Home / AKTUELNO / Novi predsednik DSS-a: Svima nama političarima narod naprosto više ne veruje i gaji isključivo osećaj prezira! Mi to svi i zaslužujemo, jer je ishod našeg delovanja krajnje poražavajući!

Novi predsednik DSS-a: Svima nama političarima narod naprosto više ne veruje i gaji isključivo osećaj prezira! Mi to svi i zaslužujemo, jer je ishod našeg delovanja krajnje poražavajući!

PREDSEDNIK Demokratske stranke Srbije od danas je dr Miloš Jovanović.
skupstina-milos
Na trinaestoj Skupštini DSS, održanoj u Beogradu, izabrana su i tri potpredsednika – Predrag Marsenić iz Beograda, Miroslav Petković iz Čačka i Dejan Šulkić iz Velike Plane.
Na Skupštini je izabrano i 170 članova Glavnog odbora DSS.

Jovanović se Skupštini – ali i Srbiji – obratio govorom koji Fakti prenose u celini:

„Ovo čemu danas svi mi prisustvujemo moglo bi biti mnogo značajnije nego što nam na prvi pogled izgleda. Današnja skupština je izborna samo po formi.
U suštini, ovo što mi danas radimo osnivačka je skupština jednog novog DSS-a. Da li ćemo u izgradnji te nove snage uspeti, zavisiće skoro isključivo od nas. Zavisiće od naše vere, naše energije, našeg umeća, i ako hoćete, našeg osećanja odgovornosti, prema nama samima, prema našoj deci, prema našim precima, prema Srbiji.

Jer, nije danas, i nije ovde, reč samo o Demokratskoj stranci Srbije i njenom novom početku.
Danas je ovde mnogo više reč o neophodnosti, o neverovatnoj, o snažnoj, o sudbinskoj neophodnosti novog početka za Srbiju!

Na neophodnost novog početka za Srbiju, najbolje i bez ikakve moguće rasprave, ukazuje činjenica da ja srpska politička klasa danas u potpunosti delegitimisana.
Nama, dragi prijatelji, kao ljudima koji se bave politikom narod naprosto više ne veruje. Ako hoćemo otvoreno da govorimo, veći deo građana prema svima nama gaji isključivo osećaj prezira. Naša reč, reč ljudi koji se bave javnim poslom, obezvređena je do besmisla – besmisla za koji smo sami odgovorni.

Uostalom, građani su nam na proteklim predsedničkim izborima poslali vrlo jasnu i glasnu poruku. Činjenica da je jedna fiktivna osoba, fiktivan političar u liku „Belog Preletačevića” osvojila bezmalo 350.000 glasova, odnosno 10% glasova, sramna je i skandalozna. Ali, ne za građane. Ta činjenica je sramna i skandalozna za sve nas koji se politikom bavimo.

Međutim, i pored tog znaka za uzbunu, i pored činjenice da se pojavio snažan simptom koji direktno ukazuje na istrošenost i izopačenost srpskog političkog sistema, danas se gotovo svi prave kao da se ništa posebno nije desilo, kao da je pojava „Belog Preletačevića” samo još jedna epizoda u sveopštem srpskom rijalitiju koja je trebalo da nas malo zabavi kako bi nakon zabave mogli da nastavimo po starom.

Istini za volju, političari su intuitivni ljudi. Imaju delimičnu svest o tome da su političke stranke istrošene i da nije celishodno vezivati se za njih – o tome govori činjenica da čak i nominalno – u bukvalnom smislu te reči – ljudi koji danas žele da se bave politikom beže od samog pojma političke stranke – nazivajući svoje političke organizacije „pokretima”, koji ovih dana niču po Srbiji.

Sličan fenomen može se pronaći i u lokalnim samoupravama gde na izbore sve češće izlaze „Grupe građana” umesto političkih stranaka – kao da puka promena imena zaista može nešto promeniti, kao da bi Srbija procvetala kada bi je vodila neka „Grupa građana” ili „pokret” a ne politička stranka, kao da je problem kozmetičke a ne dublje, sistemske prirode.

