Aleksandar Pavić otkriva: Da li je oružani napad na Srbe crvena linija za Putina?

Piše, Aleksandar Pavić

Putin je prvi put rekao da će Rusija svoje saveznike braniti i nuklearnim oružjem. Da li su Srbija i Republika Srpska ruski saveznici?

Moglo bi se reći da je odgovor na naizgled retoričko pitanje – da li su Srbija i Srpska ruski saveznici – posle istorijskog govora koji je predsednik Rusije Vladimir Putin održao pred Federalnom skupštinom Ruske Federacije 1. marta 2018. postao stvar od nacionalnog i strateškog značaja.

Precizno, ruski predsednik je izjavio da „Rusija zadržava pravo upotrebe nuklearnog oružja isključivo kao odgovor na nuklearni napad, ili napad drugim vrstama oružja za masovno uništenje protiv naše zemlje ili njenih saveznika“, kao i da će „bilo koja upotreba nuklearnog oružja protiv Rusije ili njenih saveznika, oružja kratkog, srednjeg ili bilo kog dometa, biti smatrana nuklearnim napadom na ovu zemlju. Odmazda će biti momentalna, sa svim pratećim posledicama“.

Ono što ruski predsednik nije precizirao jeste – koje to zemlje spadaju u ruske „saveznike“ zbog kojih bi Rusija bila spremna da koristi nuklearno oružje, odnosno koje to zemlje sada stoje pod ruskim „nuklearnim kišobranom“. Naravno, takva „nepreciznost“ je sve samo ne slučajna.

RAZLOZI PUTINOVE NEDOREČENOSTI

Postoje dva očigledna razloga za to: da se potencijalni agresori drže u neizvesnosti u vezi toga koje sve to zemlje (ne) mogu nekažnjeno da se napadaju ili da im se preti uništenjem; i da Rusija može da zadrži slobodu procene i odlučivanja koga, kad i gde braniti, a da svoje planove ili namere do kraja ne otkriva potencijalnim protivnicima, ili ih stavi u iskušenje da testiraju ili provociraju Rusiju u vremenima ili situacijama koje za nju nisu najpovoljnije. O onim manje očiglednim razlozima ovde nećemo govoriti.

Ipak, to ne mora da znači da ne treba pažljivo razmotriti indicije koje nas i naše (ne)prijatelje mogu navesti na određene zaključke. Naprotiv. Dakle, hajde da razmotrimo – da li se Srbija i Republika Srpska mogu smatrati saveznicima Rusije? Uz ogradu da nije neophodno, pa čak ni poželjno doći do nepobitnog odgovora – upravo iz gore-navedenih razloga. I još nekih nenavedenih. Prvo, da vidimo šta to tačno spada pod „oružje za masovno uništenje“.

Generalno se pod tim terminom podrazumeva nuklearno, biološko, hemijsko, radiološko ili drugo oružje koje može da ubije ili ozbiljno naudi velikom broju ljudi, ili nanese masovnu štetu ljudskim ili prirodnim strukturama, ili biosferi.

Međutim, ne postoji jedinstvena, opšteprihvaćena definicija. Tako je, na primer, bomba koju je koristio Džohar Carnajev u terorističkom napadu tokom Bostonskog maratona 2013, a koja je prouzrokovala smrt troje i teško ranjavanje više od 200 ljudi, od strane američkog pravosuđa okvalifikovana kao „oružje za masovno uništenje“. Prema optužnici protiv Zakarijasa Musauia, jednog od optuženih za učešće u terorističkom napadu na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. kao „oružje za masovno uništenje“ imao se smatrati i avion koji se koristi kao projektil ili bomba.

Konačno, što govori koliko definicija ovog pojma može da bude široka, u svom Milenijunskom izveštaju Generalnoj skupštini UN, tadašnji Generalni sekretar UN Kofi Anan izjavio je da se čak i lako naoružanje može smatrati „oružjem za masovno uništenje“ zbog broja žrtava koje odnosi svake godine, koji vrlo često znatno prevazilazi broj žrtava stradalih od američkih atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

Dakle, ni ovde se ne možemo uhvatiti za čvrstu definiciju „oružja za masovno uništenje“, s obzirom da je reč o rasponu od nuklearnih bombi do kalašnjikova, pa čak i lakšeg oružja. Očigledno je da je dijapazon malicioznih akcija koje potencijalno spadaju pod tu kategoriju dosta širok. Još jedna tema za razmišljanje za potencijalne agresore.

A sad da vidimo koji je stepen sigurnosti s kojom se može tvrditi, ili podozrevati – zavisno od ugla posmatranja – da su Srbija i/ili Srpska ruski „saveznici“.

