Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Modra je. Plače. Drhtavu ruku poseže za puderom. Da pokrije masnicu ispod oka. Šminkanje traje, jer suze kvase obraze – pretukao ju je onaj kome se zavetovala na ljubav do kraja života – i u dobru i u zlu.
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Ovako izgledaju dani onih žena koje trpe porodično nasilje. Agonija. Bol. Strah. Sramota. Da neko ne sazna, da neko ne vidi… da se porodica ne raspadne.
Trpi – zbog dece. Tako je sve dok jedna strana ne eksplodira. One žene koje nikad ne progovore, ili to pak urade tiho u sebi, da niko ne čuje, često svoj život okončaju tragično, a dželat je muškarac kog vole.
Ipak, ima i onih žena, najhrabrijih, koje kažu „dosta mi je, ne želim više da trpim udarce“. Te žene traže pomoć, odlaze u Sigurnu kuću, rehabilituju se, a onda – počinju nov život.
Pogledajte novu epizodu „U senci“
Jedna od onih hrabrih žena, majka četvoro dece, sada je od Sigurnoj kući. Kako ona kaže za Espreso, od maltretiranja je u ovu kuću sklonila decu i sebe.
– Batine sam trpela godinama. Bilo mi je normalno da me muž prebije. Meni je samo bio problem da to neko ne vidi, da zamažem masnicu dok ne prođe… – priča sagovornica Espresa lomeći prste, a potom nastavlja…
– Nisam razmišljala da li sam dobila batine, niti što sam plava, što su moja deca videla kako me on šutira, baca, izbacuje iz kuće. U glavi mi je jedino bilo – da to niko drugi ne sazna.
Ovako razmišlja većina žena koje su žrtve porodičnog nasilja.
Prema rečima Vesne Stanojević, koordinatorke Sigurne kuće, žrtve nasilje ne prijavlju zbog sramote, ali i straha od osvete nasilnika.
– Žene se plaše nasilnika, ali i njegove osvete! Plaše se da će on ispuniti sve pretnje, ali i da će se svetiti njenim članovima porodice. Žrtva veruje da je nasilnik veoma moćan, a u stvari nije – on je samo nasilnik.
Sramota je drugi razlog, jer je usvojeno mišljenje da je žena uvek delimično kriva za nasilje. Svaku ženu koja trpi nasilje je sramota, jer misli da je ona jedina, i ona nije svesna toga da je to čest slučaj u Srbiji. Ta žena ne zna da ona za nasilje nije kriva ona, već onaj ko ga čini – kaže Vesna Stanojević.
Izlaz svakako postoji. Jedan od njih je Sigurna kuća, u kojoj se žene jačaju psihički, a onda nastavljaju svoj život.
Prema rečima psihologa i psihoterapeuta Gorana Tomina, oporavak je težak.
– Ženi koja je trpela nasilje pre svega treba podrška porodice i prijatelja da bi se psihički oporavila. Proces traje, ali nije nemoguće izaći na kraj sa ovim problemom – kaže Tomin.
A šta je sa nasilnikom? Retko kad čujemo da je neko zbog prebijanja žene završio iza rešetaka, pa deluje da je zakon više na strani nasilnika, a ne na strani žrtve. Tim vođeni posavetovali smo se sa advokaticom Tijanom Kostić, koja zastupa, ali i savetuje žrtve Sigurne kuće.
– Za osnovni oblik krivičnog dela nasilje u porodici, predviđena je kazna od tri meseca do tri godine. Ono što je u praksi problem jeste što vrlo retko dolazimo u situaciju da čujemo da je neko za osnovni oblik osuđen efektivnom kaznom zatvora. Najčešće se dešava da je to uslovna osuda, čak ioako je to lice povratnik koje je ranije vršilo nasilje u porodici.
– Naravno, kao problem je tu i mogućnost nagodbe, iliti odlaganja krivičnog gonjenja, tačnije oportuniteta.
– Ako nasilnik prihvati obavljanje društveno korisnog rada ili uplatu nekog novčanog iznosa u humanitarne svrhe, tada tužilac odlaže krivično gonjenje i krivična prijava se odbacuje! – tvrdi advokatica.
Na nasilje ne smemo žmuriti. Ako vidite modricu na licu žene, priđite joj, ponudite pomoć.
Izlaz postoji, samo joj treba pomoći – ona ne može sama!
Pogledajte video:
(Suzana Trajković)
