ČEČENI U UKRAJINI: PUTINOVO PSIHOLOŠKO ORUŽJE

Čečeni su stekli reputaciju žestokih ratnika u dva rata protiv Rusije, prvom od 1994. do 1996. i drugom od 1999. do 2014. Bio je to najkrvaviji sukob unutar granica Rusije i bivšeg SSSR-a od Drugog svetskog rata do danas.

Čečenski ratnici se sada bore u Ukrajini na obe strane fronta. Oni koji su pobegli u Ukrajinu nakon ratova koji su opustošili njihovu zemlju podržavaju ukrajinske oružane snage, iako je njihovo učešće gotovo neprimetno.

Međutim, najava napravljena uz veliku medijsku pompu 25. februara da će trupe Ramzana Kadirova biti poslate u Ukrajinu da se bore zajedno sa ruskom vojskom je izazvala pometnju među zapadnim medijima.

Ramzan Kadirov, predsednik Republike Čečenije od 2007, čak tvrdi da je otišao u Ukrajinu, lično. On je lojalni pristalica Vladimira Putina koji je vratio Čečeniju pod okrilje Ruske Federacije ne libeći se da korisri nasilje kao jedno od oružja u svom arsenalu.

Kadirov predvodi desetine hiljada čečenskih boraca poznatijih kao Kadirovci. Nijedan drugi savezni entitet u Ruskoj Federaciji nema oružane snage ove veličine. Iako su Kadirovci pripadnici Nacionalne garde Rusije, oni ostaju pod isključivom komandom Kadirova, koji takođe nosi zvanje general-majora.

Kako onda treba tumačiti njihovo učešće u Ukrajini? Treba ga tumačiti kao ono što jeste a to je Psihološko oružje. Posle ratnih sukoba u Čečeniji, mnogi od tih boraca imaju „račune“ koje žele da izravnaju sa pravoslavnim življem. kob u Čečeniji je ne zavaravajmo se, imao značajnu versku konotaciju. Mnogi od njih su izgubili voljene, majke, očeve, sestre, decu, mnogi su izgubili porodice i vide u ovom ratu priliku da vrate, milo za drago.

Da li je bila mudra odluka ruskog establišmenta da pošalje čečene u Ukrajinu. Sa vojne strane gledišta, da jeste. Ali, sa kulturološke i verske strane nije. Sama ta odluka je naišla na nezadovoljstvo mnogih pravoslavnih Rusa i na kraju se može pokazati kao kontraproduktivna.

Mnogi analitičari smatraju da ruska vojna strategija nije funkcionisala u prve dve nedelje rata. Ukrajinski otpor zajedno sa ruskim poteškoćama u snabdevanju, kao i lošom koordinacijom različitih armijskih korpusa i problemima motivacije među regrutima i profesionalnim vojnicima, je znatno usporio napredovanje ruskih trupa.

Suočena sa ovim vojnim i logističkim poteškoćama, Rusija je sada psihološki rat učinila centralnim elementom svoje strategije. Najava ulaska Kadirovljevih trupa u rat i propaganda oko toga deo su nastojanja Rusije da destabilizuje neprijatelja.

Kadirovci su pre svega specijalisti za obezbeđenje osvojenih gradova. Poznati su po disciplini koju su nekada i surovo sprovodili u samoj Čečeniji, u Donbasu 2014. gde su intervenisali, i u Siriji gde su neki od njihovih vojnika još uvek raspoređeni.

Najava Rusije da se dovode čečenske trupe trebalo je da izazove strah u ukrajinskom stanovništvu.

Slično, glasine da su njihove specijalne snage dobile konkretnu misiju da ubiju ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog imaju za cilj da poseju neizvesnost i stvore strah. Međutim, njihova uloga može ići dalje od toga: Moskva je poslala jedan od ovih bataljona u Donbas 2014. da proruske ustanike očisti ih od njihovih najnedisciplinovanijih elemenata.

