Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Kao i svaka strast, i ova „protestna strast“ se vremenom troši. Da bi se ljudi okupili ponovo u većem broju, potrebna je neka iskra. Sigurna sam da će se ona desiti.
To u intervjuu za „Blic“ kaže potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić i naglašava da jedino strast za vlašću vremenom jača, što se, kako naglašava, vidi kod ovog režima.
Koje su benefiti protesta, a šta su bile greške?
– Protesti su podstakli bojkot skupštinskih zasedanja i skrenuli pažnju na medijski mrak u Srbiji. Brisel prvi put jasno govori o tome da parlament ne funkcioniše, da nema prave slobode medija i da je vladavina prava upitna. To je korist od protesta. Što se grešaka tiče, mislim da su očekivanja bila prevelika i nije ih trebalo pothranjivati. Mislim na priču „Vučić pada posle 13. aprila i nećemo se razići dok ne padne“.
Da li i dalje mislite da je bojkot parlamentarnih izbora najbolje sredstvo u borbi protiv vlasti?
– Da izbore bojkotuje cela opozicija, to bi bio dobar put. Ovako će oni koji ne izađu na izbore, principijelno ne želeći da daju legitimitet režimu, postati vanparlamentarna opozicija. Znam dobro kako to izgleda jer sam bila šefica DSS dok je stranka bila van Skupštine. Tada sve vaše aktivnosti liče na lajanje iza plota. A postoji i velika šansa da se ugasite jer odbori na lokalu prelaze kod onih s kojima vide perspektivu.
Dragan Đilas je izjavio da je on za to da se odmah unutar Saveza za Srbiju donese odluka o bojkotu. Šta vi mislite? Da li treba već tokom leta to obelodaniti ili treba sačekati septembar?
– Mislim da treba hadne glave, veoma promišljeno doneti odluku na jesen. Treba ponoviti zahtev režimu za razgovorima na kojima bismo istakli zahteve za slobodom medija, zabranom funkcionerske kampanje kao i ukidanje prakse da šef države učestvuje u kampanji i da nosi liste od republičke do opštinske. Tek nakon ovoga treba da usledi konačna odluka. Savetujem strpljenje.
Lider PSG Sergej Trifunović najavio je da će izaći na izbore. Ima još opozicionih stranaka koje najavljuju isto. Da li vam to smeta, pošto smo mogli da čujemo kritike da „ko ide na izbore, nije prava opozicija?“
– Bilo bi lepo da se sujete ostave po strani i da pokušamo da postignemo dogovor o zajedničkom stavu sa onima koji su opozicija režimu.
Šta očekujete da vlast uradi pa da odustanete od bojkota?
– Da sam na mestu vlasti, izašla bih u susret zahtevima opozicije. Ako je režim tako siguran u svoju nadmoć, zašto beži od civilizacijskog standarda jednakih uslova za sve aktere u izbornoj trci?
I bojkot podrazumeva kampanju, jeste li za nju spremni?
– Hajde da vidimo možemo li postići iole prihvatljive izborne uslove. Za odluku o kampanji bojkota ima vremena.
Ukoliko od bojkota ipak ne bude ništa, da li ste počeli da radite na pronalaženju i obučavanju 20.000 kontrolora?
– Stranke članice Saveza za Srbiju imaju solidnu infrastrukturu i mislim da možemo pronaći kontrolore.
Utisak je da se u opoziciji sve dešava sporo. Zašto?
– Utisak sporosti daje veliki pritisak kome je opozicija izvrgnuta. Pored toga, akcije se dogovaraju i nije moguće reagovanje „na dugme“. Mi nismo kao naprednjaci koji u Skupštini glasaju bukvalno na zvonce. Eto, i to treba ukinuti.
Francuski predsednik Emanuel Makron bio je u Srbiji. Da li ste, kao Narodna stranka, tražili susret s njim?
– Dobila sam poziv da se vidim s Makronovim savetnicima, ali sam bila van Srbije i nisam prisustvovala sastanku. Mislim da je Savez za Srbiju tražio sastanak i da je, kako kažu, došlo do previda pa je Makron kasno obavešten o zahtevu.
Kako vam se čini Makronov govor na Kalemegdanu koji je bio prilično nabijen emocijama? Bilo je daleko srdačniji i prisniji nego ruski predsednik Vladimir Putin u januaru.
– Makronov govor na Kalemegdanu bio je emotivan u pogledu zajedničke istorije. Šteta što ništa od toga nije rekao u Parizu prošlog novembra na stogodišnjicu okončanja Velikog rata. Vučićevo poniženje tamo bilo je ponižavanje Srbije i njene žrtve. Od Makrona smo čuli da je Kosovo država i da Srbija neće lako ili verovatno nikako u EU.
U dijalogu Beograda i Prištine od novembra je vakuum. Makron je obećao pomoć, organizovaće sastanak sa Albancima i Angelom Merkel. Kako to komentarišete?
– Makron želi da od Nemačke preuzme palicu vođenja spoljne politike Evropske unije. Zato je i obećao pomoć u nastavku dijaloga Beograda i Prištine.
Šta biste prvo uradili po pitanju Kosova da ste u prilici da odlučujete?
– Uspostavila bih pravi politički dijalog u Srbiji o pitanju KiM i to, pre svega, u Skupštini. Kosovska kriza nije od juče i ne može se rešavati preko kolena, bez poštovanja Ustava Srbije i Rezolucije 1244.
Hoćete li se vratiti u parlament?
– Povratak u Skupštinu treba da bude zajednička odluka. A uslov da do toga dođe je iskrena promena atmosfere u parlamentu, uspostavljanje kulture dijaloga. Postoje već manje proceduralne promene u radu, ali treba da potraju i da dokažu da promene ima.
Mnogo je teških reči u politici, uvreda, sve češće i na račun fizičkog izgleda… Vređaju predstavnici vlasti, ali i opozicija. Da li je i vaš utisak da je previše mržnje u javnoj sferi?
– Previše je mržnje i isključivosti u javnoj sferi. Dokle god vređanje u Skupštini bude tolerisano, a sa naslovnica od vlasti kontrolisanih tabloida i režimskih televizija budemo imali huškanje i ratobornu isključivost, dogod se šef države ponaša kao vođa navijača, mržnja će cvetati.
