Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tek završeni parlamentarni izbori vratili su na političku scenu srpske radikale. Njihov neprikosnoveni ideolog i lider Vojislav Šešelj vraća se posle 13 godina u punoj formi i priznaje da je nezadovoljan sa osam odsto dobijenih glasova. Šešelj odbija tezu da sva snaga SRS-a leži u njemu.
U zemunskom Magistratu, sedištu radikala, prilično je mirno. Nekada perspektivni komunista, najmlađi doktor prava u SFRJ, a potonji disident, četnički vojvoda i haški robijaš dočekuje nas u plavoj “lakosta” majici sa karakterističnim osmehom.
Kakvo vam je zdravlje?
– Imao sam ozbiljnih problema. Sada mi je zdravlje odlično.
Da li da vam čestitamo na rezultatima izbora? Očekivanja su bila veća?
– Očekivanja su bila veća, moram da priznam. Nismo nezadovoljni, ali je veoma važno što smo povratili parlamentarni status i sada su nam svi prolazi otvoreni za sledeće izbore koji vrlo lako mogu biti naši. Do tada smo opozicija.
Ispada da je snaga SRS-a u vama i da se vašim povratkom stranka vratila u parlament?
– Ne mislim da je snaga SRS-a u meni. Mi smo bili u haosu. Za ovih godinu i po dana mi smo reorganizovali stranku i kadrovski je ojačali. Formirali smo mnoge mesne odbore koji su zamrli, obnovili opštinske odbore.
Ko su danas glasači SRS-a?
– Po starosnoj dobi, najviše mladi ljudi. To se vidi po našim mitinzima. Drugo, najsiromašniji društveni slojevi su za srpske radikale i oni koji su najtvrđe rusofilski nastrojeni.
Da li je na vaš izborni rezultat uticalo ponovno bujanje nacionalizma u Hrvatskoj?
– Nema to nikakve veze. Svaka hrvatska država je ustaška država. I ona može postojati samo kao ustaška. Nama su mnogo opasnije prikrivene ustaše poput Stipe Mesića, Ive Josipovića, Vesne Pusić i Zorana Milanovića. Ciljevi su im isti i uvek žele da Srbiji napakoste, da joj nanesu zlo. A ovi koji su sada na vlasti, oni su otvorene ustaše. I onda znate s kim imate posla.
Da li mislite da je vreme da se u regionu konačno smire tenzije?
– Nemoguće je to smiriti. I što bi Srbija uvek pravila ustupke da bi se nešto smirilo? Hrvati neće. Oni traže 10.000 hektara zemlje s leve obale Dunava, traže Šarengradsku adu, zalažu se za ukidanje Republike Srpske. Sad još samo mi da dajemo ustupke i da se zaklinjemo u neko prijateljstvo. Nema prijateljstva. Hrvatska nacija je nastala od Srba konvertita. Tamo je malo pravih Hrvata. Hrvatski jezik je zamro. On se govori još u Austriji i u nekoliko sela u Italiji.
Kome je više odgovarao raspad SFRJ? Da li ste vi priželjkivali takav scenario?
– To su hteli Hrvati. Mi nismo priželjkivali raspad, nismo ga želeli. To su hteli Hrvati i Slovenci.
Vratili ste se u domaću politiku pa su krenula i podsećanja na nekadašnji period u kome ste bili i te kako aktivni. Ima li nešto zbog čega se kajete ili što smatrate da nije bilo dobro u vašoj dosadašnjoj političkoj karijeri?
– Postoje mnoge stvari koje bih danas, sa ovolikim iskustvom i naknadnim znanjem, mnogo bolje izveo, realizovao, postigao veće uspehe. Ni zbog čega se ne kajem. Ponosan sam na svoju ukupnu političku prošlost.
Ni zbog onih brutalnih aktivnosti, potezanja pištolja na studente i taksiste, na primer?
– Prvo, to nisu bili ni studenti ni taksisti. To je bila rulja koja me je napala na ulici. Rulja me je napala kada sam izlazio iz Narodne skupštine. Đilas je bio na čelu te rulje. I kada je krenula, ja sam potegao pištolj. Šta, da li ću leći na zemlju da me lakše zgaze? Kada sam potegao pištolj i opsovao im majku, oni su ustuknuli.
A ono sa Nikolom Barovićem? Ni to nije bilo brutalno?
– Zašto je bilo brutalno?
Pa zato što je čovek prebijen posle emisije s vama.
– On je ulepšan. Znate li vi kako je on bio ružan pre toga? To mu je ulepšalo lični opis. Da li je on mene gađao čašom vode u studiju? Da li sam mu rekao da pred kamerama neću ništa, da će mi to skupo platiti? Da li mi je vređao ženu?