Bez obzira na pomenutu intuiciju i naivne ili perfidne pokušaje da se istina zamagli, jedna je stvar sigurna – kozmetika u ovom slučaju neće biti od velike pomoći.

 

Bez korenitih sistemskih promena građani Srbije će nastaviti da preziru svoje političke elite, kako god one sebe nazivale, i taj prezir biće potpuno opravdan. Uostalom i ja ga delim. I verovatno ga delimo svi mi. Jer svi smo mi, ne političari, već prvenstveno Srbi, građani ove države, ljudi koji ovde rade, ljudi čija deca ovde žive, ljudi čiji će roditelji morati, zlu ne trebalo, ovde da se leče. I naravno i logično da za sve njih, kao uostalom i za nas same, želimo snažnu i uređenu zemlju.

A današnja Srbija je sušta suprotnost tome – nejaka je i neuređena.
I čini mi se da je krajnje vreme da se ozbiljno zapitamo kako smo došli dovde i da je konačno došao trenutak da se podvuče crta jednog perioda koji je trajao 17 godina. Čini mi se, zapravo znam, da je otvaranje jednog novog političkog ciklusa, mnogo više nego našoj stranci, danas potrebno Srbiji.

Od 5. oktobra 2000. godine prošlo je gotovo 17 godina. I mora se konstatovati da je bilans „Petooktobarske Republike” u krajnjem ishodu poražavajući.
– u pogledu teritorijalne celovitosti i zaštite države krećemo se ka tome da u modernoj srpskoj istoriji postanemo prva generacija Srba koja će svojoj deci ostaviti manju državnu teritoriju od one koju je zatekla.

Proces otimanja Kosova i Metohije kojim rukovode velike zapadne sile potpomognut je od 2008. godine i iz Beograda i traje do današnjeg dana.
Rekonfiguracija UNMIK-a odnosno dolazak Euleks-a, otpočinjanje takozvanog Tehničkog dijaloga u okviru kojeg je između ostalog postignut i dogovor o Integrisanom upravljanju granicom, i najzad, potpisivanje „Briselskog sporazuma” 2013. godine, samo su neke od etapa na putu predaje državne teritorije Republike Srbije.

Vlasti od 2008. kao i one od 2012. godine, nisu na žalost bile, niti su danas svesne pogubnosti i kratkovidosti politike predaje. Ne shvataju da time Srbija sebi ne obezbeđuje mir već sasvim suprotno sebi stvara pretnju i proizvodi nestabilnost u regionu.

Ponašanje Albanaca, njihove pretenzije i njihova agresivnost sasvim su logične posledice srpskog stava i mekoće naše države. Svako pokazivanje slabosti, odsustva volje da se brani svoje direktan je, automatski, skoro mehanički poziv na dalje napade, kidisanje i teritorijalne pretenzije. Albanci naprosto uzimaju sve ono što drugi nemaju više volje da brane.

– u pogledu ekonomskog razvoja, stvari ne stoje ništa bolje. Srbija je u ovih 17 godina postala dezindustrijalizovana zemlja, postala je zemlja jeftine radne snage sa pogrešnim konceptom razvoja zasnovanim na stranim investicijama. Pogrešnim, jer je ekonomska istorija poodavno utvrdila da strane investicije imaju zapravo vrlo mali uticaj na dugoročan privredni rast i razvoj zemlje domaćina. Ono što zaista dugoročno utiče na privredni rast jesu investicije u ljudski kapital odnosno u obrazovanje na šta je nedavno podsetio i francuski ekonomista Toma Piketi.

 

Pored navedenog, ekonomski razvoj bio je opterećen velikom korupcijom i klijentelizmom. Procenjuje se da je u navedenom periodu iz zemlje na nezakonit način izneto više od 40 milijardi dolara – tj. nekoliko godišnjih budžeta Republike Srbije dok je javni dug porastao i danas čini više od 70% BDP.

