljivo podseća na mađioničara (mada ni asocijacija sa uličnim šibicarima ne bi bila potpuno neumesna) koji neprestano ponavlja „gledajte u deficit” (koji se smanjuje), „ne dam Kosovo”, „ne dam Gazivode”, dok pogled posmatrača odvlači sa onoga što u međuvremenu zapravo radi.

I tako zbunjeni srpski glasač gleda deficit, gleda „Parove”, „Farmu”, makete Beograda na vodi, borbu protiv korupcije i ostale rijalitije koje mu vlast neprestano priređuje i ne obraća pažnju na otpuštanja, likvidacije, „solidarne poreze”, briselske sporazume, granične prelaze na Jarinju, Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu i Unesku, prodaju „Telekoma”, povećanje duga, smanjenje plata i penzija.

No, kao i svaka iluzija, ni ovo ne može dugo, a pogotovo ne večno da traje, bez obzira na to koliko iluzionista bio vešt. Zato se Vučiću i žuri na izbore ne bi li, dok magija još koliko-toliko traje, obezbedio još jedan četvorogodišnji mandat i ponovo na nulu resetovao politički časovnik. Pa onda opet „neizvesnost” oko formiranja vlade, pa opet novih „sto dana poštede” i tako u krug, do poslednjeg kruga.

(Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, Đorđe Vukadinović)