Vi ste njemu uvredili oca. Njegov otac je stradao pod sumnjivim okolnostima.
– Nisam, samo sam iznosio činjenice. Nisam govorio o tome kako je stradao njegov otac. Samo sam iznosio činjenice da je on bio glavni advokat svih ustaša kojima je suđeno šezdesetih godina. Posle emisije sam ga udario nekoliko puta. Onda su se pojavile neke nove okolnosti na koje nisam mogao da utičem.
Veliki deo života ste proveli po zatvorima. Kako to utiče na čoveka, da li vas je to promenilo? Ili, kako neki kažu, Šešelju prija zatvor?
– Ne utiče zatvor na sve isto. I ne može se generalizovati. Ali bio sam svestan zbog čega sam u zatvoru. Nikada nisam otišao u zatvor zbog kriminala. Nikada ništa nisam ukrao ni proneverio. Nikad nikog nisam ubio. Nisam ni povredio bez nekog baš valjanog razloga. I ponosan sam na sve svoje zatvore. Zahvaljujući odlasku u zatvor osamdesetih godina postao sam najslavnije ime srpskog disidentskog pokreta, jugoslovenskog. Jedno vreme sam čak i Đilasa zasenio po popularnosti u celom svetu. Dakle, to je imalo svoju svrhu. Izbačen sam u prvi plan antikomunističke borbe u bivšoj Jugoslaviji.
A Hag?
– Što se tiče Haškog tribunala, to je za mene bio veliki izazov. Bio bih duboko nesrećan čovek da me nisu tužili. Onda bi to bio znak da sam u vreme ovih ratova bio niko i ništa. Valjda sam imao neku ulogu, valjda sam nešto doprinosio borbi srpskog naroda. I na svu sreću, optužili su me. Drugo, uspeo sam da pobedim Haški tribunal. Da li je to ogromna satisfakcija, da li je to vredno 12 godina života? To ostaje za sva vremena. Jednog dana biće svejedno ko je od nas umro u krevetu, ko je umro na bojnom polju, ko je umro ovamo ili onamo. Važno je delo koje ostavi.
Kako gledate na mogućnost da se taj postupak ponovi ili da drugostepena presuda bude drugačija? Da li biste se vratili?
– Rekao sam jednom da se više nikada neću dobrovoljno vratiti. Neka oni rade šta god hoće, baš me briga. Pobedio sam. I ceo svet shvata da sam pobedio. Niko to ne osporava. Ni moji najveći protivnici. Jedino što su hteli da predstave da je to bilo po američkom nalogu da bih došao da ugrozim Vučića. Kao, sada je on nešto važan. To je smešno.
Veza s Rusijom je jedna od ključnih stvari u politici SRS-a. Da li biste u nekoj varijanti možda bili spremni da se odreknete Kosmeta, u zamenu za čvrst savez s Rusijom, ako bi neka slična trgovina bila moguća?
– Ne, ni po koju cenu nikada se ne bih odrekao Kosova i Metohije. Nikada. Jedini način da sačuvamo Kosmet je integracija s Rusijom. Uz rusku pomoć ikad, a uz integraciju u Evropsku uniju nikad ne možemo sačuvati Kosovo i Metohiju. To je razlog više da se integrišemo s Rusijom. Evropska unija učestvuje u otimanju Kosova i Metohije, a mi hoćemo na silu s njom da se grlimo i ljubimo, da budemo prijatelji.
Ko je osim SRS-a u Srbiji od političkih stranaka na toj liniji sa Rusima zaista iskren?
– Nijedna druga stranka osim SRS-a.
Još neke se izjašnjavaju kao rusofilske, recimo DSS.
– Prvo, sam Obradović iz Dveri je pre neki dan izjavio da on nije rusofil. Po svojoj strukturi ličnosti Sanda Rašković-Ivić to nikada nije bila, nikada. Drugo, imamo zakulisnu ulogu Jasmine Vujić (nuklearni fizičar i dekan na američkom Univerzitetu Berkli) u rukovodstvu Dveri. Imamo zakulisnu ulogu nekog službenika američke ambasade koji je sa njima u stalnom kontaktu.
Kog političara u Srbiji izvan SRS-a cenite?
– Od političara? Nema nikoga. Koga cenim, taj je već odavno u SRS-u.
Ko vam je onda najomraženiji?
– Tomislav Nikolić.
Da li je to lični odnos?
– Lični zato što sam nekada u njega imao neograničeno poverenje, pa me je izneverio. To je kod mene izazvalo snažno osećanje lične mržnje, animoziteta, kako god hoćete to da nazovete.
Njega više mrzite nego Vuka Draškovića?
