Home / TEMA DANA / AMERIKANCI OBJAVILI: OVO JE NOVA ZAPADNA STRATEGIJA ZA KOSOVO

AMERIKANCI OBJAVILI: OVO JE NOVA ZAPADNA STRATEGIJA ZA KOSOVO

Edvard P. Džozef objavio je na sajtu časopisa „Forin polisi“ autorski tekst kao predlog „nove zapadne strategije“ za Kosovo, a po principu „štapa i šargarepe“.

Džozef, koji je vanredni profesor američkog Univerziteta Džons Hopkins, u tekstu tvrdi da je Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova umesto „kompenzacije“ potrebno ponuditi „afirmaciju“, odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, a u slučaju da srpski predsednik Aleksandar Vučić odbije ili sabotira novi pristup – „neprijatnu alternativu“, odnosno „kaznu“ u vidu jače podrške kosovskoj vojsci, angažmana na priznavanju nezavisnosti i uskraćivanja Srbiji razvojne pomoći iz EU.

Viši saradnik Škole za napredne međunarodne studije ovog poznatog univerziteta iz Baltimora se u tekstu pod naslovom „Srbiji potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja“ poziva prvo na Prespanski sporazum postignut između Atine i Skoplja o uspostavljanju imena Severne Makedonija koji „uklanja sve prepreke budućnosti ispunjenoj poštovanjem i saradnjom između dva bivša protivnika“, ističući ulogu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u „prevazilaženju decenija ogorčenosti“ putem ovog „prelomnog sporazuma“.

Džozef istovremeno podseća na izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića datu javnom servisu 8. maja da ni po cenu zbacivanja sa vlasti na ulici, neće priznati Kosovo.

Američki profesor, koji je deset godina bio aktivan u regionu Balkana i na Kosovu bio tokom NATO bombardovanja 1999, konstatuje da „Srbija i Kosovo i dalje ostaju zaglavljeni u međusobnoj netrpeljivosti“ i navodi da je „upravo propao napor, koji je Evropska unija vodila, a SAD podržavale, za postizanje sporazuma o podeli između predsednika Srbije i Kosova, izazivajući nacionalističke stavove i kontraoptužbe“.

Džozef navodi da su „iskorišćavanjem divljaštava iz 90-ih godina prošlog veka, članovi (kosovskog) parlamenta iz redova etničkih Albanaca optužili srpske snage za genocid, što je Beograd besno odbacio, nazivajući svoje protivnike u Prištini ‘siledžijama’ i ‘kriminalcima’“.

On ocenjuje da „popunjavanje praznine oko politike vezane za Kosovo – najstarijeg sukoba u regionu koji i najviše uznemirava – pitanje koje mora hitno da se reši“.

„Sa klimavom Bosnom i Hercegovinom, Rusijom koja nastavlja da podstiče podele i Evropom koja okleva, teški teret na Balkanu ponovo pada na SAD. Kako bi se oporavio od nedavnih zapadnih posrtanja, Vašington mora da izvuče srž onoga što je donelo proboj oko Makedonije i primeni ga na Kosovo“, navodi Džozef.

Džozef navodi da bi plan koji su Vučić i Tači zastupali, a koji on suštinski vidi kao razmenu teritorija, dao podstrek centrifugalnim silama koje prete da razbiju Bosnu i ponovo otvore pitanje granica širom regiona, zbog čega je, kaže Džozef, nemačka kancelarka Angela Merkel torpedovala plan podele na regionalnom samitu u Berlinu krajem prošlog meseca.

On istovremeno primećuje da ni Merkelova niti bilo koji drugi lider nisu izneli alternativu.

„Francuska planira da u julu bude domaćin još jednih pregovora na visokom nivou. Ali, osnova za nastavak dijaloga po pitanju Kosova ostaje nejasna – osim u slučaju jedne novine: I Vučić i Tači su zatražili američko angažovanje na visokom nivou“, tvrdi Džozef.

Po njemu upravo to „donosi premoć“, a „Vašington bi, kao prvi korak, trebalo da zahteva od strana da odmah prekinu ciklus provokacija“.

