Vučić se u senci Erdogana, Putina i Trampa švercuje kao mnogo manji problem. Ne pravi buku, vlada kako hoće i radi šta mu se kaže. Međutim, ako misli da je odradio posao, grdno se vara, piše „Dojče vele“.
„Nemačka spoljna politika poznaje dve konstante: kontinuitet i oprez. A to znači da ministar spoljnih poslova Nemačke nije došao u Srbiju da podrži proteste već Aleksandra Vučića. Diplomate ne kritikuju svoje domaćine javno.
Ne verujem da Gabrijel nije iza zatvorenih vrata spomenuo sve ono što je napisano u izveštaju Evropske komisije kao i u svim izveštajima organizacija koje beleže korupciju i gušenje medijskih sloboda.
U svim tim izveštajima stoji jasno da je srpska demokratija falična jer ne vladaju institucije već zakon partijskog kazana, jer se ne izveštava slobodno već upodobljeno.
Ali to naprosto nije došlo na red. A kad će, ne zna se.
Interes Berlina je jasan: stabilni odnosi u regionu. To podrazumeva da Beograd ne talasa sa Kosovom. I da preko Banjaluke ne zateže sa Sarajevom. Da se ne obazire na povremene neugodne tonove iz Zagreba. Vučić je tu lekciju savladao besprekorno. Ponaša se na očekivani način.
To je nemačkoj političkoj eliti dragoceno. Strah od nestabilnosti kakva je vladala devedesetih je u temelju doživljavanja Vučića kao stabilizatora. On to vešto koristi.
Međutim, Vučić neće proći sa svojim nedemokratskim ponašanjem. On bi u stvari, ako zaista želi u EU, morao da iz korena promeni način svoje vladavine. Da se mane partijskog diktata nad društvom, da oslobodi medije iz zagrljaja u kojem jedva da dišu. Da ohrabri sudije da traže savamalske fantome, makar došli do njegovog praga.
Hoće li to Vučić učiniti? Neće. Da li će Berlin da mu kupi svo njegovo evropejstvo ako to ne učini? Neće.
Berlin samo zna da za sada Vučić nema ozbiljnu alternativu. Ali onog trenutka kada se Vučićev model potroši, a studentski zahtevi postanu zahtevi većine građana, on neće moći više da glumi rešenje. Jer će i Berlin da ga definiše kao problem“, zaključuje „Dojče vele“.
(Agencije)