Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Aleksandar Pavić
Odgovarajući na „pretnje“ krvavog kasapina i prisnog prijatelja posrnule Francuske Ramuša Haradinaja da se „ne kači s njim“ i da se „ne igra sa Albancima“ – tunjavo, sterilno i mlako, kako mu je i običaj kada brani interese Srbije – Aleksandar Vučić je rekao da „zločincima i silovateljima ne pruža(m) ruku“.
I onda, valjda da bi do kraja uterao strah u kosti i Haradinaju i svojim zapadnim prijateljima, dodao da će – ipak! „Srbija ostati na evropskom putu, da će raditi na unapređenju našeg društva, ali da nikoga nećemo moliti za otvaranje poglavlja, niti pretiti rušenjem i cepanjem granica ‘kao Albanci što su radili’ da bismo nešto dobili zauzvrat“.
Ovim je Vučić ne samo potvrdio svoju reputaciju neprevaziđenog majstora jednostranih ustupaka i prazne retorike, već i oposlio još jedan posao za taj isti Zapad koji ga, navodno, toliko ugrožava.
Amnestirao je Tačija.
Džabe se Dik Marti trudio i rizikovao život ne bi li istražio monstruozne pojedinosti Tačijevih krvavih tragova na Kosmetu, njegovog učešća u organizovanju živog vađenja i trgovine ljudskih organa, njegovih terorističkih akata, narko-biznisa i sličnog. Aleksandar Vučić je Tačija upravo amnestirao.
Jer, Vučić se rukovao sa Tačijem, ne jednom, nego nebrojeno puta. Dakle, po logici Vučićevog „oštrog“ odgovora Haradinaju – Haradinaj je „zločinac“, ali Tači nije. Inače ne bi majci Vučić toliko često stiskao Tačijevu ruku, jer se on, kako sama kaže, sa zločincima ne rukuje. Ergo – što se Vučića tiče, Tači nije zločinac.
Ovo za Vučića nije ništa novo. Pre nekoliko godina – tačnije, krajem 2013 – on je amnestirao upravo i Ramuša Haradinaja – koga je samo godinu dana ranije, u svom obraćanju Savetu bezbednosti UN od 5.12.2012. imenovao kao komandanta izvršilaca terorističkog napada na kafić „Panda“ u Peći 1998, kojom prilikom je ubijeno 6 srpskih mladića i ranjeno 15 – time što je insinuirao da to, zapravo, nije bilo delo šiptarskih terorista, već „lažna zastava“ same Srbije.
Odnosno, da su Srbi namerno ubili druge Srbe da bi to zatim mogli da pripišu „nevinim“ šiptarskim teroristima. Naravno, nikad posle toga Vučić nije ponudio ni jedan dokaz za svoju tvrdnju. Zašto je onda s tim uopšte izlazio u javnost, ne obazirući se na novi bol koji je priredio porodicama nevinih žrtava?
Izgleda da je ceo njegov zadatak bio da dodatno poljulja srpski duh i, u isto vreme, da krila svojim velikoalbanskim saveznicima, kako bi, između ostalog, mogao što bezbolnije da im gradi put do Niša i pušta ih da posećuju Preševo i Bujanovac kad im se hoće, i nekažnjeno puštaju velikoalbanske zmajeve na utakmicama usred Beograda.
A to da će, uprkos svemu, svim poniženjima, gaženjima pravde, pretnjama, ucenama itd. Vučić Srbiju nastaviti da drži krotko upregnutu u jaram EU-integracija je, zapravo, samo Vučićev signal, i EU i velikoalbanskim kolovođama, da mogu još žešće da nas pritiskaju, ponižavaju, vređaju i napadaju, dok nas skroz ne iscede i svedu na meru koja im odgovara – jer će Vučić uvek, u ime svih nas, „okrenuti drugi obraz“. Posle čega će njihovo divljanje moći nesmetano, bez posledica, da se nastavi.
