Home / AKTUELNO / Dr Nele Karajlić o uspehu svoje knjige, jugonostalgiji, Sarajevu, EU-u, Moskvi, rokenrolu, fudbalu…

Dr Nele Karajlić o uspehu svoje knjige, jugonostalgiji, Sarajevu, EU-u, Moskvi, rokenrolu, fudbalu…

Posle četiri izdanja i više od 80.000 prodatih primeraka knjige „Fajront u Sarajevu“, koju su objavile „Novosti“ u saradnji sa „Lagunom“, autor dr Nele Karajlić rekapitulira za naš list ovaj nadrealni izlet u književnost.

karajlic- nele

* Jeste li iznenađeni uspehom knjige? Dobili ste i nagradu „Zlatni hit liber“…- Naravno da sam iznenađen! Ni u snu nisam pomislio da će knjiga pobuditi ovoliko interesovanje kod publike. Znao sam da će je pročitati određen broj mojih fanova, ali nisam ni slutio da će interesovanje probiti sve limite. Zaista je neverovatno šta mi se sve događalo. Prelazim ulicu, kad mi taksista trubi iz kola i pokazuje mi knjigu. Stojim u redu u pošti, kad gospođa iza mene stidljivo vadi moju knjigu iz tašne… Jedan moj drug mi priča da je u kasnom septembru ležao na plaži sa još tri gosta i da je svako od njih čitao moju knjigu. Englezi imaju dobru reč za to. Hit. Udarac!

* Šta je suštinski privuklo čitaoce – vrednost knjige ili ime autora?
– Mislim da je tajna uspeha činjenica da se u njoj opisuje najmanje pet mitoloških kategorija, počev od osamdesetih koje u našem sećanju sijaju kao neko zlatno doba, zatim Sarajevo, koje je na nesvakidašnji način izborilo mesto najomiljenijeg grada u bivšoj Jugoslaviji, pa sama Jugoslavija, na koju danas gledamo podeljenih osećanja i rok muziku koja će dvadeseti vek odvojiti od svih ostalih vekova.

* Posle višegodišnjih rokenrol turneja, 2014. ste proveli na promocijama knjige… I, kakvo je iskustvo?
– Ne može se porediti. Promocija knjige je prijatno ćaskanje sa onima koji te vole i cene, a turneje i koncerti su napor, stres, putovanja, napetost. Na turnejama jedino što je lepo je onih dva sata dok ste na pozornici. Ostalo je „dizanje tegova“.

* Jesu li vas književne večeri pomalo vratile u Sarajevo?
– Kao i pisanje knjige, i razgovor s publikom je bilo vraćanje u prošlost i posećivanje ovog metafizičkog Sarajeva, u kome danas žive stotine hiljada njegovih stanovnika posećujući ga na raznim internet-stranicama, „fejzbucima“, društvenim mrežama. Međutim, moja publika nisu samo bivše Sarajlije, već i oni koji nikad nisu bili u njemu, koji su o tom gradu slušali legende i mitove.

* Koliko ste knjigom uspeli da „produžite život“ vašem mitološkom gradu?

– Pitam se da li je Sarajevo, ovo moje, metafizičko Sarajevo, koje je rasuto po svetu od Aljaske do Australije, sada definitivno premešteno u virtuelni svet društvenih mreža, „jutjubova“, mejlova, blogova i sajtova, i koliko će dugo na tom, meni zagonetnom terenu, još opstati. Da li će i deca naše dece sa istim žarom pričati svojoj deci o tom čudu koje se pojavilo u dvadesetom veku, da li će sa istim entuzijazmom i oni otkrivati stare skečeve „Nadrealista“ i nikad zaboravljene pesme „Pušenja“, kako ga sada otkrivaju generacije koje ne pamte ni Miloševića, a kamoli Tita. Kada će doći trenutak kad će broj lajkova na tim sajtovima početi da pada, kada će se jedna po jedna veb-stranica vezana za ovaj grad gasiti zbog neplaćene rente, kada će magija o kojoj sam pisao u ovoj knjizi definitivno iščeznuti?

