NAJVAŽNIJA REČENICA KOJU JE VUČIĆ REKAO PUTINU, pred celim svetom! OVO ĆE SRBIJU SKUPO KOŠTATI!

Vučićeva poruka o sankcijama Rusiji izdvaja se od svih gostoljubivih državničkih gestova, ekonomskih sporazuma, aneksa ugovora, izjava političke međusobne političke podrške. Izdvaja se od svega što smo videli u Kremlju. Uklesana je.

Geopolitički, jedna rečenica koju je Aleksandar Vučić izjavio u Kremlju pred Vladimirom Putinom mogla bi da bude dugoročno najznačajnija po našu zemlju.

Ta rečenica može da usmeri poziciju Srbije u spoljnim vihorima kroz koje prolazi, a izrečena je u trenutku kada se pritisci na Beograd pojačavaju i kada je tesnac kroz koji država prolazi sve uži.

Paradoskalno, tu rečenicu Vučić i zvaničnici Srbije ponovili su nebrojeno puta, ali baš sada, izrečena na ovom nivou, u direktnom prenosu, pred očima svetske javnosti, ona dobija jednu novu snagu.

Snagu zaveta.

Ta Vučićeva kratka rečenica glasi:

„Srbija nikada neće uvesti sankcije Ruskoj Federaciji“.

Predsednik Srbije ovu nedvosmislenu poruku, koja ne ostavlja prostora za tumačenja i interpretacije, izgovorio je pored predsednika Rusije. Na ruskom jeziku, tako da Putinu čak ni prevod nije bio potreban.

Ta jasna odluka Beograda odzvonila je velelepnim prostorijama Kremlja i posle nje, tema, da li će Srbija okrenuti leđa Rusiji, hoće li joj se zarad evropske budućnosti „zahvaliti“ sankcijama za kompletnu spoljnopolitičku podršku — trebalo bi da bude zatvorena.

Zauvek.

Jer, ona više nije izrečena na domaćim konferencijama za novinare, gde se sve čita u matrici unutrašnje politike. Ona nije izrečena u medijskom nastupu, intervjuu, gde se mnoge poruke stavljaju u šablon osvajanja političkih poena.

Ona ovoga puta nije izrečena ni u razgovoru sa ambasadorima, inostranim srednjim i nižim zvaničnicima, evropskim birokratama, gde bi mogla da se tumači i kao spoljnopolitički manevar Beograda u politici koju mnogi nazivaju — „sedenjem na dve stolice“.

Šta su posledice?

Prvo — Potpuno je izlišno da briselski predstavnici više podsećaju Srbiju da mora da, diplomatsko eufemističkim rečnikom, uskladi spoljnu politiku sa EU. Što u prevodu znači, da uvede sankcije Rusiji.

Drugo — Čak i ako se kao ključni uslov evropskih integracija, otvaranja ili zatvaranja poglavlja, pa i članstva u EU, ispostavi Srbiji zahtev da okrene leđa Rusiji, ona to neće učiniti.

Treće — Posete novih američkih nadzornika Balkana, bilo da su to Hojt Ji, Kondoliza Rajs ili neko treći, ne moraju da budu obeležene ucenom zvanom „sankcije Rusiji“ jer je odgovor unapred poznat.

Takođe, i unutrašnjepolitički ratovi u Srbiji na temu da li je u toku politika „kuvanja žabe“, koja u krajnjem cilju ima za cilj izdaju Rusije, mora da bude okončana.

Presečeno je. Vladimiru Putinu, lideru velike svetske sile, rečeno je. Obećano je. Svaka promena tog stava zarad bilo kakvih „šarenih paketića“ sa bilo koje strane sveta, značila bi da Srbija gazi samu sebe i sopstvenu reč. I dostojanstvo.

A to se ne radi. Takvo ponašanje ne oprašta istorija. Takav zaokret doveo bi do toga da našim državnicima više nikad niko ne bi verovao.

Ono što Srbija kaže u lice Putinu, Merkelovoj, Makronu, Terezi Mej, Erdoganu, a sutra i Trampu, mora da bude — uklesano u kamen.

Zato se Vučićeva poruka o sankcijama Rusiji izdvaja od svih gostoljubivih državničkih gestova, ekonomskih sporazuma, aneksa ugovora, izjava političke međusobne političke podrške. Izdvaja se od svega što smo videli u Kremlju.

Uklesana je.

(Sputnik)