Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tanja Bošković (63) iza sebe ima impresivnu glumačku karijeru, nezaboravne uloge u filmovima, serijama i pozorištu. Iako je zvanično u penziji, i dalje igra na daskama koje život znače.
Glumica koja je svoju priču počela na sceni „Zvezdara“ teatra pamti se po rolama u naslovima “Balkan ekspres”, “Policajac sa Petlovog brda”, “Okupacija u 26 slika”, “Priče iz radionice”, “Srećni ljudi”…
Sa Tanjom su razgovarali novinari sarajevskog “Avaza”, a osim pitanja o filmu, bilo je i onih lične prirode…
Kako izgleda Vaše jutro?
– Pogledajte mene kao penzionera – ništa više ne moram, ali sve mogu. Znatiželju moju nahraniti nije lako, fizički me iscrpljuje ta potreba da od samog jutra razne i epohalne stvari uradim. To su mi navike, neki ih zovu radne, ali ja ih zovem životnim.
Prosto, jutro mi je radosno, a noću me možete zateći negde, ali sigurno ću biti očajna, jer dokasno ostajem budna. Pre neku noć gledala sam Novaka Đokovića, koji je bio fantastičan, ali, bogami, i Damira Džumhura, koji sjajno igra i bori se, napravio je fenomenalan rezultat.
Znači li to da volite sport?
– Da, mnogo volim sport i pratim ga. Posebno me interesuju tenis i karling.
To je neverovatan sport, postala sam počasni član Karling asocijacije Srbije i veoma sam srećna zbog toga. Moram se pohvaliti da sam uspela da bacim onaj teški kamen od 20 kilograma, a to nije malo.
Šta mislite, kakvih je ljudi više među nama, dobrih ili zlih?
– Verujem, ali i mislim da je više dobrog sveta, samo oni pokvareni i nesretni su vidljiviji.
Pratite li dešavanja u svetu i kod nas?
– Ne, zamislite, uopšte ne čitam novine i ne gledam televiziju i ne znam ništa što se oko nas dešava.
Jednostavno, ne petljam se u ono što nije moja kompetencija, ako mi je Bog dao dar za ljubav, prijateljstvo, dar pevanja… Ništa drugo me i ne zanima.
Kaže meni jedna bliska osoba: „Kako možeš tako, nemaš para za ovo za ono?“, na što odgovorim: „Šta će mi, svuda idem pešice, ne treba mi automobil niti išta.
“ Bitno je da zagrlim nekog nepoznatog i da s njim podelim radost, a čega god se uhvatim, gledam da to bude lepo.
Pevate li često?
– Da, pevam i igram. Na ulici svakog dana zapevam i zaplešem po nekoliko puta, a sve je to pitanje slobode.
Možete igrati i u tišini, a pevati možete koliko god hoćete, niko vam neće zameriti.
(Telegraf.rs / Avaz)