* Otkuda tolika mistifikacija Sarajeva?
– Do izlaska ove knjige nisam ni znao koliko je mitsko mesto Sarajevo zauzimalo u dušama Jugoslovena. Pitam se kojom li se alhemijom služila istorija kada je od grada stešnjenog u kotlini prekrivenoj maglom i surovim vekovima, predodređenog samo za kaznionicu, napravila mesto o kome se ispredaju legende, vezu priče koje žive i danas. Kakav je to kulinarski proces prošao kroz ruke sudbine, pa je grad koji je pejorativno nazivan „tamnim vilajetom“, postao omiljeno mesto među narodima SFRJ, simbol slobode, obeležen humorom, muzikom i dobrom zajebancijom. To u ovoj maloj knjizi nisam uspeo da odgonetnem.

* Jeste li osetili jugonostaliju kod čitalaca?

– Hodajući po promocijama stekao sam utisak da se u Srbiji na Jugoslaviju gleda sa velikom dozom nostalgije i blagonaklono. Moja knjiga, iako nije rekla mnogo toga dobrog o toj zemlji, još je više probudila to osjećanje u ljudima. Sa druge strane, čini mi se da ljudi u Srbiji naginju ka osećanju da su ostali narodi zapadnog Balkana koji govore istim jezikom, ako ne (bivši) deo njihovog tela, ono barem braća po jeziku i mentalitetu. To osećanje dele sve političke pozicije u Srbiji, od onih koji još uvek sanjaju liniju Karlobag – Virovitica i ne znam šta već, do onih koji smatraju da je red da se svima pojedinačno izvinimo. Ovi prvi duboko su uvereni da su svi narodi manje ili više derivirani od Srba, a ovi drugi da nam je mnogo bolje bilo dok smo bili zajedno. Osećaj je, međutim, isti.

* Na koji način su vas „pročitali“ u Republici Srpskoj?
– Taj osjećaj jedinstva sa braćom po jeziku u RS je potpuno iščezao. Ne postoji više. Kao da mu je istekao kredit. Nije više važno ko je od koga nastao, podela je jasna i vidljiva i o njoj je efemerno razgovarati. To se, međutim, ne može nazvati nacionalizmom, već gubitkom osećaja zajedništva. To je tako. U RS se desila još jedna evoluciona stvar. Nestala je podela između četnika i partizana. Moj istančani njuh već nakon nekoliko minuta može da prepozna sa čijim simpatizerom razgovaram. Posle nekoliko nastupa u RS primetio sam da tu razliku više ne primećujem. Da li su svi postali četnici, ili su postali partizani, stvar je iz kojeg ugla gledate, ali oba ta naziva ne nose više negativne konotacije.

* Imate li neku „insajdersku“ informaciju, kako je knjiga primljena među sarajevskom rajom?
– Među građanima metafizičkog Sarajeva primljena je fantastično, što se tiče grada koji je danas administrativni centar Bosne i Hercegovine, nemam validnih podataka.

* Frontmen sarajevskog „Pušenja“ Sejo Sekson poručio je da biste morali da „preskočite rov“ i da se vratite u Sarajevo da biste ponovo mogli da sarađujete…
– Ne znam o kom rovu Sejo priča. Ima ih više. Ja sam sve rovove preskočio iako nijedan rov nisam iskopao. Poslednji rov koji sam preskočio bio je rov sačinjen od laži i spletki koje su bujale u mom gradu, koje su dovele do rata, koje su kontrolisale njegov tok i koje, nažalost, i dalje rastu na tom tlu. Moja knjiga je samo mali pokušaj da se te laži identifikuju. Drago mi je da me Sejo poziva u Sarajevo (administrativni centar BiH). Iskoristio bih njegovu gostoljubivost da ga pitam da li mogu sa sobom da povedem i ostalih 199.999 bivših Sarajlija koji su taj grad napustili poput mene, u panici, pod pritiskom i bez igde ičega. Nekako mi je bezveze da se vratim sam.