– S Vukom sam se vrlo brzo razišao. Dva, tri meseca i razišli smo se. Sa ovim sam bio iskreni prijatelj i saborac 17 godina.
Kako komentarišete tvrdnje da ste sarađivali sa Službom bezbednosti? Kakvo je danas vaše mišljenje o Jovici Stanišiću?
– Ja sam sa Stanišićem najčešće bio u sukobu. Taj sukob je trajao do Haga. Čak i prvu godinu u Hagu. Prosto sam uživao da ga provociram kad god ga sretnem. Njemu je to smetalo.
Tvrdite da niste imali veze sa DB-om?
– To su gluposti. Imao sam kontakte s nekima koje sam uspeo da pridobijem na našu stranu, koji su bili četnički orijentisani. Od Udbe sam uzimao informacije, a ne ona od mene.
Kako ste uspevali da od Udbe uzmete informacije?
– Angažovao sam određen broj penzionisanih funkcionera Udbe, oficira Vojne bezbednosti, formirao sam jednu obaveštajnu grupu koja se zvala Feniks. Sedište je bilo u Ohridskoj ulici. I onda kad sam otišao u zatvor, u septembru 1994. godine, u jednom momentu policija ih je sve pohapsila i saslušavala. Oni su priznali, nisu ništa krili. I nisu oni tu mogli da im nađu krivično delo, nisu mogli da dokažu odavanje državne tajne jer je to malo teže dokazati. A oni penzioneri, učlanili se u stranku i…
Ali, u njih više nisam imao poverenja. Primetio sam da su sada informacije značajno drugačije nego što su bile i da se kreću u drugom pravcu. Polako sam to ugasio. Onda se pojavio Boža Spasić sa idejom da formira agenciju RIS, Radikalsku informativnu službu. Dobro, ja prihvatim. On mi je dolazio svakog četvrtka negde pola sata ili sat pred konferenciju za štampu i donosio neke informacije na papiru. Ali i u to sam posumnjao.
Zašto?
– Ne znam. Nekako mi je to bilo problematično. Jednom su preko Tome pokušali da mi plasiraju lažne informacije. Preko nekog funkcionera Partizana. Toma je došao s njim u kontakt, bio je neki susret sa onim slikarom Tapijem, koji je pripadao Makinoj mafijaškog grupi, i on je kao Tomi dao poverljive informacije da ih meni prenese. Toma mi je to doneo na papiru. Malo sam se raspitivao i nisam mogao da nađem potvrdu. Onda sam formirao treću grupu koja je radila do mog odlaska u Hag. Određene informacije davala je i Tomislavu Nikoliću. On se toliko uplašio u vreme “Sablje” da je sve to što je dobijao spalio. Meni je sad žao, to je rađeno u jednom primerku i to sad nemam. I sad kad sam se vratio strpljivo sam obnavljao tu službu i ona danas aktivno funkcioniše.
Objasnite nam tu dilemu oko titule vojvode. Da li ste pravi četnički vojvoda?
– Tu je titulu meni dao vojvoda Momčilo Đujić na Vidovdan 1989. godine kod manastira Libertivil u Čikagu.
On je posle vrlo oštro tvrdio da to nije tačno.
– Jeste. Ja sam 1990. godine miropomazan. Vladika Fimilijan me je miropomazao u zvanje četničkog vojvode. Đujić jeste kasnije bio neprijateljski raspoložen prema meni. Iz nekih razloga koji se tiču njegovih egzistencijalnih problema. Živeo je u San Markosu, na samoj meksičkoj granici, bojeći se da u jednom trenutku američka administracija ne odluči da ga isporuči Jugoslaviji ili Hrvatskoj, a imao je dogovor sa FBI ili nekim tamo u Americi da mu dojave ako do toga dođe da beži u Meksiko. I on je mene proglasio za četničkog vojvodu kad nije bilo nikakvih sporenja između mene i Amerikanaca.
Nakon što sam se okrenuo protiv američke politike, Đujić se okrenuo protiv mene. To je bilo posle posete američkog kongresmena Džima Mudija Beogradu, negde početkom septembra 1991. godine. Kada sam mu sve skresao u lice, pred velikim brojem osoblja američke ambasade, šta mislim o američkoj politici na Balkanu i ponašanju američkog ambasadora Cimermana u Beogradu. Inače sam do tada bio rado viđen u američkoj politici. Kad sam dobio pasoš prvi put posle izlaska iz zeničkog zatvora za pola sata sam dobio američku vizu na godinu dana sa neograničenim brojem ulazaka.
Zato što ste bili antikomunista?
