„Svako na kraju dobije ono što zasluži..“
Nedavno je iz štampe izašla jedina autorizovana biografija „Bitlsa“ (autor Hanter Dejvis) na srpskom jeziku, u prevodu poznatog muzičara Dejana Cukića, koji se poslednjih godina posvetio prevodilačkom radu.
Pre čuvenih „buba“, preveo je autobiografije Kita Ričardsa i Erika Kleptona, biografiju Dejvida Bouvija, knjige o „Dipeš mod“, „Led cepelin“, Miku Džegeru…
Posvećen si otkrivanju zanimljivosti iz rok istorije, pretpostavljam da si sa uživanjem prevodio biografije svetskih muzičkih velikana.
- Da. Jako mi je drago što sam dobio poverenje IP „Laguna“ da svojevremeno prevedem autobiografiju Erika Kleptona. Uživao sam u radu i čini se da se čitaocima dopao moj stil sa obiljem fusnota i primedbi… Tako sam polako dobijao nove zadatke, pa sada imam za sobom već sedam-osam prevoda.
Šta te je to fasciniralo prevodeći biografije Kita Ričardsa i Mika Džegera? Koliko su to zapravo slične, odnosno različite priče?
- Autobiografija Kita Ričardsa „Život“, koju sam prevodio po pola s Goranom Skrobonjom, jedno je od najboljih štiva ove vrste literature. Zabavna je za čitanje i osvetljava ličnost legendarnog gitariste na pravi način. Meni je najsnažniji utisak ostavila njegova velika ljubav prema muzici, kojom je uspevao da pobedi sve druge zamke života koji vodi. S druge strane, Džegerova biografija pisana je perom čoveka koga je, pre svega, zanimao njegov društveni i seksualni život. Zato je teško napraviti poređenje samo na osnovu tih knjiga. Ipak, jasno je da se radi o dve potpuno različite ličnosti koje su samo čudom zajedničkog stvaranja ostale vezane čitav život.
Kakav utisak je ostavio na tebe životni put zagonetnog muzičara Bouvija?
- Kada pronikneš u karijeru čoveka kao što je Bouvi, moraš najpre da zažališ što na sceni skoro da i nema više takvih vrhunskih intelektualaca. Barem ne na top-listama popularnosti. „Pametna muzika“ danas kao da je saterana u geto na bezbednoj udaljenosti od široke publike, koju industrija želi da zatupljuje do imbecilnosti.
Šta ti je bilo najzanimljivije čitajući jedinu autorizovanu biografiju „Bitlsa“?
- Najzanimljivije mi je bilo to što je pisana 67/68. godine prošlog veka… autor nije bio opterećen veličinom fenomena kakav će „Bitlsi“ postati pola veka kasnije. Verovatno nije mogao ni da sanja da će u drugoj deceniji 21. veka pisati novi predgovor i ponovo se baviti tim mangupima iz Liverpula.
Koji muzičar, to jest čija karijera je tebi emotivno najdraža ili najbliža tvom senzibilitetu?
- Svako od nas je poseban slučaj. Teško mi je da se poredim s bilo kim od ljudi koji su uticali na mene, jer znam da su odrastali u sasvim različitim okolnostima, a činjenica da pevaju jezikom koji je blizak većem delu planete učinila je da ih muzika podigne do nivoa prihvaćenosti kakav je nama iz malih zemalja nedostižan.
Slažeš li se s Pecom Popovićem da je tvoja navodna normalnost u odnosu na većinu rokera u stvari glavni razlog manjeg uspeha od zasluženog?
- Svako na kraju dobije ono što je zaslužio. Peca je moj prijatelj i neko ko me jako dobro poznaje, ali ja sam takav kakav sam i nikako ne bih žrtvovao svoju „normalnost“, „finoću“, „uljudnost“ ili kako god da nazovemo te osobine koje su nekada smatrane vrlinama, a danas su takoreći slabosti.
Fanovi i dalje mogu da te čuju što na akustičnim solo svirkama, ali i s bendom. Kada je u planu veliki koncert u Beogradu, koji je pomeren zbog poplava?
– Plan je bio da se to odigra ove jeseni, ali čini mi se da je realnije očekivati koncert na proleće. Operacija oka koju sam imao prošlog leta ima i svoj drugi čin koji, nažalost, ne smem više da odlažem.
(Neven Džodan, Blic)