Aleksandar Pavić: EU prezire pravoslavne narode Balkana i njihove interese!

EU prezire pravoslavne narode Balkana i njihove interese. Prezire i druge, ali neka se oni sami jave. Dakle,Severni tok može, Južni koridor može, ali Južni tok ne može. Da, cinično saopštavaju iz zapadnih prestonica: ostaćete bez razvojnog projekta koji bi vam doneo stotine miliona dolara godišnje i učinio vas, kao tranzitne zemlje, energetski nezavisnijim – ali to nipošto ne znači da zaslužujete ikakvu nadoknadu.

To je odmah požurila da raščisti Ana-Kaisa Itkonen, glasnogovornica Evropske komisije: „Ne postoji pravni okvir za odštetu u vezi okončanja projekta gasovoda Južni tok“. Sad svi „evrofili“ mogu složno da uskliknu uglas, pošto ih Đura zasigurno nije dovoljno tukao: „Hoćemo još!“

Duhovno i moralno pacifikovana Bugarska već i nema snage za to. Još je 16. oktobra Radio Bugarska flegmatično citirao Jiržija Buzeka, bivšeg predsednika Evropskog parlamenta a sadašnjeg predsednika njegovog Komiteta za energiju, kada jeizjavio da „Evropska unija više nije zainteresovana za Južni tok“. Buzeku je, u najboljoj poljskoj tradiciji, „bliži“ npr. tečni gas iz Katara, ili gas iz Azerbejdžana, a kasnije može i iz Turkmenije, pa i Irana. Važno je da nije ruski. I važno je da poljska rusofobija, legitimisana institucionalnim ruhom EU, može da se nametne i Bugarima, kao i drugima koji ne drže sopstvenu sudbinu u sopstvenim rukama.

I šta je veliki zaključak bugarskog komentatora na sve ovo? „Što se bugarske tiče, stvari izgledaju prilično dobro: imaćemo goriva za grejanje čak i posle 2019. (mada se ne zna po kojim cenama) i zemlja više neće biti 100% zavisna od ruskog gasa. Pominjem isključivo grejanje, jer su signali koji nam se upućuju kristalno jasni – ova zemlja se ne može nadati ničem drugom osim da bude turistička destinacija, nešto poput letnjikovca EU.“

Uzalud ruski predsednik konstatuje da se „Bugarska ne ponaša kao nezavisna država“, i da Bugari od Evropske komisije treba da zatraže nadoknadu štete zbog gubitaka koje će pretrpeti zbog obustavljanja Južnog toka. U ovoj, izgleda konačnoj fazi svog istorijskog razvoja, Bugarska bira da bude letnjikovac. Inspirativno…

Ovo se zove EUtanazija. Ili, u domaćem tumačenju – budućnost u koju verujemo.

Već su mnogi u ovdašnjoj javnosti krenuli da likuju, ili da govore o „alternativama“. Ali, niko od njih ne može da ponudi alternativu koja bi bila razvojna za Srbiju, kao što bi jedino Južni tok, kada je reč o gasovodima, mogao da bude. I oni uglavnom govore o gasu za grejanje. S tim što ne mogu čak da ponude ni budućnost letnjikovca.

Ima ih i koji se hrabre mogućnošću da je sve ovo ipak neka ruska „taktika“. Jer, zaboga, „Južni tok je potreban“. Ali Rusi nisu rekli da nije, samo su rekli da su našli pouzdanijeg i čvršćeg partnera u Turskoj. A čak i da jeste „taktika“ – dobra je. Šta je trebalo Moskva da radi – da, poput bednih evropskih bantustana sedi u čekaonici, u bezumnoj nadi u milost organizatora kijevskog Majdana?

To ne znači da je siguran izlaz nađen. Mnoge stvari između Turske i Rusije tek treba da se usaglase. A, naravno, kao što je Dušan Proroković već istakao, ne treba ni sumnjati u opasnost od nekog iznenadnog izliva „demokratije“ na uzurpiranim prostorima starog Romejskog carstva. Ali Rusija je bar aktivna i dinamična, odbijajući položaj večito progonjene i nevine, ali uvek inertne žrtve, odnosno usvojeni model ponašanja zvaničnog Beograda.

