KOKAN MLADENOVIĆ U INTERVJUU: „GORI SU ONI KOJI TRPE NEGO ONI KOJI VLADAJU..“

Reditelja Kokana Mladenovića zatičemo u Svilajncu, gde u tamošnjem Centru za kulturu radi poslednje probe najnovije predstave čija je premijera bila u petak na istom mestu.

Predstava „Pad” se bavi osetljivom temom pogibija radnika koje se knjiže samo kao statistički broj i usputna vestica novinskih crnih hronika. U tri slova naslova predstave i onoga što sa scene pruža tročlana glumačka ekipa (Branislav Trifunović, Nina Nešković i Jelena Blagojević) stalo je mnogo toga šireg od te kratke reči. Nije to jedini pad koji se tragično završava u ovoj zemlji i ovom društvu.

– Pad je metafora celokupnog stanja u zemlji. To je pad sistema vrednosti, morala, ekonomskog sistema i, pre svega, sunovrat jednog humanog odnosa prema zaposlenim ljudima. Godinama strada jako veliki broj radnika.

Kad smo pre tri meseca počeli da radimo ovu predstavu, bilo ih je 39 ove godine, a pred premijeru ih je već 44. Indikativno je da za sve te smrti niko nije uhapšen, niko suđen, niko kažnjen, nijedno gradilište nije zatvoreno.

Ljudi su postali glineni golubovi, igračke korporativnog fašizma koji živimo. Očigledno je da postoji sprega vlasti i građevinske mafije i tu su radnici igračke. Ovaj naš korporativni fašizam ima lice neofeudalizma.

Vi niste postali samo vlasnik radnog mesta, radnog vremena, već i vlasnik celokupnog života jednog radnika. Prosto, određujete sudbinu ljudi, igrate se njihovim životima, terate ih u smrt i za to ne odgovarate.

U ovoj predstavi se o tim strahotama govori iz intimne vizure jedne devojčice koja je izgubila oca i koja pokušava da ukaže da to nisu tamo neki brojevi, nego da su to uništene porodice i jedna velika i progresivna nesreća kojoj se kraj ne nazire. I za koju, zaprepašćujuće, niko nije odgovoran.

Kako je došlo do toga da sudbina radnika u ovom prekarijatu o kome govorite zanima još samo njihove najbliže i umetnike?

– Sem što su postali roba, radnici su do te mere zastrašeni i toliko su njihova prava unižena, da su pretvoreni u poslušnu masu. Bilo bi za očekivati da se u zemlji u kojoj je nekada postojala visoka svest o sindikalnim pravima radnika i gde je on bio na pijedestalu, sačuva tradicija radničke hrabrosti i slobodne misli, ali ispalo je suprotno. Nema radničkih pobuna, nema velikih štrajkova, ne postoji sindikat kao snaga, postoje samo korumpirane vođe sindikata koje žive lagodno i predstavljaju deo političke elite, a ne radničkog pokreta i samim tim ne postoji nikakva zaštita radnika u zemlji koja se koliko juče ponosila činjenicom da je radničko-seljačka zemlja.

Radili ste i Selenićevo „Ruženje naroda u dva dela“. Sad ga imamo van pozorišne scene kao politički govor, vlast često upravo taj narod proglašava lenštinama i neradnicima.

– Ogroman je udeo nas kao građana i glasača u krivici koja se tiče toga ko i kako vlada ovom zemljom. Dozvolili smo sebi da nas ljudi od nemorala uče moralu, da nas suštinske kukavice uče hrabrosti, nepošteni ljudi poštenju i tako dalje. Dozvolili smo da ceo jedan sistem vrednosti bude okrenut naglavačke.

Moram da priznam da u poslednje vreme mnogo toga više imam protiv onih koji trpe nego protiv onih koji vladaju. Ti koji vladaju, vladaju zbog našeg kukavičluka i zbog nepostojanja svesti šta su naša građanska prava.

Srbija je trenutno jedna feudalna zemlja u kojoj postoji apsolutni gospodar sa svojim velmožama i raja kao takva. Srbija nije ni republika, ni parlamentarna demokratija. Ona je to samo formalno na papiru, a zapravo je država suspendovane demokratije.

Setih se onih majmuna sa plakata za vašu predstavu „Jami distrikt”. Imam utisak da se događa jedna reverzibilna evolucija, s tim što taj posao ne radi priroda, već gospodari novog doba?