– Da. Stao sam tamo u red. Čim su me prepoznali odmah su me uveli u kancelariju, kafa, sok, viski. Nisam hteo da pijem viski. I za pola sata viza. Tako i naredne godine. Kad sam 1989. bio u Americi bio sam obasut priznanjima američkih zvaničnika zbog svoje antikomunističke borbe. U Klivlendu, gradonačelnik Klivlenda Džordž Vojnović dodelio mi je nagradu kao borcu za ljudska prava. Onda, bio sam u Kolambusu, to je glavni grad države Ohajo, u poseti Senatu. U moju čast tog dana na Senatu je bila izložena državna zastava Ohaja koja mi je poklonjena uz sertifikat na kraju posete. I u Vašingtonu me je primio ministar Edvard Davinski, nijednog srpskog disidenta nijedan američki ministar nije primio. U Stejt departmentu me je primio šef odseka za Sovjetski Savez i istočnu Evropu, pa sam onda bio i u Kongresu i u Senatu. Organizovali su mi i svečani ručak u zgradi Kongresa.
Da nije to razlog zbog čega ste bili u sukobu s intelektualnim krugovima u Beogradu, možda su bili ljubomorni? Stiče se utisak da ste posle bili najbrutalniji u obračunu baš sa onima koji su vam najviše pomagali u vreme komunističkog progona?
– To nije tačno. Nikada nisam bio brutalan u obračunima. Uvek sam pamtio svako dobročinstvo. Međutim, pred odlazak u zatvor, kada sam uhapšen sa grupom od 28 intelektualaca u Beogradu 1984. godine, pa su nas pustili iz zatvora posle nekoliko dana, imao sam sastanak sa Dobricom Ćosićem i ovim profesorima praksisovcima, Ljubom Tadićem, Svetozarom Stojanovićem, Mihajlom Markovićem. To je bilo u hotelu “Park”, u restoranu. Njihova ideja je bila da ne idem u Sarajevo jer će me uhapsiti, ali ja sam hteo da idem.
“I dobro, šta očekuješ od nas?”, pitao je Dobrica, a ja sam mu rekao: “Pa, eto, da talasate u javnosti i ako možeš da mi objaviš knjigu mojih tekstova u inostranstvu.” On je to preuzeo na sebe pred svima. Ja sam jadan imao te tekstove sklonjene kod različitih ljudi po Beogradu. Za dan, dva sam sve to prikupio i odneo kod Dobrice. Naravno, nije bilo ništa od objavljivanja. To je ono što mi je malo stvorilo mučninu u stomaku.
Vojislav Seselj 754Zašto se sukob s tom grupom oko Dobrice Ćosića nastavio i kasnije?
– Vraćam se iz zatvora i odem kod Dobrice Ćosića i Mihajla Markovića, prirede mi neki ručak. Tražim posao, ne mogu da ga dobijem. Pisao sam zato otvoreno pismo Predsedništvu SFRJ. I to onako žestoko, preteći da ću se s puškom u rukama sa dvogodišnjim sinom na leđima probijati preko granica ako mi ne daju pasoš. Oslovio sam ih sa “uvažena gospodo”. Neki ljudi iz disidentskog miljea su me osuđivali zbog toga. Da je to preoštro.
Na primer, sedeli smo u stanu Višnje Đorđević u Kosovskoj ulici kada je s njom živeo Milan Komnenić. Tu su bili Danica i Vuk Drašković, mislim i Danko Popović i još neki. Svi su me kritikovali zbog toga. Jedino me je Dana Drašković podržala.
Odlazimo Vuk Drašković i ja kod Dobrice. On nas primi u svom radnom kabinetu i odmah se ostrvi na to moje pismo. Skoro sat vremena mi je držao pridike, te pismo je ovakvo, te onakvo. Ja ćutim kao zaliven i samo ga slušam. Vuk odmah na njegovu stranu. Vuk je bio takav, povodljiv i patio je od tih autoriteta. U sukobu s nekim ko je stariji ili autoritativniji ili je na većem stepenu moći i uticaja, on je uvek bio na njegovoj strani. Saslušam Dobricu i onda sam odlučio – danas sam ti u kuću došao poslednji put, nikad više. Ljubazno se pozdravim. Dobrica mi je bio pozajmio neki novac da štampam knjigu, prvu zabranjenu knjigu, 12 miliona ondašnjih dinara. Šesnaest miliona je bilo 1.000 maraka, znači to je bilo oko 750 maraka. Uredno sam mu sve vratio. Ja njemu koverat. “Evo”, kažem:”Hvala ti”, mi smo tada bili na ti. “Mnogo mi je značilo. Uspeo sam da rasprodam knjigu zahvaljujući tome što je zabranjena i izvoli.” On kaže: “Ne treba, nisam mislio da mi to vraćaš!” “Molim te, Dobrice, ja sam pozajmio i ja vraćam.” Tada mi je i Klara Mandić pozajmila 10 miliona. I njoj sam vratio. Doduše, ona je uzela knjige, pa da proda. Bila je veoma korektna.