„Do sada se zapadna strategija u pogledu Kosova zasnivala na pogrešnoj pretpostavci: nečemu što je viđeno kao potreba da se srpskom predsedniku kompenzuje to što vodi zemlju kroz gubitak bivše pokrajine. Kompenzacija, koja vodi destabilizujućoj logici ili podeli, promašuje poentu… Podela će Srbe ostaviti da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima“, tvrdi Džozef, navodeći da Srbi vide Kosovo kao „neopisivo srce i dušu srpske nacije“.

On smatra da kao „u slučaju Makedonije, rešenje kosovskog problema leži u priznanju u punom smislu te reči“.

„Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica – što je jedini stabilizujući ishod – Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu ‘kompenzacije Srbije’ suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom održivi srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja„, navodi Džozef.

On piše da će „umesto odsecanja severnog dela zemlje u zaludnom pokušaju da se Srbi uteše, nova strategija učiniti stalnim srpsko prisustvo na Kosovu – u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države“.

„Na primer, kosovski ustav koji je nametnula međunarodna zajednica iziskuje od Prištine da štiti srpske pravoslavne lokacije, što je obaveza koja bi odmah nestala u slučaju šeme podele. Po novoj strategiji, Priština bi predala potpuni suverenitet nad ovim lokacijama Srpskoj parvoslavnoj crkvi. Kako bi se osiguralo da se lokacije koriste na odgovarajući način i kako ne bi postale zapaljive tačke, strane bi se dogovorile o obavezujućem ovlašćenju generalnog sekretara OEBS u Evropi (prihvaćene treće strane) za rešavanje bilo kakvih sporova“, navodi američki profesor.

On dalje piše da će „kako bi se preoblikovali narativi međusobnih optužbi vezanih za prošlost, sporazum bi kopirao model koji su stvorile Grčka i Severna Makedonija“.

„Uz snažnu međunarodnu podršku, Srbija i Kosovo bi uspostavili ‘Zajednički stručni komitet’, kao i u slučaju sporazuma između Atine i Skoplja, čije bi zaduženje bilo da donese ‘objektivne interpretacije događaja’ zasnovane na ‘autentičnim… dokazanim izvorima’“, navodi Džozef.

On pominje i „Zajednički centar mira i istorije“ koji bi imao „službeni status i bio na istaknutim mestima i u Prištini i u Beogradu, gde bi se zastave obe zemlje vijorile“, a „paralelni pristup bi se pozabavio snažnom željom za pravdom u obe zemlje“, dok bi „SAD i EU iznele detaljni okvir za Srbiju i Kosovo kako bi i jedni i drugi procesuirali poznate (i manje poznate) počinioce zločina protiv druge zajednice“.

Džozef smatra da „SAD, koje su bile na čelu odlučne NATO vazdušne kampanje protiv Srbije 1999, treba da obave sopstveni posao koji se tiče prošlosti“.

On veruje da se „ispod srpskog besa prema SAD krije privrženost“, podsećajući da je prošle godine u američkom Kongresu obeležena stogodišnjica „izuzetnog iskazivanja prijateljstva – dana u kojem su se tokom Prvog svetskog rata srpska i američka zastava zajedno vijorile nad Belom kućom“.

„Vašington bi mogao da iskoristi moć simbola kao dodatak svojoj diplomatiji u pogledu Kosova. Pentagon bi mogao da teži dugoročnom raspoređivanju američkih trupa na fiksnoj lokaciji u Srbiji. Prvobitno bi bio raspoređen kontingent inženjera Vojske SAD čija bi misija bila da sarađuju sa srpskim kolegama na obnavljanju uništene infrastrukture, počevši od uništene zgrade Ministarstva odbrane“, piše Džozef.

On smatra da bi „idealna lokacija za američku bazu bile Ponikve, vojna lokacija u zapadnoj Srbiju koju je NATO takođe gađao“, pošto se „nalazi blizu bosanske granice“, pa bi to „posebno u Republici Srpskoj željnoj odvajanja bio signal američke posvećenosti teritorijalnom integritetu Bosne“.

