Antonić: Danas ćute licemeri koji žive u laži i nadaju se koverti, glavu dižu samo oni kojima je svega preko glave!

 Pre nego što kažem šta mislim o kandidatskoj drami Vučić-Nikolić, predstaviću čitaocima tri slike na osnovu kojih će tu „dramu“ lakše razumeti.

Bivša žena Siniše Malog svedoči da joj je, 2013‒2016. godine, muž dao 95.000 evra u gotovini – nezavisno od plate i drugih legalnih prihoda – za kućne račune i vođenje domaćinstva.

„Siniša Mali supruzi nikada nije objasnio odakle mu keš“, kaže se u novinskom izveštaju o izjavi Marije Mali, a onda ju je „naterao da potpiše lažnu izjavu o prihodima namenjenu Agenciji za borbu protiv korupcije“, po kojoj je 95.000 evra, navodno, pronašla u očevoj zaostavštini.

Dakle, kod čoveka iz vrha establišmenta SNS-a „našlo“ se – ne zna se odakle i kako – 95.000 evra u gotovini. Ne 950 evra, ne 9500 evra, već 95.000 evra. Kako je taj novac stigao do ovog funkcionera SNS-a možda možemo da naslutimo na osnovu drugog primera, koji nalazimo u knjizi Andreja Fajgelja „Posle Vučića“ (cela knjiga se može naći ovde, a primer je na str. 53).

Fajgelj je, da podsetim, 2012‒2015. bio direktor Kulturnog centra Novog Sada. On je, kako svedoči, uz redovnu platu primao i dodatak u koverti, namenjen članovima establišmenta: „Dobijam poziv i silazim. Dole me čeka stranački čovek. Razmenjujemo tek pokoju reč.

Vraćam se kući i vadim sadržaj koverte na sto, sa čudnom mešavinom gađenja i ponosa. Doneo sam u kuću četiri hiljade evra. Na taj način sam za dve i po godine na vlasti primio oko 50.000 evra“.

Za treći primer ne dajem link jer je reč o svedočenju jedne osobe autoru ovoga teksta; ali, budući da je reč o čoveku od poverenja, usuđujem se da ga prenesem: „U RTS-u su i u doba Tijanića postojala ekstra primanja, novac koji je za pojedine urednike i novinare stizao nezavisno od plate, ali je taj novac makar dolazio iz budžeta RTS-a.

Sada pak novac dolazi u kovertama direktno iz Vlade. Posledica je da hedovi za svaki Dnevnik idu van kuće na superviziju“.

Ova tri primera, izgleda, daju najbolju sliku pogona na koji radi SNS establišment. A to su – koverte. Imamo li pak u vidu „snagu“ takvog pogona, lako možemo da objasnimo i ponašanje ljudi iz tog establišmenta.

Recimo, čudimo se ministru uhvaćenom da se slikao s jednim od vođa mafije i da je od drugoga „kupio“ stan, a kojem ne pada na pamet da podnese ostavku. I dok se pitamo kako neko može biti u toj meri „debelokožac“, odgovor je, verovatno, sadržan u onom Fajgeljevom: „Doneo sam u kuću četiri hiljade evra, a za dve i po godine na vlasti 50.000 evra“.

Ili, recimo, ako se čudimo da li svi ti ljudi u Glavnom odboru SNS-a, koji se takmiče ko će bolje da veliča premijera, ko će jednoglasnije da ga predloži za predsednika i ko će duže da mu aplaudira (tapšanje je poslednji put trajalo 2 minuta i 24 sekunde; vidi ovde, 9:26-11.50), dakle, kada se čudimo kako je moguće da niko od tih ljudi ne vidi koliko je takvo ponašanje komično i stidno, odgovor je opet: „Doneo sam u kuću 4000 evra, a za dve i po godine 50.000 evra“.

Pa i kada se pitamo kako je moguće da voditeljka RTS-a dozvoli da je tokom jednosatne emisije njen gost, premijer, 45 puta prekine dok postavlja pitanje, a zatim 29 puta verbalno napadne (bilo nju, bilo RTS), pri čemu ona ne nađe za shodno da se makar malo pobuni zbog toga; pa i kada se pitamo kako je moguće da se posle te emisije urednik informativnog programa ili direktor RTS-a ponašaju poput svoje voditeljke – tj. da „ćute i trepću“; i tada odgovor svakako može biti: „Doneo sam u kuću 4000 evra, a za dve i po godine 50.000 evra“.

Najžalosnije je to što moć ovog „pogona“ izgleda da razara najdublje odnose koji postoje među ljudima. „Sin predsednika Tomislava Nikolića, Radomir Nikolić“, izveštava Politika sa sednice GO SNS na kojoj je Vučić severnokorejski „izabran“ za predsedničkog kandidata, „sedeo je u prvom redu, a kamere su pomno pratile svaki njegov gest.