Međutim, više od bilo kog makroekonomskog parametra, o stanju u zemlji najbolje svedoči činjenica da mladi, radno spsobni, ljudi odlaze iz Srbije jer su izgubili nadu da ovde mogu graditi svoj život i svoju budućnost.

Broj lica koja odlaze stalno raste i više je nego udvostručen od 2007. godine do 2014. godine, kada je iz Srbije otišlo rekordnih 58.000 ljudi. Reč je o neprocenjivom gubitku za državu i za njen ekonomski rast i razvoj. Više od toga međutim, navedeni odliv predstavlja ozbiljnu pretnju za sam biološki opstanak našeg naroda.

I, ovde dolazim sasvim sigurno do najznačajnijeg pitanja srpskog naroda danas – a to je pitanje naše demografije i našeg demografskog razvoja.

Gordana Bjelobrk je u prilogu o Demografskoj slici Srbije iz 2014. godine dala osnovne karakterstike demografskog stanja u Srbiji koje odlikuje „visoka prosečna starost stanovništva, izrazito negativan prirodni priraštaj, nedovoljno obnavljanje stanovništva, širenje depopulacionih prostora, odsustvo i radnog i fertilnog potencijala neophodnog za reprodukciju novih generacija kao i prihvaćene savremene norme reproduktivnog ponašanja ženskog stanovništva koje onemogućavaju rehabilitaciju rađanja”.

Drugim rečima, mi kao narod polako ali sigurno odumiremo! Sedam miliona ljudi, koliko nas danas ima u Srbiji – pri navedenoj negativnoj stopi prirodnog priraštaja (-35.000) i sa pomenutom emigracijom (-40.000) više ne predstavlja kritičnu masu koja obezbeđuje opstanak našeg naroda. Na žalost, u proteklih 17 godina ništa suštinski nije preduzeto da se ovi pogubni, potencijalno smrtonosni demografski trendovi izmene.

Moglo bi se još dugo nastaviti o rezultatima koje smo kao država i narod svi zajedno ostvarili u proteklih 17 godina.
Ipak, bilo bi nepošteno ne osvrnuti se i na ulogu DSS-a u tom periodu, uz nužno podsećanje da je naša stranka skoro 10 godina u opoziciji a da je u periodu kada je bila na vlasti, od 2004. do 2008. bila ili većinski partner u manjinskoj vladi (2004-2007), ili manjinski partner u većinskoj vladi (2007-2008).

Utoliko i DSS snosi deo odgovornosti za stanje u državi do 2008. godine, u srazmeri naravno sa političkim uticajem koji je stranka imala. Spremni smo da priznamo da su u tom periodu pravljene i greške. Ali isto tako, imamo mnogo razloga da budemo ponosni na naš doprinos Srbiji. Taj doprinos je uvek bio temeljan, promišljen i dalokosežan, i zapravo, zahvaljujuću osnivaču stranke i njenom dugogodišnjem predsedniku Vojislavu Koštunici, bio je veći od stvarne snage DSS.

– Donošenje novog Ustava 2006. godine sa preambulom kojom se dodatno štiti teritorijalna celovitost i afirmiše da je Kosovo sastavni deo Srbije;
– regionalna politika i jačanje Republike Srpske kroz sporazume o specijalnim paralelnim odnosima i naročito važna investicija Srbije u Republici Srpskoj kupovinom „telekoma Srpske”;

– konačno, proklamovanje vojne neutralnosti u Rezoluciji Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije iz 2007. – predstavljaju, ne samo uporišne tačke politike Demokratske stranke Srbije u tom periodu, već prvenstveno predstavljaju fundamentalna politička opredeljenja za Srbiju sa dalekosežnim posledicama.

Mogli bi se ovde pomenuti i važni zakoni popout Zakona o rehabilitaciji ili Zakona o Srpskoj enciklopediji.
Ipak, iz današnje perpektive, možda najupečatiljiviji utisak ostavlja način na koji se Demokratska Stranka Srbije bavila politikom, i kada je reč o političkom promišljanju, i kada je reč o političkom delovanju. Setite se samo dragi prijatelji koliko je Srbija tada disala, i u političkom, i u medijskom, i u svakom drugom smislu.