„Pored simbolike, Vašington bi Beogradu ponudio i značajno unapređenje vojnih i civilnih odnosa, potencijalno na nivou strateškog partnerstva. Uporedo s investicijom SAD u sferi odbrane, EU bi ponudila Srbiji i Kosovu izdašni paket razvoja, koji bi bio u skladu sa ciljem koegzistencije između dve zemlje. Ovaj plan bi pružio novu perspektivu Srbima na severu željnom odvajanja, ali bi se izbeglo stvaranje bilo kakve proto-države poput Republike Srpske u Bosni. Preostali skromni ekonomski interesi Srbije na Kosovu bi bili zaštićeni“, navodi američki profesor.

On piše da će „celokupni pristup ponovnog i trajnog potvrđivanja vezanosti Srba za Kosovo i predavanja suvereniteta Srpskoj parvoslavnoj crkvi izazvati urlike opozicije među Albancima“, ali ocenjuje da je „ipak, Kosovo u slaboj pociziji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum“.

Ukoliko Vučić odbije ili sabotira takav pristup, kaže Džozef, Vašington treba da ima spremnu „neprijatnu alternativu“.

„Vučićev izbor će biti ili da pregovara o časnom rešenju koje vodi Srbiju ka EU do 2025. ili da gleda kako SAD i ključne evropske prestonice predstavljaju “Kosovo 2025“, intenzivan, transatlanski napor na izgradnji države. Umesto da Ministarstvo odbrane Srbije ostvari specijalan, potencijalno unosan odnos sa Pentagonom, ta privilegija bi otišla Kosovu“, navodi Džozef.

On piše da bi „koristeći premoć u koju ima u NATO, Vašington pritisnuo saveznike da pojačaju podršku žutokljunoj kosovskoj vojsci i zatražio od Alijanse da učini isto“.

„Ministarstvo odbrane SAD bi postavilo specijalnog izaslanika za ubrzavanje razvoja kosovskih snaga. Stejt department bi postavio specijalnog izaslanika za pitanje priznanja Kosova, koji bi obavezao evropske zemlje koje priznaju Kosovo da se pridruže SAD u globalnim naporima za povećanje bilateralnih i multilateralnih priznanja Kosova. Izdašna pomoć za razvoj iz EU koju Srbija i Kosovo dele bi umesto toga išla samo Kosovu“, navodi američki profesor.

Džozef piše da bi se Vučić iz uloge „faktora stabilnosti“ našao u ulozi još jednog za Zapad „zamenjivog, problematičnog balkanskog političara“.

On zaključuje da bi „Vučiću bilo pametno da iz osnova ponovo promisli o sopstvenom pristupu Kosovu“ i tvrdi da je „istina da Kosova kakvo su Srbi nekada znali – pokrajina koja je odgovarala srpskim gospodarima – odavno nema“, ali da „srpska istorija neće blagonaklono gledati na lidera koji se odrekao polaganja prava Srbije na celokupno mitološko otadžbinsko Kosovo zbog nekoliko nevažnih opština“.

Za Beograd je bolje, zaključuje Džozef, da uz vođstvo SAD i pomoć EU dođe do ovakvog dogovora koji bi očuvao sponu Srba sa Kosovom, a bez tereta da njime vladaju.

„Sporazum u skladu s ovim linijama zaštitiće Vučića od bastiona srpskog reakcionarnog nacionalizma i ispuniti osnovnu želju većine građana na Kosovu – da dostojanstveno krenu dalje“, piše Džozef.

On je, inače, već za „Forin polisi“ pisao na temu Kosova, pa je tako početkom prošle godine je u autorskom tekstu „Ubistvo bi moglo da bude baš ono što je Kosovu bilo potrebno“ izneo stav da bi ubistvo Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici „moglo da bude podsticaj za trajni mir na Kosovu“, uz tvrdnju da Beograd tvrdoglavo i dalje gaji iluziju da može da odvoji sever od „svoje bivše, otcepljene pokrajine“.

(B92)

Check Also

SRBIJA NA NOGAMA! PUTIN SE UKLJUČUJE U PREGOVORE O KOSOVU: Oglasio se Kremlj! OVO JE NJIHOVA PORUKA

Ruski predsednik Vladimir Putin smatra da je podela Kosova jedino pravično rešenje koje će obezbediti …