Aleksandar Vučić uverava javnost da „Srbija ničim nije doprinela donošenju takve odluke“. Ali zamislimo da se Srbija iz petnih žila zalagala za ovaj projekat, bar na nivou na kojem je to činila Mađarska, da je javno objavila svoju rešenost da krene sa izgradnjom uprkos svemu, da je otvoreno lobirala i bugarske vlasti i bugarsku javnost? Moramo da zamišljamo – jer to ni vlada ni predsednik nisu radili. Savest bi joj bar bila čista. A bila bi joj, npr. još čistija da nije podmuklo najavljivala, pored svih ostalih propalih, zločinačkih privatizacija, preispitivanje privatizacije NIS-a. Protestantska etika nalaže – učini najbolje što možeš, daj sve od sebe, i sve što zavisi od tebe, bez skrivene agende. Još je daleko Maks Veber…

Ima li ičeg dobrog u ovome za Srbiju? Materijalni gubitak se ne može trenutno nadoknaditi. Ali možda bar možemo da počnemo da izlazimo iz jednog stanja suspendovane animacije. Južni tok već neko vreme služi kao svojevrsna kolektivna psihološka štaka. Čisto verbalna podrška projektu je uvek bila siguran način za skupljanje ponekog političkog poena za domaće političare, kao zgodno sredstvo uspavljivanja javnosti da „sve nije baš tako crno“. S druge strane, Ruse je važnost tog projekta terala da gutaju verovatno više nego što su morali od tih istih srpskih političara. Još gore, s obzirom da su imali posla isključivo sa političarima zapadne manufakture, Rusi su vrlo lako pretvarani u svojevrsnu ikebanu, pored koje su mogli da se švercuju i najuspešniji polaznici garmiš-partenkirhenskih kursića, da se pravdaju čak i najgnusnije nacionalne izdaje, poput briselske izdaje kosmetskih Srba. S obzirom da u „svoje“ nisu ulagali, Rusi su bili konstantno stavljani u poziciju da dižu rejting čak i onima koji očigledno nisu ni njihovi ni naši. Slikaš se kako sa osmehom stiskaš ruku nekog visokog ruskog zvaničnika – i onda ti je sve dozvoljeno, samo ako formalno i dalje daješ „snažnu podršku“ Južnom toku i nazdravljaš „večnom bratstvu“. Najavljenim preusmeravanjem tog gasovoda, u Srbiji će, uz cenu gasa verovatno poskupeti i cena rusofilstva. Nema Južnog toka – ali zašto ne prihvatate ponuđena ruska ekonomska ulaganja od 10 milijardi dolara? Nećete 3 milijarde za vojsku? Zašto – imate bolju ponudu od naše? Da li uopšte imate ponudu? Da li uopšte želite vojsku? Ne smatrate li, kao osvedočeni antifašisti, da se u Ukrajini povampirio fašizam? I šta ono rekoste, u čijem je sklopu Krim?

Čini se da se, ako ništa drugo, otvaraju mogućnosti otvorenije i poštenije međusobne komunikacije. Naravno, ne samo sa ruske strane. Sigurno će, na primer, među Srbima sada biti mnogo manje strpljenja za ispade neupućenih Rusa tipa: „direktor kompanije (NIS) K. Kravčenko stalno istupa za prijem Srbije u EU“ jer, zaboga, „on nije političar nego biznismen i javno računa ka učvršćivanju pozicija svoje kompanijena tržištima zemalja EU“.

Ipak, mora se priznati da su gubici za Srbiju ozbiljni u strateškom smislu. U odsustvu nekog drugog proaktivnog ruskog angažmana, argument „Rusija je daleko“ dobija na snazi. A s njim i argument o „bezalternativnosti“ kursa evro (atlantskih) integracija. Jer, ako Rusija nije u stanju da prevaziđe bugarsku prepreku gasovodu, kako će da prevaziđe bilo kakvu drugu prepreku radi pružanja eventualne pomoći svom srpskom savezniku? Da li se, u odsustvu neke druge ruske aktivnosti ili ponude, sa istom dozom uverljivosti sada može govoriti o alternativi evroazijskih ekonomskih, pa i vojnih integracija? Ili će sada ubedljivije zvučati koncept neutralnosti kao jedine u ovom trenutku praktične alternative pogubnim EU-integracijama? Bar dok se ne promene političke prilike u ključnim EU zemljama, ili zemljama poput Grčke i Bugarske? Ili dok glavni zapadni centri moći konačno ne izazovu „vrući“ rat?

Šta god da bude, valjalo bi aktivno osmisliti odgovore na ova pitanja. I sa srpske i sa ruske strane. Istinski zapadni centri moći od svog novog drangnachOsten-a neće sigurno odustati. Nemaju kud. Rusija ne može isključivo da se okrene Istoku i zanemari svoj zapadni front i njegovu zaleđinu. Da li joj je u interesu da pusti da konačno padne poslednja kako-tako slobodna, pro ruska teritorija u Evropi?

Suočavanje sa novim okolnostima je neophodno. Jer teška vremena tek kucaju na vrata. Ali i vremena prilike za hrabre i nesalomive.