Setite se da za Demokratsku stranku Srbije ideja promene vlasti i silaska sa vlasti nije predstavljala smak sveta. Zamislite se uostalom nad činjenicom da je od 2004 do 2007. godine Vojislav Koštunica vodio manjinsku vladu.

Iz današnje perspektive apsolutne koncentracije vlasti i polarizacije političke scene taj period deluje kao naučna fantastika. DSS je tada znao da sabira, znao je da sastavlja i da teži postizanju konsenzusa.

Uostalom, tada je verovatno jedini put, istinski nacionalno i istinski demokratsko, zaista živelo u Srbiji. Sa našim silaskom sa vlasti 2008. godine, dobili smo prvo privid demokratskog bez nacionalnog, da bi se 2012. godine stvar obrnula i Srbija dobila samo privid nacionalnog bez demokratskog.

Bolje od ovoga Srbija nije mogla niti će u budućnosti moći. I nije ovde samo reč o korumpiranim i nedoraslim elitama već je prevashodno reč o sistemskom nedostatku.
Srpska parlametarna demokratija degenerisala se naime u oblik političkog režima koji je karakterisan prekomernim uticajem partijskih oligarhija na institucije, administraciju, ekonomiju i celokupan javni život.

I to nije nešto što je nepoznato u praksi i iskustvima drugih država. Prva Italijanska Republika kao i četvrta francuska republika su se sa tim problemom susretale. I jedan od glavnih uzroka uvek je bio isti – integralni proprcionalni izborni sistem.

To je upravo ono što danas u Srbiji imamo. To je ono što je, kao negativna strana, proizašlo iz 5. oktobra. To se zove partitokratija, ili kako se nekada u Srba govorilo, „partajstvo” ili „partijašenje”. To je situacija u kojoj je partijska knjižica važnija od zdravstvene ili radne knjižice. To je situacija u kojoj postoje samo stranački tenderi, stranačko zapošljavanje i stranački mediji. I svestan sam činjenice da nisam ništa rekao što ne znamo ovde svi i što ne zna cela Srbija.

Ali, čini mi se da je došlo vreme da se s tim završi i da politički sistem „Petooktobarske Republike” konačno zamenimo novim političkim sistemom. Prvi korak u tom smeru je borba za izmenu izbornog zakonodavstva. Integralni proporcionalni izborni sistem zavio je Srbiju u crno. Vreme je da ga menjamo. Zrelo je!

 

I želim da Novi DSS, koji danas stvaramo, bude nosilac ideje promene političkog sistema u Srbiji.
Na to nas uostalom obavezuje:

„ta suština politike Stranke u proteklih dvadest teških godina”; „ta ključna reč koja povezuje sve programe, poruke i delovanje Stranke u godinama koje su za nama”;
„to osnovno obeležje naše politike u svim, najrazličitijim okolnostima i iskušenjima kroz koje su Srbija i naš narod prolazili„.

A ta suština, ta ključna reč, to osnovno obeležje je, kako kaže Vojislav Koštunica, državotvornost DSS-a. Državotvornost koja znači da nam je iznad svega i na prvom mestu uvek bio interes Srbije i srpskog naroda.

Danas nam ta državotvornost naređuje da borbu za uređenje države, da borbu za naša politička načela i opredeljenja, započnemo borbom za novi politički sistem jer ovako naprosto više ne može.

Živeo Novi DSS,
Živela Srbija!“

 

(Agencije)

Check Also

EVROPA U PLAMENU: PROTESTI PROTIV „KORONE“ I OBRAČUNI SA POLICIJOM U FRANCUSKOJ, BELGIJI, SLOVENIJI, ENGLESKOJ, NEMAČKOJ (VIDEO)

Veliki broj ljudi okupio se u subotu u centru Londona protestujući protiv mera zaključavanja u …