– „Jami distrikt” je postavio jedno ozbiljno pitanje: šta je strašnije – nacije ili korporacije? I kada rigidno shvatite fenomen nacije, na kraju završite kao korisni majmuni korporativnih interesa. Neki su se ljudi dobrano okoristili našom mržnjom, glupošću, takvim shvatanjem nacije, pa danas radimo kao robovi. E, tu gde se „Jami distrikt” završava tim pitanjem da li je strašnija nacija ili korporacija, počinje predstava „Pad”. U njoj su korporacije već pobedile. U njoj je taj bivši građanin sa određenom nacionalnom pripadnošću postao N.N. osoba, korporativni rob.

Sklon padu?

– Nama je u tim nesrećama najviše poginulih građevinskih radnika. Evo dok razgovaramo, u centru Beograda se nakrivio kran koji preti da padne. Postoji taj sveopšti javašluk vezan za prljave tokove novca, za taj sirovi i nezasiti kapital. Većina tih ljudi koji stradaju radi na crno i oni nemaju nikakva prava. Nakon tragedija koje im se događaju njihove porodice ostaju nezaštićene, ne postoje stipendije za njihovu decu, ne postoje žene koje će nastaviti da primaju muževljevu platu, ne postoji niko u toj porodici ko ima sigurnu nedelju pred sobom, a kamoli neku budućnost na duži rok.

Kako se dogodilo da narod to „ruženje” doživljava kao kompliment i lepu reč?

– Postoji jedno sistematsko uništavanje ovog naroda od devedesetih godina prošlog veka. Taj narod je talasom nacionalizma, sveopštom estradizacijom društva, uvođenjem rijaliti programa, novih ratnih pokliča vezanih za Kosovo, pretvoren u vulgarnu masu u kojoj pravih vrednosti gotovo da i nema. Narod je namerno doveden do stadijuma stada. Kako Ilarion Ruvarac kaže Jaši Tomiću i ostalim vladarima srpske Vojvodine: Vi namerno držite ovaj narod na stadijumu stada, jer će pametniji narod tražiti i pametnije vladare.

E, pa ovaj narod i jeste ovako opustošen duhovno da bi se njime lakše upravljalo. Nudi mu se isključivo vulgarna svakodnevica, puna nasilja i lošeg erotizma, perverzija i skandala, puna ispraznih događaja upravo zato da ne bi razmišljali i pitali se o tome a ko su ljudi koji vode našu državu i upravljaju našim životima i šta su bili ljudi koji vode naše živote.

Dnevno nam se servira besramna količina neistina kao istina, da ljudi počinju u to da veruju. Počev od predsednika države koji bar jednom dnevno izgovori neku neistinu, preko celog tog mehanizma zastrašivanja i zaglupljivanja naroda – došli smo do toga da je laž postavljena na pijedestal.

I ne postoji nijedna laž, makar bila očigledna i vidljiva i malom detetu, koju taj državni propagandni mehanizam ne može da pretvori u istinu i da te ljude u nju ubedi putem stotina sati televizijskih emisija i hiljada stranica štampanih medija. Živimo jednu opasnu fikciju koja će nam se kad-tad srušiti na glavu i naš poraz će biti mnogo veći od onog poraza iz devedesetih za koji smo mislili da je finalan i definitivan.

Kad biste napravili predstavu sa junacima naše političke scene, kakva bi to predstava bila?

– Sigurno bi bila farsa. To je jedan srednjovekovni žanr koji vrlo jasno pokazuje dominantno loše osobine likova, ismeva ih i ruga im se. Ljudi koji nas vode i njihovi karakteri su takvi da ne zaslužuju neki ozbiljan pozorišni žanr.

Da bi neko bio učesniik u tragediji ili ozbiljnoj psihološkoj drami, on mora da ima ozbiljan intelektualni potencijal, emotivno bogatstvo i zanimljivu ličnost sa tajnom.

Ozbiljne predstave traže te trodimenzionalne junake sa tajnom. Ljudi koji su nam na čelu su do te mere predvidljivi, da se odmah vidi koliko su sitni prevaranti, secikese, grandiozni lažovi. Ta tipologija likova pripada farsi, ne drami.

Šest godina niste imali premijeru u Beogradu. Jeste li skrajnuti kao nepoželjni, o čemu se radi?