Što se Dačića tiče, on je posle Vučića, te iste večeri, 3.5.2017. u udarnom Drugom dnevniku RTS, Srbiji saopštio da „neke zapadne zemlje ne daju“ Srbiji da ratifikuje sporazum sa Ruskom Federacijom o privilegijama i imunitetu za Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu (ali da će on, naravno zarad jeftinih političkih poena, lično da pita Vučića zašto mi to ne radimo). A onda je, da stvar učini još tragikomičnijom, dodao: „Srbija je suverena zemlja, izvinite molim vas!“
Pošto je Dačić, nažalost, ministar spoljnih poslova Srbije, mora mu se postaviti pitanje – a kojoj to suverenoj zemlji neko može da zabranjuje, mimo međunarodnih ugovora, sudova, Saveta bezbednosti UN, da ratifikuje neki međudržavni sporazum?
Džaba pitanje: Dačićev odavno istrenirani vazalni mozak nema svest o suverenitetu, osim floskuli koja se koristi u jeftine, dnevnopolitičke svrhe.
Ali evo još jednog pitanja za Dačića – da li su on, Vučić, Nikolić, bilo ko, ikad informisali rusku stranu da im, eto, zapadne sile „zabranjuju“ da daju imunitet Humanitarnom centru u koji je Rusija nesebično uložila poprilična sredstva?
Da li su rusku stranu o tome obaveštavali svaki put kada su, radi ključne ruske diplomatske podrške – obećavali da će odobriti imunitet, kao minimum minimuma priznanja za rusku velikodušnu pomoć u otvaranju Centra, dopremanju humanitarne pomoći posle prirodnih katastrofa, spasavanju ugroženih srpskih života, razminiranju Srbije od poganih NATO bombi?
Ili su svesno obmanjivali rusku stranu, znajući da im to njihove istinske, zapadne gazde ipak neće dozvoliti – a da će ruska strana, zbog uvažavanja same Srbije, njima ponovo „progledati kroz prste“?
Da li je ovo preoštar tekst u vreme kad se, malo po malo, dodatno steže obruč oko Srbije, omča oko njenog vrata? Ne treba li da budemo trpeljivi čak i prema ovakvoj vlasti, u strahu da nas ne snađe nešto gore?
Jer, to je ono što implicitno visi u vazduhu, to je taj prekor koji treba neprestano da visi nad celom Srbijom kao Damoklov mač: ne dirajte naprednjačko-socijalističku vlast, jer ih „spolja ruše“. To je ono što treba da parališe svaku kritiku ili otpor kapitulantsko-kooperativnoj politici koja se vodi.
Hajde onda da ovde ponovimo već više puta postavljeno pitanje: a šta mi to branimo? Stalno samoponižavanje? Večno uzmicanje? Bezalternativno vazalstvo? Prodaju poljoprivrednog zemljišta, vekovnog nasleđa predaka, strancima?
Uvođenje homoseksualne propagande u škole? Potuljene namere da se, na mala vrata, uvede GMO? Rasprodaju preostalih državnih resursa? Privatizaciju vode i vazduha? Jer su to te vrednosti zbog kojih treba da ćutimo, pognemo glave i budemo zahvalni što, navodno, nije još gore, i podržavamo vlast, ma kakva ona bila?
Da li treba, poput Čemberlena u Mihenu, da nastavimo da biramo sramotu da bi izbegli rat? Da bi, kako je Čerčil tada prognozirao – izabravši sramotu, na kraju ipak dobili i rat?
Da li će to biti konačan ishod briselske izdaje Kosova, sa Dačićem i Vučićem u glavnim ulogama – odricanje od Lazareve besmrtne poruke: „Nije važno kakva sila nas napada, već koliku svetinju branimo“? Konačno odricanje od našeg kosovsko-zavetnog identiteta?
Biće – ako i dalje budemo bespogovorno prihvatali da je ovaj put kojim nas uporno vode Vučić, Dačić i kompanija, bezalternativan, u strahu od nečeg goreg.
To „gore“ nas onda, kao ni Čemberlena, neće mimoići.
(fsksrb.ru)