Prisustvo čečenskih trupa pokazuje da se Moskva priprema za urbani gerilski rat u Ukrajini. Kadirovljeve trupe bi mogle da budu prednost za ovo, ne samo da savladaju lokalni ukrajinski otpor, već i da disciplinuju ruske trupe i njihove podružnice.

Druge, više političke dimenzije direktno i indirektno hrane rusku propagandu i psihološki rat koji ona vodi. Nastupi Ramzana Kadirova na čečenskoj televiziji i na društvenim mrežama stalno podsećaju na njegovu lojalnost Vladimiru Putinu.

Iako se ta lojalnost ponekad graniči sa klišeom, ipak ilustruje podršku nekada pobunjenog federalnog subjekta koji je sada pao u red nakon dva nasilna rata bez presedana i uspostavljanja autoritarnog režima koji je na platnom spisku Moskve.

Naravno, personalizacija politike i donošenja odluka u Federaciji utišava sve glasove neslaganja, ako ih ima.

Činjenica da Kadirov oličava ovu sliku kohezije je paradoksalna, međutim, s obzirom na to da odnos Moskve i Groznog i dalje karakteriše neka vrsta posebne autonomije unutar Federacije.

Na drugom nivou, podrška Kadirova je podsetnik posvećenost Federacije da podržava Putina bez obzira na etničke i verske granice.

Ove razlike se brišu zajedničkim ciljevima suprotstavljanja Zapadu i borbi protiv ukrajinskih vlasti koje su opisane kao nacisti. Međutim, na fasadi ovog ad hok saveza počinju da se pojavljuju pukotine, koje će biti teže sakriti ako se rat oduži.

Čini se da je Kremlj tražio od lidera federalnih subjekata da brane zvanični diskurs da je ovaj rat „specijalna vojna operacija“ koja cilja samo vojne ciljeve. Za većinu njih moglo bi biti teško da održe ovu dimnu zavesu jer među njihovim stanovništvom počinju da se postavljaju pitanja o značajnim gubicima koje izgleda trpi ruska vojska .

Ali pozivanje na rusku vojsku, bez više detalja, ima tendenciju da zamagli njen multietnički karakter. Stručnjaci čak procenjuju da neetnički Rusi (tj. ruski državljani, ali neruskog porekla) čine većinu u vojsci.

Dolazeći iz manje socijalno-ekonomski federalnih entiteta, ovi članovi bi mogli predstavljati značajan udeo gubitaka ruske armije. Takvom scenariju se nisu mogli suprotstaviti Kadirovljevi pozivi da se brzo interveniše u Ukrajini. Takvi pozivi bi se mogli pokazati kontraproduktivnim za Putina.

Uloga Kadirovca u sukobu u Ukrajini daleko je od jednodimenzionalne. Osim boraca koji nadahnjuju, oni takođe oličavaju potpunu posvećenost federalnih subjekata Putinu.

Međutim, ova idilična slika bi mogla da pukne ako se rat prolongira. Upotreba ovih trupa je rizična. NJihova loša integracija u lanac komandovanja mogla bi da umanji koristi povezane sa njihovim angažovanjem uz regularne jedinice ruske vojske.

S obzirom da Kadirovljev trijumfalizam izgleda nadrealan, on bi mogao postati politička obaveza prema Putinu.

Uz svu versku težinu koju raspoređivanje muslimanskih jedinica, protiv pravoslavnog, bratskog naroda nosi, problem predstavlja i velika nezavisnost čečenskih jedinica, koje su pre svega, odane Kadirovu. Dok Putin uživa lojalnost Kadirova uživaće i lojalnost njegovih boraca u suprotnom bi mogao da ima veliki problem.

Za sada se sa taktičke strane ovaj potez, koji je mač sa dve oštrice čini isplativim. Verovatno će u bliskoj budućnosti nastaviti da bude isplativ, dok je teško predvideti njegove dalekosežne posledice po moral i borbenu gotovost ruskih trupa.