Povodom proslave Dana Rusije u ruskoj ambasadi u Beogradu 10.6.2015. ruski ambasador Aleksandar Čepurin izjavio je da su „Srbija i Rusija strateški saveznici u ključnim pitanjima kao što su Kosovo i Metohija, privredni razvoj i interesi ‘sadašnje i buduće’ Evrope, te slovenskog i pravoslavnog sveta“.

SNAŽNE INDICIJE ZA BEOGRAD I BANjALUKU

Tokom posete Beogradu u decembru 2015, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je, govoreći o rusko-srpskim odnosima, izjavio: „Uvek smo bili saveznici u teškim situacijama, a bićemo i dalje“.

A povodom posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Moskvi i susreta sa Vladimirom Putinom u decembru 2017, član Komiteta Državne dume za međunarodne poslove i zamenik sekretara Generalnog saveta vladajuće Jedinstvene Rusije, Sergej Železnjak, izjavio je: „Srbija je strateški saveznik Rusije na Balkanu i to će jačati, nezavisno od unutarpolitičkih izbornih procesa u našim državama“.

Nema tako izričitih ruskih izjava kada je reč o Republici Srpskoj, ali sama činjenica da se ruski predsednik Putin više puta do sada sastao sa predsednikom Republike Srpske – iako po rangu nije obavezan – govori mnogo više od bilo kojih reči. Još jedan važan znak odnosa Rusije prema Republici Srpskoj je i nagrada Međunarodnog Fonda jedinstva pravoslavnog naroda koju je 2014. predsedniku Srpske uručio Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, „jer je bez obzira na pritiske Zapada uspio da sačuva Republiku Srpsku i da zaustavi proces njenog ukidanja“.

Ovo obrazloženje samo po sebi dovoljno govori o tome koliko je za Rusiju važno očuvanje Republike Srpske. Rusija je relativno skoro, tačnije u julu 2015. svoje savezništvo sa Srbijom, a i Republikom Srpskom, pokazala na delu kada je uložila veto u Savetu bezbednosti UN na britanski predlog rezolucije o Srebrenici – na molbu tadašnjeg predsednika Srbije, Tomislava Nikolića.

S obzirom da je upotreba veta u Savetu bezbednosti stvar od globalnog značaja i da se ne „troši“ bez preke potrebe – od ruskog veta na rezoluciju o Srebrenici pa do kraja februara 2018. ukupno je u SB UN uloženo svega 10 veta – taj ruski gest se zasigurno može smatrati aktom ne samo prijateljstva, već i iskrenog savezništva. Pogotovo imajući u vidu da je, od tada, svaki veto koji je Rusija uložila, sama ili u sadejstvu sa Kinom, bio povodom situacije na Bliskom istoku, gde je Rusija direktno vojno intervenisala na poziv još jednog svog saveznika, Sirije, ili Ukrajine, za koju je Rusija neraskidivo vezana istorijskim, etničkim, verskim, državnim i rodbinskim korenima.

Navrh svega prethodno navedenog stoji i nepobitna vrednost koju odupiranje Srbije i Republike Srpske učlanjenju u NATO ima za Rusiju. Da nije Srbije i Republike Srpske, ceo prostor bivše SFRJ bi već bio u NATO ili na ivici da bude uvučen u NATO, što bi znatno olakšalo posao ovom opasnom reliktu Hladnog rata da zagospodari celim evropskim prostorom, do granica same Rusije.

I više od toga – očuvanjem prostora slobodnog od NATO militarizacije u samom središtu Evrope, i Srbija i Srpska su održale šanse da ostatak Evrope konačno dođe pameti, krene njihovim primerom i počne da ozbiljno razmatra više puta iznesen ruski predlog o kolektivnoj i nedeljivoj bezbednosti na prostoru od „Vankuvera do Vladivostoka“ – ili bar od Portugala do ruske tihookeanske obale.

Jer, posle Putinovog istorijskog govora, jasno je da je svet suočen sa dve glavne mogućnosti: novom trkom u naoružanju između dve najmoćnije nuklearne sile ili ponovnim sedanjem za pregovarački sto i novim otopljavanjem rusko-američkih odnosa, usled shvatanja da je „đavo odneo šalu“.

U svetlu gore navedenog, kakav bi, dakle, mogao da bude odgovor na pitanje: da li su Srbija i Srpska ruski saveznici? Ukratko – postoje jake indicije da je odgovor pozitivan, ali i dovoljna doza neizvesnosti zbog koje taj odgovor ne može da bude do kraja izričit.

Taman kako i koliko treba.