NOVAK ĐOKOVIĆ KAKVOG NISTE UPOZNALI: O dodatnoj nervozi kada igra za Srbiju, odnosu sa Bogom, meditaciji…

Već deceniju je u samom vrhu tenisa, govorio je na hiljadama konferencija za medije i uradio stotine intervjua. Međutim, kada čovek poseduje širinu kao Novak Đoković, nove teme i drugačiji uglovi uvek se nameću, pa može da se razgovara unedogled – prvi teniser sveta govorio je o poređenju s Kobijem Brajantom, o snovima i košmarima, dodatnoj nervozi kada igra za Srbiju, odnosu sa Bogom, meditaciji… Intervju Novaka Đokovića za B92 prenosimo u celosti.

Novak je završio trening na jednom od terena vimbldonskog Orangi parka, ni do kapije nije stigao, a oko njega su se već sjatile brojne TV ekipe i maltene svi koji su se u tom trenutku tu zadesili.

Prema dogovoru od prethodnog dana, Novak je zastao i posvetio desetak minuta, dok su ostali gledali i snimali uprkos tome što ni reč nisu mogli da razumeju.

Đokovićeva satnica, pogotovo u toku turnira, strogo je definisana, ali i van njih teniski život pun je obaveza. Međutim, i Novak ponekad sebi dâ oduška, pa se počelo pitanjem koji je najduži period u poslednjih pet-šest godina u kojem prvi teniser sveta nije uzeo reket u ruke.

„To je bilo 2011. godine, pauzirao sam posle polufinala Dejvis kupa sa Argentinom. Doživeo sam povredu na US openu, uspeo sam to da završim, a onda sam je pogoršao u Beogradu i sigurno pet nedelja nisam pipnuo reket zbog pokidanog mišića. Kada je reč o odmoru, znao sam da vežem i dve nedelje, uglavnom kada se završi sezona – u toku sezone u letnjem periodu pauziram deset do dvanaest dana.

Jedan sam od retkih igrača koji toliko odmara, imam najmanji broj odigranih turnira, ali uzimajući u obzir rezultate koje postižem na najvećim turnirima, dajem sebi luksuz da mogu da se odmorim, a smatram i da je to jako važno za dalju karijeru“, počinje Novak razgovor.
U snove nam često dolazi svakodnevica ili naše misli uobličene na neobičan način. Tenis je ogroman deo Novakovog života, pa je logično da je prisutan i tokom spavanja.

„Bilo je dosta snova, veličanstvenih i prelepih, u kojima sam zamišljao sebe sa najvećim trofejima, pogotovo sa onim sa Rolan Garosa, a taj san se i ostvario. To su samo ’fleševi’, neki inserti – koliko god da je san slikovit, čovek se seća samo nekih kratkih delova. Priznajem, bilo je i noćnih mora, ali to bih zadržao za sebe“.

Trenutno je Đoković na 12 Gren slem titula, bez sumnje među najboljim teniserima svih vremena, ali trofeji nisu jedino nasleđe koje će srpski teniser ostaviti. Slično Kobiju Brajantu u NBA ligi, Novak je postavio nove standarde profesonalizma, mnogi kažu da je Đoković učinio da naporan rad izgleda kao ’kul’ stvar i nešto čemu ostali teže, a to neki prethodni uzori nisu uspevali da postignu.

„Više nego ’kul’, smatram da je neminovnost i neophodnost da budeš profesionalan i posvećen ukoliko želiš da ostvariš najviše ciljeve u najzahtevnijim sportovima. To je sada realnost i svakodnevica – teren, teretana, razvijanje psihofizičkih mogućnosti, izgradnja karaktera, rad na sopstvenoj duhovnosti, sazrevanje u svakom smilu… Rečju, moraš da budeš kompletna osoba kako bi do kraja realizovao svoj potencijal, koliki god on bio“.

Igrao je Đoković u 20 Gren slem finala, ali svejedno se čini da je nervozniji kada nastupa za Srbiju, na OI ili u Dejvis kupu, kao da se susreće sa novom dimenzijom pritiska.