I Drašković vam je tada pozajmio novac?
– Vuk Drašković mi je pozajmio pet miliona i nije hteo da mu vratim. Ja navaljujem, on neće. Onda mu donesem na poklon neki skupoceni zlatni prsten sa srpskim grbom koji sam dobio od nekih naših emigranata.
Šta se posle dešavalo?
– Sutradan ujutru Dobrica zove Vuka Draškovića i u dugom razgovoru mu sve ponavlja ono o meni i mom pismu što je već izgovorio pred nama dvojicom. Drašković se čudi, pa sve je juče čuo. Ja mu kažem: “Vuče, da nisi toliko glup shvatio bi, on je to nama prvo govorio u svom kabinetu misleći da ga snimaju. Pošto nije bio stoprocentno siguran da mu snimaju kabinet, to je sve ponovio preko telefona da bi se distancirao od mog pisma.” Sve do devedesete godine, vidi se iz mog policijskog dosijea, Udba je neprekidno vagala da li da me hapsi ili ne.
Da li to znači da je Dobrica bio udbaš?
– Ne. To znači da se on uplašio da ako mene uhapse da neko njega ne dovede u vezu. Hteo je da se distancira od mene.
Pa, kakvo je generalno vaše mišljenje o njemu?
– Imam izvanredno mišljenje o Dobrici Ćosiću kao piscu. Mi smo svi išli kod njega na poklonjenje kao patrijarhu srpske opozicije. Za mene je on bio pojam u tim mojim prvima danima i mesecima. Ali on je bio disident do određene granice, kao i praksisovci. Dokle im ne preti opasnost od hapšenja.
Na primer, 1984. godine došao sam u Beograd na savetovanje Filozofskog društva Srbije, gde sam održao referat. Veliki petak je bio, mene obaveste da je te večeri u stanu Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj ulici, tribina Slobodnog univerziteta i da će govoriti Milovan Đilas. Ranije sam se upoznao sa Đilasom, sreli smo se nekoliko puta. Odlučim da dođem. Prilazi mi Miladin Životić i kaže da ne idem jer se tamo spremaju hapšenja. I svi su praksisovci bili obavešteni. Ljuba Tadić, Nebojša Popović, Svetozar Stojanović i Zagorka Golubović, niko nije otišao. Svog sina Borisa je Ljuba Tadić obavestio, ni on nije išao, ali je njegova žena (Veselinka Zastavniković) otišla. Ni do danas ne znam da li je ona bila obaveštena pa je ipak otišla, bila je hrabra žena. Moguće da bi ona otišla i da je znala. Dakle, oni su bili disidenti do određene mere, do koje su sigurni da ne idu u zatvor. Ja sam bio prvi koji je zakoračio krupnim koracima, prkosno, i u zatvor. Tu nismo mogli da se nađemo.
Kako ste se s njima slagali po pitanju nacionalne politike, vaša ideja o velikoj Srbiji kod njih nije naišla na dobar prijem?
– Nikada to ni na koji način nisu osporavali oni ljudi sa kojima sam se družio. Neki od nas su bili nacionalisti, neki nisu.
Ko je tu bio na vašoj strani?
– Veselin Đuretić je uvek bio na mojoj strani, na primer. Ovo sam hteo da vam kažem. Došlo je do još jedne stvari. Obećali su mi posao u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, gde su bili ovi profesori praksisovci. To su mi obećali Mihajlo Marković tri puta, Svetozar Stojanović i Dragoljub Mićunović. I kad je čuo Ljuba Tadić, on je eksplodirao od muke. Iz čiste ljubomore. Zato što je on decenijama bio zaljubljen u Klaru Mandić i njemu je smetala neka moja tadašnja bliskost s Klarom Mandić. I on je bio van sebe i suprotstavio se. I ja ostanem i dalje bez posla.
Pa jeste li uspeli da se zaposlite negde u tom periodu?
– Prime 1988. Kostu Čavoškog u taj centar i ostane upražnjeno njegovo radno mesto u Institutu za uporedno pravo. Raspiše se konkurs i ja se prijavim. Imao sam zvanje docenta, odnosno zvanje naučnog saradnika. To je prvo naučno zvanje u hijerarhiji. Jedini sam bio prijavljeni kandidat, ispunjavao sve uslove i komisija koja je pisala referat napisala ga je pohvalno, afirmativno, do poslednjih nekoliko rečenica. Znate ko se suprotstavio mom izboru? Zorica Radović, žena Vojislava Koštunice. Ona me je sprečila da se tamo zaposlim.
Koji je argument imala?
