Srbin dao otkaz u firmi, spakovao se i krenuo peške na put iskušenja od 800 km ka Svetoj gori- „Neverovatno je kakva sam iskušenja počeo doživljavati, a da put još nije zapravo ni krenuo, i šta su mi ljudi radili..“

Dok je mnogima nezamislivo da prepešače sa jednog kraja grada na drugi, Ivan Stefanović iz Valjeva, stavio je ranac na leđa i sa praga svoje kuće krenuo peške sve do Svete gore. Svakog dana on pređe više od 30 kilometara, a na kraju hodočašća s ponosom će moći da kaže da je prepešačio 800 kilometara.

Na ovaj nimalo lak poduhvat, odlučio se najpre u želji da sazna koliku snagu duha poseduje, ali i da bi stekao nova iskustva i upoznao različite ljude.

– Već duže vreme želim da ostvarim svoj san i odem na hodočašće do Svete gore. Zato sam 13. jula dao otkaz u firmi u kojoj sam radio, napravio plan putovanja, ušeteo malo novca, spakovao osnovne stvari u ranac i 26. jula krenuo na put. Obeležio sam kraći put, koji vodi kroz planine, a usput želim da obiđem i sve crkve i manastire. Cilj mi je da dođem do Svete gore do 3. septembra, celim putem pešačeći. Znam da će biti teško, ali znam da ću uspeti – siguran je ovaj Valjevac.

Put pun iskušenja

Prvu pauzu, nakon punih pet kilometara pešačenja napravio je na Divčibarama, gde je, kako kaže, doživeo i prvo iskušenje.

– Sam početak puta bio je nadahnut voljom i podsticajem samog hodočašća, dok nisam stigao do ulaska u Divčibare, gde me je uhvatio jak pljusak. Pokušao sam da nađem zaklon, ali u roku od pet minuta, oblak se sručio na mene. Po najjačoj kiši sam dizao šator, bio sam mokar do gole kože! Spavajući pored puta, na mokroj i hladnoj zemlji, zadobio sam jaku prehladu i sutradan sam pao u iskušenje da se vratim u Valjevo. Ipak, nastavio sam, iako me je prehlada držala narednih pet dana. To je bilo moje „vodeno krštenje“ – priča Ivan kroz smeh.

Naredno iskušenje sačekalo ga je u Brusu. Prespavao je u prijemnoj sali crkve, na neudobnoj podlozi i neispavan se probudio da nastavi put, kad mu je pukla drška od ranca.

– Prvi tašner nalazio se tek u Blacu, dokle sam morao da pešačim 30 kilometara, uz to jedva vukući ranac od 25 kilograma. Bio sam psihički i fizički premoren i malo je falilo da sednem na autobus i vratim se u Valjevo. Našao sam snagu u sebi, nekako vezao ranac i nastavio – seća se Ivan.

„Ljude koje sam upoznao promenili su mi život“

Već u Blacu sreo je meštane koji su mu bez zadrške ponudili da prespava u njihovom stanu. Oni nisu bili prvi čija dobrota je ganula ovog prerijskog pešaka.

– Ljudi velikog srca pojačali su mi veru i učinili svojim delima moje putovanje bogatijim. Sveštenici i meštani gradova kroz koje sam prolazio nudili su mi novac, prenoćište i hranu i nisu tražili ništa zauzvrat. U Čačku sam upoznao sasvim obične ljude, koji su me pozvali da sednem s njima i nakon što sam im ispričao šta radim i gde sam se uputio, svako od njih je izvadio po neku novčanicu i pružio mi. Nisam želeo da prihvatim, ali oni su insistirali.

Takođe, kad sam prolazio kroz Ovčarsku – Kablarsku klisuru, upoznao sam jednog veoma duhovnog čoveka Miloša. Pitao sam ga gde mogu da postavim šator, a on me je pozvao da prenoćim u njegovom domu. Nisam verovao kad mi je rekao da svake godine ide na hodočašće do Ostroga – priča Ivan.

Hodočašće kao humanitarna akcija

Da bi svom putovanju dao veći smisao, a sebi podstreh da ne posustane, Ivan je odlučio da tokom putovanja prikupi novac koji bi poklonio deci kojoj je pomoć najpotrebnija. Hodočašće do Svete gore bio bi početak humanitarne akcije, koja bi se nastavila njegovim narednim pešačenjima do u Rima i severa Španije.

– Trenutno pokušavam da smislim najbolji sistem donacija, putem poruka ili direktnom uplatom na račun, gde bih donirao novac koji sakupim na putovanju. Kako sam krenuo sa veoma malo novca od kuće, tokom puta planiram da radim i zarađeni novac uplaćujem za decu kako u Srbiji, tako i u delovima sveta koji su najugroženiji. Osim toga, povezao bih se sa humanitarnim organizacijama u Evropi, koje bi se uključile u moju akciju – objašnjava humani Valjevac.

Pogledajte video:

(Blic/I. Nedić)