* Šta su vam planovi za 2015? Hoćete li se sa „Zabranjenim pušenjem“ vratiti na rokenrol scenu?
– Što se muzike tiče, mislim da je red da se ona odmori od mene. Ide joj dobro, svakako.

* Planirate li nastavak „Nadrealne televizije“?

– U planu mi je projekat „Nadrealna istorija“. To je priča o jednom od najuzbudljivijih događaja ne samo u istoriji našeg naroda, već i čovečanstva – Sarajevskom atentatu. Glavni junaci su istorijske ličnosti osvetljene jednim drugim, do sada neviđenim svetlom. Priča o Mladoj Bosni i atentatu koju pripoveda „Nadrealna istorija“, bazirana je na tomovima knjiga i svedočanstava o ovom periodu u kome je naš narod, bez sumnje, bio, ako ne ispred, a onda najmanje u korak sa demokratskim svetom.

* A šta je vaš uslov za novu saradnju sa Sejom, koji je i jedan od glavnih likova vaše knjige?

– Ja nemam nikakav uslov za novu saradnju sa Sejom. Istina, ja nemam nikakav uslov, zbog toga što o toj saradnji ne razmišljam. Uzgred budi rečeno, ja sam bio uveren da on živi u Zagrebu i da kompletan njegov bend sa Sarajevom ima veze koliko i ja sa Teheranom. Kada se on to vratio u Sarajevo? Ili je to možda još jedna od laži koje moramo identifikovati?

* Šta uopšte mislite o talasima koje dobijamo iz EU da se ponovo integrišemo, pomirimo, približivo, sve sa prigodnim kovanicama „ovi prostori“, „regionalna saradnja“, „Zapadni Balkan“…

– Parcijalizacija jedne velike zemlje služila je da se njeni komadi lakše kontrolišu, a ukrupnjavanje tog razbijenog tržišta služi za lakšu prodaju proizvoda. Balkanski narodi bi trebalo da se pomire između sebe samostalno, bez pritiska spolja, ali pošto smo se pobili pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice, teško je da ćemo se pomiriti bez njenog tutorstva. Dokle god narodi regiona misle da im se sreća nudi iz inostranstva, dotle će ovde vladati nesreća. Kako reče Nikita Mihalkov, ako svoj život ne urediš svojim rukama, njega će uređivati tuđe ruke.

* Koliko je Srbija vešta u ovoj tvrdoj spoljno političkoj utakmici Možemo li opstati na tankoj žici između Rusije i EU, Kine i SAD?
– Mislim da možemo. Igra je vrlo osetljiva, ali ulogu koju igramo u drami pod naslovom Ukrajina zasada igramo veoma dobro. Nažalost, svako zatezanje konopa između Istoka i Zapada najjače se oseti na mestu gde se Sava uliva u Dunav, a obično na tom mestu konop i pukne. Možemo se samo nadati da su veliki igrači ove ozbiljne igre, koja je odavno prestala da bude smešna, svesni svoje snage i moći, kao što su to bili Kenedi i Hruščov u doba krize u Zalivu svinja, pa su uništenje planete odgodili za neki drugi put.

* Umišljamo li sopstvenu bitnost u toj istorijskoj tuči slonova, ili je naša pozicija zaista važna – od 1914. do 2014?

– Mi smo velikim nacijama uglavnom bitni samo kada se treba tući u njihovo ime protiv neprijatelja. Tu su nas upotrebili i 1914. i 1941. Kada se nakon toga dele ordenja, nas uglavnom zaborave. Pa Srbi su bili jedini narod koji je u Drugom ratu imao dva pokreta otpora, a ne postoji nijedan udžbenik kod naših saveznika koji napominje njihovoj deci da smo uopšte digli glavu protiv fašizma. Previše smo mali da bi nas primetili. Drugi problem je što, hteli mi to ili ne, Zapad na nas gleda kao na male Ruse, a istovremeno su nam veliki Rusi previše daleko da im se teško možemo sakriti pod skute. I jednima i drugima smo uglavnom kolateralna šteta. Prvima u slučaju bombardovanja 1999. godine, a drugima u tuči oko „Južnog toka“. Ali, i s tim se živi!