– Jednostavno me iz nekog razloga nije podnosila. Naveli su da su moji radovi više političko-teorijski nego pravni. Nema to veze.
Ipak, bili ste član Hrvatskog sociološkog društva. Da li je to tačno?
– Jeste. To je bio način da dođem do mogućnosti da učestvujem na naučnim skupovima. Bio sam član Filozofskog društva Srbije od 1983. Učlanio sam se na predlog Nebojše Popova. Boža Jakšić me je onda predložio u Hrvatsko filozofsko društvo i Sociološko društvo Hrvatske. I tamo su sve bili praksisovci. Bio sam blizak s njima. I kad sam uhapšen u Sarajevu, oni su svi stali u moju odbranu. Bilo je i dosta Srba tamo, Gajo Petrović, Danko Grlić, Milan Kangrga.
Da li danas imate kontakt s nekim od tih ljudi iz Hrvatske?
– Ne, nemam nikakav kontakt od devedesete godine. Kad sam se vratio iz zatvora, 1986. godine je bio naučni skup Sociološkog društva Hrvatske na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prijavio sam referat u kome sam napao Kardelja. A kad se pročulo u Zagrebu da dolazim, onda je saopštenjima reagovao Savez boraca. Digla se frka u javnosti. Grad-heroj neće Šešelja. Ja dođem tamo i raspalim po Kardelju na tom skupu.
Zašto ste 1997. godine prepustili Milutinoviću mesto predsednika Srbije?
– Kako sam mu prepustio, ali kako? Objavili smo 20 brojeva “Velike Srbije” u kojima smo dokazivali da su izbori pokradeni. I da je sprečena naša kontrola izbora. Pogotovo na Kosmetu. Tamo su nam hapsili kontrolore. Kad je polagao zakletvu svi naši poslanici su skočili na noge i skandirali mu “lopove, lopove” i izašli. Šta smo još mogli da uradimo, osim da izazovemo krvoproliće? Došao je tada Gelbard da prenese Miloševiću pred predsedničke izbore da su protiv Šešelja sva sredstva dozvoljena. Znači, da nas je pobio na ulici ne bi imao problema.
Ovih dana se u medijima moglo čuti da vi pretite krvoprolićem u vezi s izbornim rezultatima.
– Nije tačno. Kažem jednu rečenicu, zovu me novinari, od toga izmisle celu priču. Ili se nešto našalim. Nismo stranka koja je bilo kada izazivala krvoproliće.
Šalili ste se za ovo da ćete na ulice da izvedete 4.000 četnika?
– To je bilo više u ironičnom tonu. Ne možemo ih mi izvesti. Onda to malo obrade, udare naslov na naslovnoj strani.
Vi ste onda žrtva tabloida?
– Nisam žrtva. Tabloidi su mi pomogli.
Da li ćete se kandidovati za predsedničke izbore?
– To će odlučiti Centralna otadžbinska uprava SRS-a.
Da li mislite da Nikolić može da ostane na mestu predsednika?
– Ne. Ko bi za njega glasao? Toliko je korumpiran, kompromitovan… Ceo svet nam se smeje zbog njegove lažne fakultetske diplome koju je stekao da nijedan ispit nije polagao.
Zašto kažete da je on korumpiran?
– Odakle onolike kuće i stanovi, otkud onoliko silno bogatstvo???
Ima proizvodnju rakije?
– Prodajte vi rakiju. Da li hoćete da vam ja dam rakiju, pa probajte da je prodate?
Da li mislite da će Srbija ikada ući u EU?
– Ne. Pre će se EU raspasti nego što će Srbija postati njen član.
Kako komentarišete to što nas Hrvati blokiraju?
– Pa, sve zlo možete očekivati od Hrvata. Hrvati kao nacija postoje isključivo na antisrpskoj mržnji. Kada bi Srbi u jednom trenutku nestali, odmah bi nestalo i Hrvata jer bi prestao razlog njihovog postojanja. Oni postoje da bi mrzeli Srbe jer su konvertiti koje je Vatikan zatrovao. Vatikan nam nikada neće oprostiti što je Sveti Sava formirao srpsku nacionalnu crkvu. Do tada je dve trećine Srba pripadalo zapadnoj crkvi.
Kakvo je vaše mišljenje o Miloradu Dodiku?
– Sa Dodikom smo večito bili u sukobu. Imao sam najnegativnije mišljenje, ali sada ga podržavam što se bori za Republiku Srpsku i što je blizak Rusima.
Šta danas mislite o Miri Marković? Bila je za vas “veštica sa Dedinja”.
– Napadao sam je dok je bila jaka i moćna. Dok je bila jedna od najmoćnijih ličnosti u Srbiji. I kada smo bili u dubokom političkom sukobu. Sada je cenim i poštujem kao suprugu Slobodana Miloševića s kojim sam u Hagu postao iskreni prijatelj.