Kako bi krenuo aplauz, tako bi počeli da sevaju blicevi fotoaparata. Nikolić, međutim, nikome nije ostavio mesta za negativne komentare“.

Dakle, čitalac zaključuje da je i Radomir Nikolić „gromkim aplauzom“, kako to beleži Politika, pozdravio odluku GO SNS da se Vučić kandiduje; zatim, da je „na nogama, uz dugotrajni aplauz“ dočekao ulazak Vučića u salu; te da je, najzad, i njega Vučić više puta „dizao na noge“ govorom u kome je, između ostalog, hvalio Tomislava Nikolića, „naglašavajući da ne želi od naprednjaka da čuje nijednu ružnu reč o njemu“.

To je rekao upravo mastermajnd propagandne mašinerije koja je ceo četvrtak – odmah sutradan po vesti o Tominoj kandidaturi – najstrašnije blatila Nikolića. Lepo se to dalo videti na naslovnicama tabloida, baš na dan održavanja sednice GO SNS: Informer: „Nož u leđa: Tomislav Nikolić prešao na stranu žutih bandita, stranaca i tajkuna“; Srpski telegraf: „Mišković platio Tomi da izda Vučića“; Alo: „Dragica naredila: Tomo, idi na Vučića! Presudile rakija, Rusija i verna ljuba“; Politika: „Vučić ne pristaje na ucene“; Blic: „Koliko košta obraz: Nikolić od Rusa uzeo 20 miliona evra“; Kurir: „Rusi hoće Tomu za predsednika“, itd.).

Dakle, Radomir je znao da čovek koji je pustio da TV Pink, Informer i ostali medijski kolektori izlivajufaeces na oca mu i majku stoji ispred njega; Radomir je znao šta taj čovek radi – da njegovog oca, koji ga je i doveo na vlast, ponižava, potiskuje i izdaje; znao je koliko licemerja i krokodilskih suza ima u rečima govornika koji pred njim kaže „da sȃm nijednu ružnu reč neće reći za Tomislava“.

Sve je to Radomir znao. A ipak je i on skakao i oduševljeno aplaudirao dok su bljeskali fotoaparati i snimale TV kamere.

I kada se pitamo – kako je to moguće, možda je odgovor opet u onom čuvenom Fajgeljovom: „Doneo sam u kuću 4000 evra, a za dve i po godine 50.000 evra“. Naravno, cifre su različite za nomenklaturu, zavisno od ranga: nije isti koverat za novinara, člana GO SNS, ili ministra…

No upravo to je sistem koji uništava Srbiju, sistem koji parazitski isisava životne sokove iz ovog naroda – sve dok nam, valjda, svu decu ne pretvori u ropske radnike ili u nomade… Upravo to je sistem koji stoji naspram običnog čoveka u Srbiji.

Stoga, kada je običan čovek nezadovoljan, kada želi da se pobuni, kada želi promenu, mora da zna da nasuprot njega ne stoji tek jedan čovek i njegova stranka; nasuprot njega stoje ‒ koverte.

Stoje koverte tanke i debele, i njihovo neprestano otimanje: iz javnih nabavki, javnih preduzeća, iz svakog posla koji treba da sklopi država; zatim stoje Informer i Pink, pa briselske birokrate i vašingtonski klintonisti, čitav globalistički establišment (MMF, CNN, „naši arapski prijatelji“, „strani investitori“ i ko sve još ne)…; i svi su uvezani interesima i novcem koji izvlače iz Srbije.

o, siromašni srpski seljak ustao je 1804. na Osmansko carstvo, koje se tada prostiralo do Alžira. I pobedio je. Tako i danas: onaj koji voli da živi u licemerju, u neistinama, u nasilju, onaj koji se nada koverti, ili makar sendviču, ćutaće; onaj kome je svega preko glave, dići će glavu.

Nije jasno kako će se završiti sukob Nikolića i Vučića. Možda se i nagode, a možda Nikolić donese „nikad lakšu odluku“. Kako god da bude, žalosna je Srbija u kojoj Radomir aplaudira Vučiću. Ne zbog Radomira i ne zbog Tomislava; već zbog života, zbog dostojanstva i zbog vrednosti koje se ne mogu svesti samo na novac.

žU jezgru kolonije – mafija, a oko njega korupcija i tabloidi: tako bi se mogao opisati sistem u kome živimo. Takav sistem daje pljačku i izdaju kao jedini otrovni plod. Otrova je sve više i ubiće ovu državu.

Nama treba hitna promena ne loše vlasti – već sistema. To ne može da se završi na ovim izborima. Ali, možda bi makar moglo da započne?

(Slobodan Antonić, Fond strateške kulture)