* Dobili smo i nove uslove Berlina za početak pregovora sa EU. Podseća li vas, na primer, zahtev da uklonimo „Park mira“ na skeč „Nadrealista“ kad policija pleni „opasno cveće“?

– Gomilanje uslova postaje zabavno. Uskoro će nam prepisati i način na koji treba da se oblačimo, kojom rukom da se češemo, kakvu kafu da pijemo, s kim da razgovaramo a s kim ne…. Rečju, učiniće sve da nam odlože ulazak koliko god mogu. Da se graničimo sa Rusijom, možda bismo već bili punopravni član. Ovako, predaleko smo od Istoka, ali i od Zapada. Meni se, pravo da vam kažem, u Evropu ne žuri. Ja mislim da je mnogo važnije da mi sebe promenimo, nego da uđemo u Evropu ovakvi kakvi smo.

* Jeste li, odlaskom da živite na selo, pokazali na ličnom primeru da je budućnost: bekstvo iz ekonomskog i socijalnog „ekspres lonca“ u koji se pretvaraju gradovi?
– Gradovi su svakako mrtvi, a Srbija mora reanimirati selo, jer tu leži njena snaga. Nemamo naftu, ali imamo zemlju, čija je lepota skupo plaćena. Ta nas je zemlja odgojila i nahranila i zbog nje niko ovde nije umro od gladi. Ne vidim razloga zašto to ne iskoristimo. Hrana će svakako postati dragocenija od nafte, vrlo brzo.

* Imamo fudbalere u najboljim ekipama, a reprezentacija nam je ponovo doživela totalni fijasko… Je li to naš usud – dobri pojedinci i očajan kolektiv?
– To je pitanje sistema i organizacije. Fudbal je ogledalo života, a život kod nas je neorganizovan i histeričan. Jednostavno, potreban je sistem, bilo kakav, samo da je sistem. Kod nas to ne postoji. Taj talenat za neorganizaciju nasledili smo od naše dramatične prošlosti u kojoj smo često morali da se razbijamo po grupama da bismo preživeli. Nakon toga, svaka grupa je mislila da je ona glavna. Dobar deo „odgovornosti“ leži na duši najdemokratskije religije na svetu u koju verujemo, ali koja nam dozvoljava da njene dogme tumačimo kako god hoćemo i po vlastitome nahođenju, a da pri tome ne snosimo nikakve posledice. Otuda je jasno zašto naši igrači u ozbiljnim sistemima funkcionišu besprekorno, a kad dođu u naš haos, ne snalaze se. Odakle početi sređivanje? Od novog zakona o sportu, kojeg, kako vidim, svi izbegavaju. Valjda se dobro osećaju u haosu koji vlada.

* Kao deo „Nadrealista“ koji su predvideli raspad SFRJ, vidite li nekakav epilog nove svetske drame?
– U poslednjoj seriji smo predvideli raspad Evropske unije. Ne sekirajte se, do toga neće doći sve dok Srbija ne uđe u nju. A ova igra oko Ukrajne previše je ozbiljna da bismo se oko nje mogli zajebavati.

* Šta biste poželeli građanima u narednoj godini?
– Mirnu i dosadnu godinu u kojoj nema nikakvih velikih istorijskih događaja, osim u domenu sporta i kulture

(Predrag Vasiljević, Novosti)

 

Check Also

POČEO OBRAČUN: ZABRANjENE DEMONSTRACIJE PROTIV MERA ZA SUZBIJANjE ŠIRENjA KORONAVIRUSA!

Najviši nemački sud potvrdio je danas zabranu demonstracija u gradu Bremen na severu zemlje. Demonstraciju …