Da li se Laufer javlja?
– Javlja se. Rekao sam da Laufer nije jedan čovek, pojedinac. To je grupa ljudi.
Šta vam je Laufer javio, vi forsirate priču da Đinđića nisu ubili Šiptar i Kum, odnosno Legija i Zvezdan, da nije učestvovala ta ekipa.
– Nisam to nikada rekao, da nisu oni. Tvrdim i danas da nije dokazano da su ga oni ubili. Odnosno, nije dokazano da je Zvezdan Jovanović ubio Đinđića. Nema nijednog materijalnog dokaza.
Kako?
– Ništa tu nije dokazano. Cela presuda se temelji na iznuđenom priznanju Zvezdana Jovanovića. Njemu je priznanje iznuđeno nakon teških batina i posebno pretnji da će mu likvidirati celu porodicu. On je to potpisao bez prisustva advokata. Pošto to nije bilo upotrebljivo na sudu, onda su naknadno angažovali advokaticu Vesnu Radomirović da potpiše kao da je bila prisutna. Zbog toga je presuda Zvezdanu Jovanoviću pravno ništavna. Ja uopšte ne poznajem Zvezdana Jovanovića. Meni je veoma važna pozadina.
Šta je po vama pozadina?
– Pozadina je u tome što su neki ljudi režima hteli da se otarase Đinđića. Zato što je Đinđić počeo da sprema obračun. Vođena je operativna operacija “Kolubara” za koju je lično Đinđić bio zainteresovan, a koja je raskrinkavala kriminalne radnje Nebojše Čovića.
Đinđićeva uloga je znači bila pozitivna?
– Ne. On je negativac, mafijaš. Sukobila su se dva krila mafije, a ranije je sve to bio surčinski klan. Onda je izvršena diferencijacija, jer je jedan deo te mafije Đinđić hteo da prevede u legalne poslove, to je uradio sa Čumetom. Pošto smo dobili neke kredite za asfaltiranje po Srbiji, umesto da angažuje domaće firme, Đinđić je sve te poslove poverio Čumetu… Ogromna je zarada bila od tog asfaltiranja i to su delili Čume, Đinđić i Čeda Jovanović.
A Legija je ispao iz igre?
– Legija nije ni bio u igri. Dušan Spasojević je ispao iz igre.
A ko se stavio na njegovu stranu?
– Legija. Legija je tek tada pristupio Spasojeviću, kada se on odvojio od Čumeta. Onda je došlo do sukoba između ta dva klana. Đinđić je hteo da likvidira Legiju i Frenkija. I da se obračuna sa zemunskim krilom klana.
Zašto Legiju i Frenkija?
– Pa, zato što ih se iz nekog razloga plašio. Zato što je Frenkija smatrao opasnim u pogledu bezbednosti, a za Jovicu i mene je smatrao da je dovoljno da nas isporuči Hagu.
Kakva je uloga stranih službi u svemu?
– Nakon što je Đinđić ubijen engleski ambasador je tražio da novi predsednik Vlade bude Nebojša Čović. Tome se suprotstavio Zoran Živković, hteo je da on bude premijer. Pošto se suprotstavio, naterali su ga na vanredne izbore, a počistili ga u DS-u i doveli Borisa Tadića. Tadić je doveden kao miljenik Engleza i Amerikanaca. A Živković je trajno odbačen, za sva vremena, jer tu nije bio kooperativan. Živković nema velike pameti, ali je bio uporan, onako kao sivonja.
A koga su hteli Amerikanci?
– Oni su hteli Čovića. I to im nije uspelo. Onda su, posle nekoliko dana nakon ubistva, uhapšeni Dušan Spasojević i Mile Luković Kum. Njih je odao Bagzi. Oni su živi i zdravi dovedeni u SUP u 29. novembra. Tamo su saslušavani pod teškim batinama i dali su neke iskaze do kojih još nisam došao. Pitanje je i da li su sačuvani. I nakon što su saslušani i teško prebijeni, doneta je odluka u vrhu DOS-a da budu ubijeni. U odlučivanju su učestvovali Nebojša Čović, Čedomir Jovanović, Dušan Mihajlović i još neki. Glavni organizator tog ubistva bio je Nenad Milić, koji je tada bio zamenik ministra Unutrašnjih poslova.
Sa kojim političarem je Legija bio blizak?
– Zemunski klan je pomogao Čoviću da se otarasi Škrbe. Željko Škrba je jedan krupan kriminalac koji se zbližio sa Čovićem i služio mu je kao likvidator i za zastrašivanje. Međutim, vremenom se osilio. Dođe u njegov kabinet, noge na sto i tako. Ako nema Čovića, on odlučuje umesto njega. Postao mu je nepodnošljiv.
