Zbog ove kolumne gori internet: Zašto šetač iz ’96. ne šeta danas..

U poslednjih 48 sati jedan od najkomentarisanijih tekstova na društvenim mrežama je kolumna koju je za list “Danas” napisao Vladimir Vuletić, sociolog, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i predsednik Upravnog odbora RTS-a.

On je napisao da učesnici građanskih protesta koji se već devet dana odvijaju u Srbiji, nemaju veliku svest o političkim aktivnostima i da su usmereni u negativnom pravcu. Tekst je naišao na kritike onih koji podržavaju proteste, ali i na podršku onih koji kažu da se protestima želi srušiti izborna volja naroda.

Vuletić je u listu “Danas” objavio tekst “Beograd je svet“ u kojem se distancira od protesta koji se u više gradova Srbije održavaju posle predsedničkih izbora na kojima je pobedio kandidat vladajuće koalicije i aktuelni premijer Aleksandar Vučić.

Kaže da stoji iza navedenog teksta, osim iza naslova “Zašto ne podržavam šetnje?” koje je uredništvo stavilo na naslovnu stranu, jer kako kaže, nije reč o tome da li on proteste podržava ili ne, već pokušava da socijalne događaje posmatra što distanciranije.

Kolumnu prenosimo u celosti:

Tito je bio lider svetskog ranga; migranti iz Afrike i sa Bliskog istoka studirali su u Beogradu i nisu izazivali ksenofobiju; svemir je bio naša granica, a Milivoje Jugin, koji je izveštavao o osvajanjima istog, bio je mitski lik mog detinjstva.

Ne čudi otuda da smo, pre dvadeset godina (1996/97), marširajući protiv izborne krađe išli za transparentom Beograd je svet. Poruka je bila šira od povoda, jasna i razumljiva čitavom svetu. Kosmopolitski duh Beograda nije se dao ugušiti.

Bilo nam je muka od izolacije i samoizolacije. Bili smo zatvoreni sa svih strana i želeli smo da budemo deo sveta uprkos tome što nas je, s razlogom ili ne, taj svet odbacivao.

Ali Beograd je, uprkos tome, bio svet. Čak i u tom, za nas, turobnom vremenu Beograd je pokazivao put kojim će svet poći. Pištaljke, lonci i poklopci pojavljivaće se kasnije u svim narandžastim revolucijama, a bombardovanje Srbije (i Čačka) ne samo da će dati smisao opstanku NATO nego će predstavljati presedan za mnoga buduća bombardovanja koja će promeniti tok istorije.

Danas, dvadeset godina kasnije sa setom se sećam parole Beograd je svet. Slušam i gledam mlade ljude koji veruju, kao i mi tada, da će izgraditi bolje društvo. Ali to je jedina sličnost.

Oni šetaju iza parole Vučiću – Šrederu! Kakav vrišteći parohijalizam! Kakav generacijski obrt! Za nas je reper bio svet, a za današnju generaciju Vučić. Mi smo tražili priznavanje izbornih rezultata, danas se bore protiv rezultata izbora.

Mi smo težili svetu, a današnji protesteri zaziru od sveta. Njih plaše svetom. Jedni im govore da iz sveta dolaze migranti; drugi im kažu da je “odliv mozaka” najstrašnija pošast.

Plaše ih da u tom svetu živi Šreder. Oni ne znaju ko je Šreder, ali idu za transparentom na kome se nalazi njegovo ime, misleći da je to neka neman iz mračnog sveta nindža kornjača. Rekli su im da je Šreder poslao nemačku vojsku da bombarduje Srbiju. Rekli su im da je on bombardovao i jeo našu decu. A onda se neki nesrećnik setio da je Šreder gore nego peder.

Nisu im rekli da je Šreder – dok je bio kancelar, a i danas je tome ostao dosledan – najvažniji evropski promotor zbližavanja EU i Rusije. Zagovornik snažne EU, njenog proširenja i socijalno-liberalnih vrednosti.

Nisu im rekli ni šta je diktatura, a šta demokratija. Te definicije ne mogu da stanu u 140 karaktera. Nisu im rekli ni da je osnovni preduslov za uređivačku nezavisnost javnog medijskog servisa (JMS) da ne zavisi od novca iz budžeta. Mnogi od onih koji danas usmeravaju proteste pre samo tri meseca su sa skupštinske govornice tražili ukidanje TV pretplate.

Uprkos njima RTS je očuvao nezavisnost. Prema izveštaju agencije Birodi, a na osnovu praćenja svih glavnih informativnih emisija tokom mesec dana predsedničke kampanje, RTS je “svim kandidatima omogućio maksimalno pozitivno predstavljanje, a obim zastupljenosti je srazmerno ujednačen”. http://www.birodi.rs/tematska-praznina-kampanje-za-predsednicke-izbore/ Ovaj zaključak posebno blista u kontekstu pretežne navijačke atmosfere koju su, prema istom izvoru, stvarali TV Pink i N1 – svaka za svoj groš.

To su činjenice. Uprkos njima, društvenim mrežama kruže laži i napadi na RTS, njene novinare i urednike, a kao kruna pritiska na uređivačku politiku traže se ostavke čelnih ljudi RTS. Mada nisam iz te branše, pitam se kako je moguće da nijedno od novinarskih udruženja ne stane u zaštitu nezavisnosti JMS i ne osudi javni linč svojih kolega, uglednih novinara i urednika RTS.

Zato ne čudi što umesto argumenata medijskom sferom dominira senzacionalizam, što se kao kuga šire tračevi i glasine i izmišljaju skandali i afere sa ciljem da se kod mase stvori emotivna napetost i negativan odnos prema žrtvama linča i tako onemogući kritičko postavljanje pitanja i uguši sumnja čak i u najbesmislenije tvrdnje.

Najzad, još jedna upadljiva razlika ovoga u odnosu na naš protest je nedostatak duha i duhovitosti. Parole sa protesta 96/97. pretočene su u knjigu Buka u modi. U današnjim parolama dominiraju psovke od kojih bi se mogao sastaviti samo katalog uvreda. Razlog je jednostavan.

Tadašnje proteste vodili su mladi, nekompromitovani i veseli ljudi za kojima su udavače vikale – Čedo, oženi me! Današnje proteste usmeravaju mrzovoljni i osvetoljubivi džangrizavci i lajavci u ocvalim godinama. Ko će za njima povikati – Bojane, oženi me!

(Telegraf.rs/Danas)