– Od novembra 2012. do predstave „Klošmerl” u BDP-u nisam imao oficijelnu premijeru u Beogradu. „Dogvil” i „Jami distrikt” su dva garažna, gerilska projekta, to nije oficijelni teatar. Problem je govorenje naglas onoga što mislite. Dobar deo našeg pozorišnog života odvija se unutar tih kukavičkih institucija, dobar deo pozorišne javnosti ne želi da se zamera ovim bahatim ljudima na vlasti i posledice su strašne. Svi mi koji govorimo naglas o onome što nam se događa izgnanici smo iz sistema. Ja imam veliku sreću da mi je to izgnanstvo donelo i nešto dobro – neka značajna evropska pozorišta i pozorišta u regionu, ali činjenica da prisilno ne živite u svom gradu i u svom stanu nije prijatna. Beograd godinama nije grad u kome živim, samo ponekad svratim i prespavam.

Jedan ste od osnivača Pokreta slobodnih građana. Saša Janković je objavio da se povlači iz politike. Vaš komentar? 

– Oko Pokreta se okupila sjajna ekipa ljudi i meni je bila čast da promovišem građanske vrednosti sa Srbijankom Turajlić, Dušanom Teodorovićem, Dudom Ivkovićem… To su ostvareni ljudi za koje znate da nisu tu iz neke zadnje namere. Međutim, Saša Janković je vrlo brzo posle toga pokazao da nema kapacitet da bude lider opozicionog pokreta. U politici treba donositi hrabre odluke, neke i riskantne i morate biti spremni na žrtvu, a na našoj političkoj sceni ne postoji niko ko je spreman da podnese ličnu žrtvu zarad opšteg boljitka.

Da li je on to shvatio?

– Ne znam šta je shvatio, ali mi je žao što su ogromna energija i veliki potencijal ljudi koji su bili okupljeni oko te ideje i pokreta propali i što smo iz toga izašli postiđeni. Taj pokret je mogao da napravi preokret na političkoj sceni, nije ga napravio, a to je krivica Saše Jankovića.

Ćustić jedini pokazao hrabrost

Kako se desilo da vaš rediteljski povratak, i to sa jednom od najantirežimskijih predstava („Klošmerl”) bude u Beogradskom dramskom pozorištu na čijem čelu je gospodin Slobodan Ćustić – čovek vladajuće stranke?

– I sam sam bio iznenađen pozivom iz Beogradskog dramskog. Gospodin Ćustić je rekao da ga zanimaju najkvalitetnije predstave i naš odnos i komunikacija je bila maksimalno profesionalna od prvog razgovora do premijere i, paradoksalno, tu se nije uplela politika. Indikativno je da pristalica opozitne opcije u odnosu na ono što ja mislim da su društvene vrednosti bude jedini upravnik beogradskih pozorišta koji je pokazao hrabrost da sarađuje sa mnom. Predstava se igra i to na punu salu. Očigledno je publika u toj priči od pre sto godina prepoznala našu stvarnost.

Protesti mogu da uspeju zbog građana, ne zbog opozicije

Kako vam izgleda ovo najnovije organizovanje opozicije?

– Kao što sam svojevremeno govorio da se ne može skloniti ona strašna vlast Slobodana Miloševića sve dok se ne promeni njegova opozicija, isto tako sam ubeđen da neće biti kraja vlasti Aleksandra Vučića dok ne vidimo kraj srpske opozicije.

Ta opozicija je sramotna i tu bukvalno ne postoji niko ko zaslužuje da bude lider normalne i uređene zemlje. Upravo je snaga Pokreta slobodnih građana i bila u tome što su se tamo našli ljudi koji ni na koji način nisu bili uprljani, kompromitovani i koji su uspeli da se sačuvaju od političkog šljama.

Ako ikad ovo postane normalna zemlja, trebalo bi napraviti lustraciju koja bi podrazumevala definitivno podvlačenje crte i dekomponovanje, kako onih koji su učestvovali u Miloševićevoj i radikalskoj vlasti tako i onih koji su od 2000. pa narednih dvanaest godina formalno demokratski vladali Srbijom, a ogrešili su se o ideju demokratije.

Delovanje Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i njihovih koalicionih partnera bilo je razmotavanje jednog velikog crvenog tepiha da se zlikovci iz devedesetih ponovo ušetaju u naš javni život.

I ovi protesti ako uspeju, uspeće zbog građana, a ne opozicije koja je na prošlonedeljnom protestu bila zakazala prvi sledeći protest za 16. januar. Valjda, dok prođu ekskluzivna skijanja i bogati dočeci Nove godine i Božića.