„Istina, drugačiji je osećaj, iako imam dosta iskustva i, hvala Bogu, doživeo sam najveće mečeve koje teniser može da doživi. S druge strane, posebne su senzacije kada predstavljaš svoju zemlju, naročito pred domaćom publikom – mnogo pozitivnih misli ide u mom pravcu, ali i dosta nervoze i napetosti jer je svima jako stalo, pa i meni. Tu je i činjenica da postoji selektor, na šta nisam navikao, kao i saigrači koji me bodre u Dejvis kupu – verovatno doživljaj cele te situacije kreira u meni dodatnu tenziju, što je u krajnjem slučaju normalno jer je i ulog mnogo veći, ne igraš samo za sebe“.

Posle najvećih titula Đoković se uvek zahvali svojoj porodici i timu, a naročito na tome što su ga „trpeli“ tih prethodnih dana. Na pitanje šta im to radi, Novak se nasmejao i rekao:

„Verovatno nije momentat da ulazim u detalje, ali u principu se dosta toleriše moj svakodnevni ritam i navike koje mi služe da bih se što bolje pripremio. Oni su tu da mi pruže podršku koja mi izuzetno znači – bilo bi mi barem duplo teže bez nje. Iako na terenu jesam sâm, oni se staraju o svim stvarima koje me okružuju – satnica kada jedem i šta jedem, nabavka, organizacija reketa, oporavka, psihičke pripreme… Apsolutno sve, brinu do najsitnijih detalja kako bismo zajedno postigli cilj“.

U najtežim trenucima na terenu nije retko da Novak pogleda u nebo – u finalu Australijan opena 2012. godine obratio se Bogu rečima „još samo jedan“, a i na nedavnom Rolan Garosu bilo je komunukacije sa višom silom. Njegova majka Dijana nedavno je u jednoj emisiji prokometarisala upravo Novakovu reakciju sa finala u Parizu – objasnila je situaciju koju je malo ko primetio, Novakov pogled prema nebu i rečenicu: „Evo me, tu sam“.

„To je vrlo subjektivno, svako ima svoj način na koji pokušava da se usredsredi – neko to pokušava molitvom, neko jednostavno pravilnim disanjem ili pomišlju na određene situacije iz života koje unose mir i pozitivnu energiju. Nemam specifično samo jednu stvar na koju se fokusiram kada zatvorim oči, nekoliko ih je, ali se svode na disanje i pokušaj da se sve misli usmere ka sadašnjem trenutku. Univerzum funkcioniše tako da staloženom umu postaje potpuno otvoren i daje svoju podršku, pa se trudim da budem zahvalan na tom trenutku i da molim za prisustvo sveprožimajuće energije“.

Na tragu tog pitanja došlo se do sledeće teme – meditacije, koja ima svoje mesto u načinu životu prvog tenisera sveta. Negativne misli u različitim životnim segmentima svakodnevno pokušavaju da nas poljuljaju, ali način na koji se sa njima borimo ključ je svega. Upravo je to ono što Đokovića razlikuje od njegovih kolega.

„Kao i svaki čovek, prolazim kroz oscilacije i u toku svakog dana imam misli koje nisu poželjne i koje mi štete više nego što koriste. Mogu da vam kažem ono što u mom slučaju deluje – ne pokušavam da takve misli i emocije potisnem, već da ih prihvatim, da tražim način da se suočim sa njima i da pronađem rešenje kako bih svu tu energiju preusmerio u svoju korist. To je neko osnovno objašnjenje, ali ponavljam, svako na svoj način to radi“, kaže Novak i dodaje:

„Ponekad možda deluje neprirodno da u određenim situacijama daješ sebi neke pozitivne afirmacije i da izgovaraš pozitivne reči, ali to je nešto što jako pomaže jer svet energije oko nas funkcioniše na taj način – svi mi imamo elektromagnento polje i ono što emituješ, to i dobijaš nazad. Zato se trudim da uvek budem vedar u svojim mislima, ali i da takvi budu ljudi kojima se okružujem, vesti koje čitam, situacije sa kojima se susrećem… Kada si okružen takvom energijom i kada na takav način urediš život, onda dobijaš pozitivne rezultate“.

Za kraj, Novaka je na molbu poslao kratku poruku svim navijačima u Srbiji.

„Velika ljubav i veliki pozdrav. Nikada neću zaboraviti ono što su mi ljudi u Srbiji priredili, doček 2011. godine posle osvajanja Vimbldona kada sam postao prvi na svetu. Rekao sam tada i opet kažem da sam večni dužnik tom narodu na prelepom događaju i nezaboravnom danu – šaljem im ljubav i pozitivnu energiju da ih nosi kroz njihove živote“, zaključio je Đoković.

(B92)