Da li ste otišli u Hag jer ste imali informaciju, kao što ste naveli, da vam je Laufer javio da je više stotina engleskih specijalaca stiglo u Srbiju pred atentat na Đinđića?
– U Hag sam otišao zato što je protiv mene podignuta optužnica.
Da li ste vi znali da će se nešto desiti?
– Znao sam da su došli. Na konferenciji za štampu, mislim 25. januara 2003. godine, rekao sam da je došla jedna jedinica engleskih specijalaca.
Da li ste se plašili da će vas ubiti jer ste znali da se nešto sprema?
– Ne. A u “Sablji” bi me sigurno ubili. U “Sablji” da. Međutim, nisam znao da će doći do “Sablje”. Znao sam da će doći do oružanih okršaja, do krvoprolića. Ali ni u jednom trenutku nisam rekao da će baš ubiti Zorana Đinđića.
Vi ste znali Dušana Spasojevića? Kakvo je to bilo prijateljstvo?
– Da. Upoznali smo se na njegovu inicijativu. Prvo su ti “zemunci” planirali da me ubiju. Najviše sam im stao na žulj kad sam bio predsednik Administrativnog odbora Savezne skupštine koje je istraživalo okolnosti ubistva Pavla Bulatovića. Bio sam tu zahvatio i “zemunce”, “surčince” i mnoge druge. I oni su odlučili da me ubiju. Međutim, nekako je došlo do toga da se predomisle kad su već ušli u sukob s Đinđićem. Krajem avgusta su tražili kontakt sa mnom. Dolazili su i kod mene u Batajnicu. Poslednji put su došli pred moj odlazak u Hag da me ubeđuju da ne idem, da sam potreban srpskom narodu, da će me oni čuvati, da će poslati oklopno vozilo po mene da me odvezu u Kulu. Da je cela ova jedinica Crvenih beretki spremna za mene da pogine.
Šta je to značilo? Da li je to značilo da su se oni već pripremali za atentat?
– Ja sam njima objašnjavao koliko je važno da odem u Hag, da tamo obaram te optužbe protiv srpskog naroda, da pobedim Haški tribunal.
Da li je Legija dolazio?
– Jeste. Dolazili su Dušan Spasojević, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Najviše je Spasojević govorio. Bio je, onako, najrečitiji.
AMERIKANCI MOGU DA ZAIGRAJU NA RADULOVIĆA
Šta mislite o Saši Raduloviću i njegovom ulasku u parlament?
– Mislim da je to jedna neozbiljna opcija koja je u trenutku dobila neki zamah u javnosti, značajan broj glasova, to ne sporim. On je ušao u parlament zahvaljujući tim glasovima, ali on nema infrastrukturu. Nema ozbiljan politički koncept. Zna protiv čega je, a ne za za šta je. On je isto prozapadna opcija. Nije nemoguće da Amerikanci zaigraju na njegovu kartu kao novog lidera prozapadne opozicije. Ovi su svi potrošeni i treba da ih odbace.
INTELEKTUALCI ČESTO NISU ELITA
Vi ste bili najmlađi doktor nauka. Šta mislite ko su danas predstavnici srpske elite i koliko je elita bitna? Koja je njena uloga?
– Nerado govorim o eliti. Šta je to elita? Elita može biti na konkretnom planu. Može biti elitni naučnik iz oblasti biologije, medicine, ovoga ili onoga. Ali da postoji društveni sloj kao elita nigde ne postoji, pogotovo ne postoji u Srbiji. Elita su najuspešniji ljudi u određenoj struci. I dobar majstor je elitni majstor, vodoinstalater, električar.
Da li imamo dovoljno dobrih, kvalitetnih ljudi u svim oblastima?
– Pa, imamo. Ali neki kada govore o eliti misle na intelektualce. Intelektualci često nisu nikakva elita. Postoji kategorija elitizma intelektualaca. To je jedna negativna kategorija kada umišljeni intelektualci glume da su neko i nešto. Takvih, nažalost, imamo najviše. Ko vam može iz Vučićeve vlade biti elita kada ih je s koca i konopca sve tamo sakupio. Da li vam je jedan Aleksandar Vulin elita, ili Velimir Ilić, ili Zorana Mihajlović? Postoji na Zapadu ta teorija elita, ona je prilično problematična i u sociološkom smislu, a govoriti o srpskoj eliti je teško. Neko bi tu odmah ubacio sve akademike. Mi znamo kako su neki od njih birani i da ne zaslužuju svi da budu elita. I da objektivno nisu svi elita.
(ekspres.net)
