MIROSLAV LAZANSKI: „Ima još vremena. Ako ima pameti!“

Piše: Miroslav Lazanski

Gospodin dr Dragan Dević iz Celja poslao mi je ovih dana nekoliko hrvatskih vojnih časopisa koji obrađuju istoriju Prvog i Drugog svetskog rata, ali i savremene vojne teme.

U jednom od tih časopisa, u velikom tekstu „Od Buga do Tule”, autor Mario Verhas prikazuje životni i profesionalni put čuvenog nemačkog generala iz Drugog svetskog rata Hajnca Guderijana, možda i najčuvenijeg tenkovskog komandanta Vermahta i tvorca nemačkog blickriga.

Vrlo zanimljiv tekst, prepun podataka, tekst gde sam, ipak, morao da se malo i napregnem da neke novohrvatske vojne nazive shvatim.

Tako se po novohrvatskom vojnom govoru inženjerija sada zove „opkopari”, a to sam shvatio iz konteksta fotke gde nemački „opkopari” grade most na reci Dnjepar tokom napredovanja u dubinu teritorije Sovjetskog Saveza.

Jedinice veze su jedinice „dojavništva”, pa „dojavništvo” uspostavlja „dojavljivanje”, a recimo 2. nemačka oklopna armija je 2. oklopna vojska. Korpus se kao vojna formacija terminološki potpuno izgubio, pretpostavljam da je to „zbor”. Grupa nemačkih armija „Centar” je grupa armija „Sredina”. „Pričuva” kao rezerva i „prijavak” kao raport, to mi zvuči već kao nešto normalno…

No, aktuelnost tog članka o generalu Guderijanu zapravo su pravci udara Vermahta kroz Ukrajinu prema Rostovu na Donu i dalje ka Krimu i Kavkazu. Neverovatno je da se neki geografski pojmovi i nazivi u Donbasu, Avdejevka i Čolma, pojavljuju i u planovima generala Guderijana i feldmaršala Fon Klugea u prvim mesecima napada na SSSR. Donbas se nije dogodio slučajno.

Nezavisna Država Hrvatska imala je na Istočnom frontu svoje legionare i pilote. Ratovali su protiv SSSR-a. Sada nova Hrvatska šalje svoje vojnike u baltičke države članice NATO-a. Šalju inženjeriju, odnosno „opkopare”. I Nemci sada šalju Bundesver na granice Rusije.

Na južnom krilu NATO-a, u Bugarsku i Rumuniju treba da stignu nove NATO trupe. U Rumuniji je već operativan američki antiraketni štit, u Poljskoj se štit ubrzano gradi. Rusija se ubrzano vojno opkoljava, a novi američki predsednik Donald Tramp navodno je nezadovoljan ugovorom o nuklearnom razoružanju START-3, koji, eto, više odgovara Rusima.

Ako to nije taktika biznismena da se podigne cena u budućim pregovorima s Moskvom, onda je to samo potvrda da resetovanje odnosa između Rusije i SAD neće ići ni lako ni brzo. Jer, i Vladimir Putin može da kaže da je Rusija nezadovoljna američkim jednostranim izlaskom iz sporazuma o AMB-u iz 1972, ili izgradnjom antiraketnog štita u Evropi, ili pojačanim prisustvom snaga NATO-a direktno na ruskim granicama, gde su se postrojili upravo oni koji su se tamo postrojili i 1941. godine. Od legionara do opkopara…

Zapravo, u Moskvi je još pre dve godine jasno rečeno ko je glavni neprijatelj Rusije: NATO. Potvrđena je i ranija stavka u ruskoj vojnoj doktrini, po kojoj Rusija zadržava pravo da na konvencionalni napad na njene interese i teritoriju prva upotrebi nuklearno oružje, čak i protiv neke zemlje koja sama ne raspolaže atomskim oružjem.

Za one koji još nisu ušli u ekskluzivni klub potencijalnih mrtvaca, eto prilike da se malo osveste i razmisle. Ima još vremena. Ako ima pameti.

Moskva je jasno rekla – ako ne dođe do dogovora o novom američkom antiraketnom štitu u Evropi, ako ne bude američkih i NATO garancija da nije uperen protiv Rusije, Rusija će biti prisiljena da odgovori vojnim kontramerama.

Iz SAD Rusiji još nisu date te garancije, a nema ni stava o nekoj zajedničkoj američko-ruskoj saradnji oko tog antiraketnog štita, dok o zajedničkoj kontroli tog budućeg borbenog sistema ima još manje nagoveštaja. Svi dosadašnji predlozi Moskve u tom pravcu odbijeni su.

Naime, Rusija novi američki antiraketni štit doživljava kao pretnju sopstvenoj bezbednosti iz nekoliko razloga. Kao prvo, lokacije tog novog američkog antiraketnog sistema izazivaju sumnju u Moskvi da Amerikanci žele da degradiraju ruski ofanzivni interkontinentalni raketni potencijal smešten na kopnu u funkciji ruskog uzvratnog nuklearnog udara.

U teoriji nuklearnog rata, ona strana koja ima mogućnost da osujeti protivnikov uzvratni atomski udar može da se nada da u nuklearnom ratu može i da pobedi, čime je direktno provocirana u nekoj kriznoj situaciji da prva i pribegne upotrebi atomskog oružja.

Ako imate rakete blizu ruskih granica kojima možete da obarate ruske interkontinentalne projektile, onda ste u situaciji da imate ogromnu prednost u eventualnom atomskom sukobu, imate „višak” vremena ne samo za prvi udar, već i za drugi.

I ne samo to, kontejneri u kojima bi trebalo da budu te američke rakete presretači drugih raketa mogu vrlo brzo da se napune drugim projektilima, odnosno balističkim ofanzivnim raketama.

Dakle, Ukrajina, Baltik, Rumunija i Bugarska samo su završetak dugogodišnje politike opkoljavanja Rusije bazama NATO-a. Vrlo opasna igra po evropski i svetski mir.

(Politika)